На литургији у болничкој капели Светог Луке Симтеропољског на ВМА. Црква! У холу клинике, просторија ограђена парапетима, осликана, док долазим ређају се столице за болесне. Болесници у пиџамама и шлафроцима окер боје - међу народом и за певницом, за певницом такође и један официр, заслужан за стварање верске службе у Војсци Србије, не командује, већ терцира. Ту је и пар свеприсутних белих униформи, али има и - да се прикладно изразим - цивилних житеља Бањице, са децом (која су такође цивили). Служи мој друг са мастер-студија теологије, отац Саша Совиљ. Он је војни свештеник, што значи да има и официрски чин, а иначе је бивши медицинар. Човек на правом месту.
Свети Лука са-много-придева-у-имену – Војно-Јасенецки, Кримски и Симтеропољски, део чијих моштију се налази у капели, светац је нашег времена. Један од громадних ликова из комунистичке епохе – отац четворо деце, хирург, професор, касније свештеник и епископ, у време II светског рата - као начелник болница у Сибиру - носи чак и генералске еполете. Из његових уџбеника хирургије училе су генерације совјетских лекара. За живота познат као исцелитељ и исповедник хришћанске вере, у изгнанству – у сибирским беспућима - провео је пола живота.
Војници, лекари, болесници (међу које убрајам и нас „здраве“) – слика Цркве. Кад бих могла да је сачувам у свести и носим са собом кроз све остале литургије.
И сви се на крају причестисмо.
Анастасија-Весна Илић
Нема коментара:
Постави коментар