"Човек је изгубио способност да воли , и све је за њега постало ''проблем''. Треба отићи од ''проблема'', изаћи из њега, а то значи - очистити свој вид, очистити своју душу од свег тог нездравог грча.Хришћанство тражи, апсолутно тражи једноставност, захтева од човека ''светло око'' које ''сија љубављу''. Хришћанство се извитоперује свугде где је грч, где се ''природа на плач нагони''. А све је то, нажалост, у неподносивој мери својствено нашој епохи, све то прожима собом нашу цивилизацију.''
петак, 16.децембар 1977.
"Страх од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
''Жена је живот, а не нешто у вези живота, тако да је њена мисија да врати човека од форме ка садржају живота...Њене категорије су лепота, чистота, дубина вера, интуиција.Мушкарац има потребу за правилима, а жена налази изузетке. Али живот сам је непрекидан изузетак од правила. Где год постоји истински живот, ту не владају правила већ изузеци.
Дневник,субота 11.октобар 1980.
Свет је препун књига које говоре о борби и надметању, књига у којима њихови аутори хоће да нам докажу да пут до среће води кроз мржњу. И у свим тим безбројним књигама се нигде и никада не појављује реч "радост" и људи, чак, и не знају шта је то радост. А, гле, та радост коју је анђео Господњи објавио Марији наставља већ две хиљаде година да трепери у овом свету, да потреса и усталасава људска срца.
Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
" Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Бити човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот.
Светла туга је једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено.Само у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Фарисејство је данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као општеважећа норма.
Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини, једноставности- то је радосно, целовито и ослобађајуће. „Проблеми“, „потешкоће“, „компликације“ су тривијални изговори човека који је усредсеђен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као комликованом и намученом човеку.
У нашем свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење.
Дневник и остале књиге
извор: Alexandr Schmemann
петак, 16.децембар 1977.
"Страх од греха не спасава од греха!Радост у Господу спасава!Осећај кривице или морализам не ослобађају од света и његових искушења. Радост је темељ Слободе на који смо позвани да станемо.Где, како и када је ово постало монотоно и искривљено у Хришћанству? Или заправо где када и зашто су Хришћани постали глуви за радост? Како када и зашто је Црква уместо да ослобађа људе који пате, почела да их садистички застрашује?
''Жена је живот, а не нешто у вези живота, тако да је њена мисија да врати човека од форме ка садржају живота...Њене категорије су лепота, чистота, дубина вера, интуиција.Мушкарац има потребу за правилима, а жена налази изузетке. Али живот сам је непрекидан изузетак од правила. Где год постоји истински живот, ту не владају правила већ изузеци.
Дневник,субота 11.октобар 1980.
Велики пост је погодно време да измеримо невероватно површан карактер наших односа према људима, стварима и раду. Лозинке «нема проблема» и «лако ћемо» су заиста велике «заповести» којих се са радошћу придржавамо, а оне значе: немој да се мешаш, не постављај питање, не продубљуј свој однос са осталим бићима, држи се правила игре која су комбинација пријатељског става и тоталне равнодушности; мисли о свему у оквиру материјалне користи, добити, напретка; другим речима, буди део света који стално употребљава речи «слобода», «одговорност», «брига» итд., а de facto се придржава материјалистичког принципа да је човек оно што једе!
" Устаћу и поћи ћу...". Како је то лако, а како је то уствари тешко! Међутим, управо и само од тих једноставних речи зависи све и у мом животу и у животу света који ме окружује. Све зависи управо и само од мога покајања, од тог покајничког просветљења ума, срца и душе у коме човек магновено сагледава таму, горчину и жалост свог палог живота, али, у исти мах, и светлост божанске љубави која је у сваком тренутку спремна да магновено преиспуни исти тај живот човеков.
Бити човек данас значи - понижавати и газити преко других људи, пењати се, рушећи друге људе. Свет у коме живимо је у тој мери прожет заглушујућом и грубом самохвалисавошћу да више и не примећује да је та самохвалисава сујета постала његова пророда. Да, управо је то рекао и један од највећих и најпрефињенијих песника нашега времена Борис Пастернак својим знаменитим стихом: "...Све тоне у фарисејство".
Опростити другоме уопште није једноставно. Често говоримо о томе да више обраћамо пажњу" на недостатке других људи и - још горе – да смо дигли руке од других људи. Па зар то није равнодушност, зар то није презрење и зар то није цинизам? Да опрости другоме и прими опроштај од другога може само онај ко је свим својим срцем осетио и схватио сав ужас одсуства љубави у свету, сву бездану тугу човекове самоће на коју је човек осудио себе својим себељубљем и својом гордошћу. Све то у себи садржи молитви коју Црква на недељу праштања упућује Богу: "Не одврати лица свога од мене, јер тугујем...".
Чак и онда када неког волим та је љубав изнутра затрована и осакаћена мојом егоцентричношћу: као да и у љубави желим да волим само себе. Ми стално мислимо да су други ти који чине неправду, мрзе и проливају крв. Друге државе, други народи, друге владе. Али, погледајмо мало у себе и схватићемо да је управо у нама главни извор тог отуђења и тих деоба, те борбе свих са свима на коју трошимо читав свој живот и на коју се своди читав наш живот.
Светла туга је једина туга којом можемо да схватимо сами корен, саму суштину и силу зла, а то је – хладно срце, недостатак љубави, тријумф усамљене и на усамљсност осуђене гордости људске. Молитва да опростимо другом, чежња да нам буде опроштено.Само у сили савести, у чежњи за праштањем, у покајничком обраћењу душе налази почетак наше духовне обнове.
Фарисејство је данас почело да се поштује као врлина. Људима се у наше доба толико већ дуго и упорно пуни глава "славом", "достигнућима", "напретком'' и "полетом", толико већ живе у атмосфери привидне величине да су временом прихватили тај привид и ту лажну величину као оно што је добро и вредно, тако да се у душама читавих покољења уобличила једна нова слика света којим владају искључиво сила, гордост и бестидно самохвалисање и то као општеважећа норма.
Истинска вера се увек састоји у узрастању у врлини, једноставности- то је радосно, целовито и ослобађајуће. „Проблеми“, „потешкоће“, „компликације“ су тривијални изговори човека који је усредсеђен на самог себе и заљубљен у слику о самом себи као комликованом и намученом човеку.
У нашем свету царују гордост, агресивност, у њему се све своди на власт и владање, на производњу и на оруђа производње, на супарништво и насиље. То је свет у коме више нико не жели никоме ни у чему да попусти, да се смири, да заћути и да се погрузи у тиху дубину живота. А управо свему томе стоји као супротност и све то разобличава самим својим присуством лик Дјеве Марије, Пречисте Мајке. Лик бескрајног спасења, али и лик силе и лепоте смирења. Лик чистоте и њене силе и лепоте. Лик љубави и победе те љубави.У лику Дјеве Марије проналазимо све оно чега готово да више и нема у нашем мушком, гордом и агресивном свету: састрадање, сажаљење, бригу, поверење.
Дневник и остале књиге
извор: Alexandr Schmemann
Нема коментара:
Постави коментар