У овим турбулентним временима, када појединци покушавају да смире страсти - како у књизи митрополит Порфирије каже: „Мржња и нетрпељивост нас не смеју поколебати” - радује ме да постоји „човек дијалога”!
Прочитао сам веома интересантну књигу под насловом „Загреб и ја се волимо јавно” (одабрани интервјуи и обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија). Издавачи су Беседа и Митрополија загребачко-љубљанска, а уредник књиге је Душан Стокановић. Предговор је написао професор и амбасадор ДаркоТанасковић под интересантним насловом „Лековите поруке распете љубави”.
У овим турбулентним временима, када појединци покушавају да смире страсти и како у књизи митрополит Порфирије каже: „Мржња и нетрпељивост нас не смеју поколебати”, радује ме да постоји „човек дијалога”!
Духовник вели: „Морамо сами чинити добро нашем конкретном ближњем да бисмо се добро осећали, да бисмо били радосни. Човеку не треба много. То мало, што је најважније и највише, можемо себи да обезбедимо, а то је љубав према конкретним људима са којима живимо, што стварно зависи само од нас. Већ на самом доласку, охрабрила меје чињеница да долазим у главни град у коме се срећу различите културе. Загрепчани су носиоци урбаног, космополитског духа. Стога сам без двоумљења, већ у приступној беседи, доградио Арсенове стихове и ре као да ћемо се 'Загреб и ја волети јавно’, а не тајно, јер свесрдно желим да наше породице буду најближи пријатељи. У мантији сам увек - и у храму, и на тргу, и на улици. Многи добри људи то поздрављају и нескривено показују благонакло ност.”
Остала размишљања сами потражите.
Јован Рукавина, Шабац
извор: www.spc.rs
Прочитао сам веома интересантну књигу под насловом „Загреб и ја се волимо јавно” (одабрани интервјуи и обраћања Митрополита загребачко-љубљанског Порфирија). Издавачи су Беседа и Митрополија загребачко-љубљанска, а уредник књиге је Душан Стокановић. Предговор је написао професор и амбасадор ДаркоТанасковић под интересантним насловом „Лековите поруке распете љубави”.
Духовник вели: „Морамо сами чинити добро нашем конкретном ближњем да бисмо се добро осећали, да бисмо били радосни. Човеку не треба много. То мало, што је најважније и највише, можемо себи да обезбедимо, а то је љубав према конкретним људима са којима живимо, што стварно зависи само од нас. Већ на самом доласку, охрабрила меје чињеница да долазим у главни град у коме се срећу различите културе. Загрепчани су носиоци урбаног, космополитског духа. Стога сам без двоумљења, већ у приступној беседи, доградио Арсенове стихове и ре као да ћемо се 'Загреб и ја волети јавно’, а не тајно, јер свесрдно желим да наше породице буду најближи пријатељи. У мантији сам увек - и у храму, и на тргу, и на улици. Многи добри људи то поздрављају и нескривено показују благонакло ност.”
Остала размишљања сами потражите.
Јован Рукавина, Шабац
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар