Имам радосну вест за тебе и желим да је прихватиш са радошћу, као када чујеш нешто пријатно. А пријатно овде јесте то што идеш у рај, спасићеш се и заувек ћеш бити са Богом. Просто хоћу да ти објасним ко ће бити заједно са тобом у рају. А уз тебе ће тамо бити – после ћу ти рећи одакле сам сазнао све ове новости и ко ми их је пренео – дакле, поред тебе могу бити неки злочинци, окајани грешници: на пример: Хитлер, Диоклецијан, можда још неки такав прогонитељ. И шта? Још увек желиш да доспеш тамо? Или ти то превише смета?
Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро.
Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш:
– Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду…
– Добро, кога желиш да видиш тамо?
– Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе!
То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш:
– Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим.
Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли.
– Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају?
Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом?
Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш.
Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити:
– А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета.
Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор.
Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким.
А зашто нема потребе за тим?
– Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим!
А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача.
Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога.
Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи.
Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају:
– Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију.
Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу:
– Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро!
И брак се исцели од једне добре речи.
А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?»
Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав.
Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом.
Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»…
Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других.
Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем.
«По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња.
Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш:
– Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим?
Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори:
– Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више.
А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти.
Плашиш се када те мучи кривица. А за шта си крив? Крив си јер ниси достигао љубав, а гледаш на Бога као на страшило, које те грди, кажњава, држи бич, бије те и прогања осећањем кривице. А када си грешник, али скрушени грешник, који истовремено осећа и Божију љубав – тада те твој грех чини смиреним. Он те скрушава, приземљује и кличеш: «Јао, Христе мој, тако сам лош, али Ти ме волиш, зар не? Дрзнуо сам се да Те погледам кроз сузе. Моја је душа нечиста, али знам да ме Ти волиш!»
Архимандрит Андреј (Конанос)
С руског Александар Ђокић
извор: www.pravoslavie.ru
Теби се не допадају ти људи? Тако значи, ти не желиш да они буду тамо заједно са тобом! Онда у реду. Хајде да изменимо тај услов, пошто можемо све да уредимо и тако да они не буду тамо, ако то није по твоме. Нека онда та група људи у рају, којој ти будеш припадао, буде друкчије сачињена. Нека уз тебе тамо буде неко од твоје браће с којима ти не разговараш. Као ономад када си кренуо на свадбу и правио се да не видиш свог пријатеља, значи, бићеш тамо са својим братом који ти се не свиђа. Како? Опет нећеш? Онда добро.
Ах, сећаш се како си ми причао да си се развео, е па бићеш у рају са својом женом, баш оном од које си се развео, она ће бити тамо са тобом. Ти и она. А-а-а! Ни то ти се не свиђа? Али рекао сам ти да ћеш бити у рају! А ти говориш:
– Нећу у рај! Ако у рају уз мене буду такви људи, онда не желим у рај! Хоћу да тамо са мном буду…
– Добро, кога желиш да видиш тамо?
– Оне који ми одговарају, а не оне који су ми непријатни и које не волим. Хоћу тамо да видим оне које волим, с којима сам у добрим односима, с којима немам проблема. А те с којима сам у лошим односима не желим тамо да видим поред себе!
То јест, желиш у рај, али да тамо не буду сви који треба да буду, већ само неки. И не жури да ме нагрдиш што причам глупости, зато што сам то прочитао у једној духовној књизи у којој стоји: «Замисли да у рају са тобом буде Хитлер. Како ћеш се тада осетити?» Али ти, прво, прихваташ као датост да се тако нешто не може догодити, а друго, говориш:
– Чак и ако се они спасу, свеједно не желим уопште да их видим.
Добро је онда да ти ниси Бог! Добро је и да ја нисам Он, зато што Бог расуђује на сасвим другачији начин. Он је другачије све замислио Својим умом и све нас воли.
– Јао, како је само тешко прихватити таквог Бога, Који једнако воли мог непријатеља као и мене. Могу да разумем да ме Он воли, – мислиш ти, – али да још воли и мог душманина и још му је наменио место у рају?
Да, уколико се он покајао у последњем тренутку свог живота. А одакле ти знаш шта је он тада урадио? Зар знаш шта у последњем минуту свога живота ради злочинац, сваки човек, кога твоје очи не могу да виде? Чак не можеш ни да помислиш на њега, скрећеш у другу страну само да се не бисте сусрели! А ко зна, можда Господ њега прихвата и воли, можда га Он држи у Свом загрљају, можда га је Он сместио заједно са другом Својом децом?
Погрешио сам када сам рекао: «Ко зна». То је познато, Он нам је то рекао, казао је: «Ја волим све, али не требају здрави лекара него болесни» (Мт. 9, 12), – а не ти, који си, претпоставља се, здрав, али се на крају испоставља да више болујеш од оних које за исто то осуђујеш.
Ми болујемо јер немамо љубави. А ти, чак и када би добио место у рају, нећеш да будеш са неким људима. Ти ћеш се и тамо одвајати, и тамо ћеш посматрати њихова лица и говорити:
– А ја сам бољи! Волим селективно, волим само под неким условима, волим до одређених граница. Волим само неке, а не све, волим када мене воле, а не када ме повређују, када ми штете. У том случају – нека им Бог узврати истом мером! Ако мени учине неко зло, нека их Бог сравни са земљом. Молим се као пророк Давид, приповедам приче из Старог Завета и наводим аргументе из Старог Завета.
Да, нажалост, ми од пророка Давида само то и усвајамо. Од светих преузимамо само то што нам је згодно, што нам се свиђа. Довољно је да видимо неког светитеља који лупи шаком о сто и затражи своје, или пак да у неком тренутку изрази негодовање и каже нешто одлучнијим гласом, па да ми то за цео живот упамтимо. Добро је то што ти подражаваш Светог пророка Давида, али је он поред тога учинио и много више: покајао се, трудио се, и он, природно, није доживео да види крв Христову на Голготи. Он није осетио такво покајање, које би могао да искуси у новозаветној епохи по Божијој благодати, није видео Господа како шири руке Своје на Крсту, није чуо шамар, који је добио Господ – и опростио мучитељима Својим. Зато је и био такав какав је био. А за тебе нема оправдања ако не волиш. Немаш то право, немаш изговор.
Тешко је волети. Љубав – то је нешто о чему ништа не знам, чак ни не знам да ли ћу икада спознати то осећање према другима, а и Бога према мени. То јест, не знам да ли сам окусио Божију љубав, коју ми Он даје у изобиљу, не знам да ли сам осетио то о чему говори Свети Антоније Велики: «Ја се Бога не бојим, већ Га волим.» Бог је први заволео нас, ми смо спознали Његову љубав и осетили је у себи. А пошто смо осетили Његову љубав, управо то да нас Он воли изванредно много, – Бог те воли, – онда си и ти испуњен љубављу и не треба да осећаш потребу да ступаш у сукоб било са ким.
А зашто нема потребе за тим?
– Зато што ме Бог воли, ја сам вољена душа, Он ме окружује нежношћу, љубављу. Зашто да се осећам незаштићено, зашто да осећам непријатељство? Како могу да осетим љубомору, зашто да будем љубоморан, када ме Божија љубав увек окружује! И како да завидим када имам све, немам зашто да завидим!
А ја све то нисам искусио, и то је разлог због кога не волимо. Ми не волимо јер још увек сами нисмо били вољени. Не волимо јер нисмо осетили Божију љубав, која постоји, која се излива у наша срца. Она се излила и напунила наша срца, али она то не осећају. Још се нисмо осетили изванредно вољеним од стране Бога, и зато осећамо безумну незаштићеност и страх. Ти видиш другога и моментално га схваташ као претњу сопственом постојању, видиш другог и бојиш се да ће ти учинити нешто нажао. Гледаш на другога као на свог животног супарника, не осећаш јединство са њим, не осећаш ту радост, коју треба да осетиш када видиш да је другоме добро, тада се радост одражава на њему и враћа се мени, као међу огледалима, када се светлост у једном огледалу одражава у другом и постаје све јача и јача.
Дужан сам да волим друге, зато што тако постајем богатији и не губим на својој вредности ако вреднујем другога, него још и добијам на значају. Али све су то само речи, само речи… А љубав – она је у делима, а не у речима. Има таквих људи који делају и заиста то чине, могу себи приписати пуно опипљивих дела, а не измишљају теорије које веру своде на ниво идеологије: лепе речи, спорови, дискусије, апстрактне мисли, идеје, филозофија, али све без искуства, мука, жртвовања, без да мрднеш прстом за другог, без да га посетиш, да попричаш са неким коме треба друштво, да паднеш на колена за време молитве и пустиш за њим сузу, – без свега тога.
Не мислим на тебе који то чиниш, и ја ти честитам, завидим ти и надахњујем се твојим примером, јер то је, уистину, љубав. Друго је култура, хришћанска култура и дискусија, али ни такве не окривљујем, јер ако то урадим нећу имати љубави и тада ћу поступити као неко ко не уме да разликује људе по карактеру. Једни воле практична дела, а други теоријска, али и то је дело. Шта се ту може? Неки људи су теоретичари, они дискутују, помажу другима на интелектуалном нивоу како би разумели неке концепте. И то је љубав. Можеш говорити из љубави, можда си ти филозоф и твоја филозофија проучава љубав, само нека ти једно увек буде циљ – помоћи човеку, било ком човеку који слуша твоје речи.
Одиста постоје такви умови, такви људи, који располажу превасходним теоријским сазнањима, а другима више одговарају практична дела и они питају:
– Да ли можда знаш за неку социјалну установу где могу да помогнем људима? Јер немам дара за говоранцију.
Или као што је случај са неким старијим свештеницима – светим људима, који немају таленат за говоре и не занимају се проповедима. Али они проповедају кроз свој животни пример, они знају како треба помоћи човеку, како саслушати бол другог, знају да тутну у руку 50, 100, 200, 300 евра ономе коме је то потребно, умеју да посете људе који су на граници развода и да поплачу са њима, поразговарају са супружницима и кажу:
– Бре, децо, не могу да вас убедим аргументима, али то што ви радите није добро!
И брак се исцели од једне добре речи.
А неки се, као монаси на Светој Гори, моле. И то је љубав. Ако монах воли, он не ропће, не свађа се, а уколико дође до спора у манастиру ти мораш да му кажеш: «Па, чедо моје, ти си се одрекао од свега, како би био слободан и духовно узвишен човек, како би преобразио своје срце у диван врт и примио у наручје све људе, а сад се свађаш? Зар је и до манастира стигла завист? Зар и овде има људи с којима не разговараш?»
Не, наравно, да у твом манастиру нема таквих, али у неким манастирима има и стога је молитва важна и зато увек говоримо: људи од тебе очекују љубав – очекују молитву, жртву, да узмеш бројаницу у руке и све их понаособ споменеш. На тај начин не погубљујеш своју душу, а добијаш љубав.
Морамо да осетимо јединство једни са другима, да осетимо да делимо нешто заједничко, да нас спаја пуно сличности, да можемо да разговарамо и осећамо пуно истих ствари, да смо сви – једно. А када смо једно, као све честице Светог Агнеца, Тела и Крви Христове, које сипамо у Свети Путир, све је то једна целина: живи, мртви, све врсте људи, сви свети, – све ми то «мешамо» и постајемо једно цело, једно тело, заједно са Господом.
Ако у свом срцу то не осетиш, онда ћеш у мени видети непријатеља, а ја у теби предмет зависти. Твој напредак ће за мене бити претња, твој успех повод за завист. Али ако ја то осетим, онако како је то Господ у Својој Првосвештеничкој молитви рекао: «Да сви једно буду, као Ти, Оче, (Јн. 17, 21), усрдно Те молим, Небески Оче. Молим се за то да сви буду једно, да они узму Моје пламено срце и претворе га у бакљу, да га предају од срца срцу и да се њиме запали читав свет. Молим се да љубав и јединство буду њихова обележја»…
Ако спознам да ми имамо нешто заједничко, да и ти имаш душу, као и ја, душу која је у својој дубини предивна… И твоја и моја. Моје страсти су тако ужасне, моја злоба, егоизам, немоћ, слабости – да, све је то одвратно, али ти недостаци не чине мене. Они ме окружују, они су проникли у моју личност, душу, срце. Али ипак, у нама постоји нека срж, неки печат, који је светлији од свих звезда, од све светлости овога света. И ако ја то схватим, онда ћу знати да имам нешто заједничко с тобом и са свим људима. И то ће довести до тога да ћемо кренути да изгарамо од љубави, од тако огромне љубави, где нема међусобне зависти, где нико никог не доживљава као претњу, већ се радује због радости других.
Како је то само тешко достићи, чак и за свештеника! Ја сам свештеник, али могу ли ја да волим другог свештеника, који је благороднији, способнији, харизматичнији, који има лепши глас од мене? И да то буде разлог за моју радост, да његова радост буде и моја, да се радујем његовом успеху, а и он мојем. Да он схвати да је због својих талената обавезан свима нама, а да ја разумем да сам и ја обавезан њему такав какав сам и да тако снажимо један другог. Како не би било такмичења, супарништва, сукоба, који нас терају да једни друге гледамо са подозрењем.
«По томе ће сви познати да сте Моји ученици, ако будете имали љубав међу собом» (Јн. 13, 35), – љубав као жртву, као јединство, успех у свим пољима и радост за туђ напредак. Љубав може постати све, све може зрачити љубављу, али из свега може струјати злоба, хладноћа, равнодушност, смутња.
Велико је дело показивати љубав! Не бојиш се ако у теби има љубави. Ђаво долази, а ти му гледаш право у очи и говориш:
– Волим те! Нема разлога зашто бих те се плашио. И зашто да се бојим, шта ми можеш, ако те волим?
Видесте ли шта је рекао Христос? «И не бојте се оних који убијају тело, а душу не могу убити; него се бојте Оног који може и душу и тело погубити у паклу» (Мт. 10, 28). На пример, када неко под твој прозор баци отпатке, или комшија у згради прави буку, или ти нешто одузму – све су то само спољашње ствари. Христос говори:
– Не бој се, ништа ти друго они не могу. Само то и ништа више.
А ти можеш да урадиш нешто много значајније – можеш да их заволиш. Заволи их. Они то не могу да разруше, зато што љубав побеђује све бојазни, чини од нас слободне људе и ти се већ не бојиш ни живота, ни смрти.
Плашиш се када те мучи кривица. А за шта си крив? Крив си јер ниси достигао љубав, а гледаш на Бога као на страшило, које те грди, кажњава, држи бич, бије те и прогања осећањем кривице. А када си грешник, али скрушени грешник, који истовремено осећа и Божију љубав – тада те твој грех чини смиреним. Он те скрушава, приземљује и кличеш: «Јао, Христе мој, тако сам лош, али Ти ме волиш, зар не? Дрзнуо сам се да Те погледам кроз сузе. Моја је душа нечиста, али знам да ме Ти волиш!»
Архимандрит Андреј (Конанос)
С руског Александар Ђокић
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар