Са оцем Арсенијем Арсенијевићем, старешином једног од најстаријих београдских храмова у част Вазнесења Господњег разговарамо о Великом посту и његовом смислу, о снази воље и старањима за врлински живот у Христу.
Стигли смо до средине поста, до Недеље која се назива Крстопоклона. Оче Арсеније, можете ли нам рећи нешто више о предстојећим недељама, о њиховом значају и смислу?
Сада је Крстопоклона седмица, треће недеље Поста. Ова седмица нас подсећа на Страдања Христова, којих ћемо се, наравно, све више сећати, посебно на Велики Петак. У ову недељу се изнози Часни Крст, и он нам је потпора и помоћник. Благодат Крста Господњег нам помаже да издржимо време поста, које је ипак дугачко, 7 недеља. У овој недељи, када смо се већ заморили од дужих богослужења, од уздржања, Крст нам је утеха. Он нас подсећа да, у тренуцима када нам је тешко, пост не треба да пређе у рутину, или нешто што треба да обављамо само на један спољашњи начин. Пост је подсећање на силу Христових страдања, а кроз Крст наравно, и на Васкрсење Христово, које искупљује сав род људски. Крст је наш живот, наш пут. Он нам ставља до знања да пост није само уздржање од хране, већ је начин живота хришћана. Наш живот је крстоваскрсни, што значи да треба да се распињемо за свет, да умиремо непрекидно за овај свет, ако желимо да заједно са Христом васкрснемо у Слави.
У овој недељи можемо додатно да осветлимо у себи смисао свега онога што чинимо. Призвани смо на пост током целог живота, а период Часног Поста је период када је најлакше да се посветимо овој мисији – умирању за свет и живљењу за Христа. Пре свега, јер је благодат Божија у Великом Посту заиста велика. Богослужења, која је Црква одредила током Великог поста, непрестано подсећају човека на ову велику мисију. Осим тога, треба напоменути да је благодат нашег заједничког посног живљења у ово време подједнако присутна, и она такође помаже човеку. Јер како каже Христос „Где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18:20). Постити је много лакше када постимо као заједница, него када човек сам пости, када одреди неких недељу дана током године, ван посног периода, а он, ето, решио да пости.
Треба схватити да смо у овом животу, према речима Јова, у војсци, то јест, да је човеку дат овај земаљски живот као један испит који треба да положи. Треба да искористи период земаљског живота за добијање Царства Божијег. Зато треба непрекидно да се уздражавамо од чињења зла, од онога чему нас наша пала природа мами и призива ̶ препуштању угодностима, самовољном делању. Човек непрекидно мора да обуздава своју вољу, да се учи да испуњава вољу ближњег како би могао да прихвати Господа. Он човека призива у Своје Царство. Пост представља умирање за овај свет, а начин наше исхране у посту треба само да буде помоћ да се ова животна мисија изврши. То је лакше када смирујемо тело кроз посну исхрану. Смисао наше посне исхране је управо у томе да нам да једну додатну снагу да издржимо пост како ваља. Као што спортиста, да би остварио неки врхунски резултат, има различите методе припреме, и менталне и физичке, тако и ми, у постизању циља – сједињења са Христом, треба да користимо све методе, а међу њима и ту телесну методу, уздржање од хране.
Свети Оци кажу да је „пост пут стицања блага“. На какву врсту блага се то тачно односи?
Реч је, наравно, о духовном благу, врлинама које човека оспособљавају да прими у себе благодат Божију, и на тај начин достигну Блажену Вечност. Циљ нашег живота јесте стицање врлине. Једино што можемо понети из овог живота у вечност, јесу наша дела. Да ли су она добра или рђава, какво је наше унутрашње расположење срца, да ли смо очистили срце од сујете, мржње, идолопоклонства, среброљубља, или ћемо то све понети са собом у вечност као неизрециво бреме. Зато је овај живот дат човеку да би стицао блага. Та светоотачка мисао јесте оно што сви осећамо када крећемо са постом. Свако ко озбиљно крене да пости, да се бави исправљањем себе, приметиће да пост доноси духовно благо. Никада се човек не осећа толико добро духовно, као за време Васкршњег Поста. Можда ово није у сваком тренутку код сваког човека тако, али то осећање постоји. Чак и песме које се певају у Великом Посту, говоре о празновању душе. Тело се одмара, нема оне бриге, која је присутна у неком другом периоду, све ради тога да би се души посветила већа пажња. Човек осећа да га Господ управо на тај начин посећује, да Благодат Божија чини да и оно што му је тешко, постаје лако. Да човек без проблема издржи пост који траје 48 дана, јер осећа да она лепота и духовна снага задобијена током поста оправдава сваки његов труд. Штавише, да је његов труд мали у односу на оно што добија. Пост је веома важан, и нису у праву они који га пренебрегавају, и сматрају да су битна само људска дела, а да пост сам по себи нема неки значај. Без поста човек неће бити у стању да дође до врлина. Без обуздавања своје природе и тела, човек неће бити у стању да учини ни једно добро дело. Духовно искусни, а то су Свети Оци, наши духовници кроз сва времена, су опитно сазнали да је човеку немогуће да се приближи Богу, уколико нема самоограничења. Ако човек не умире за овај свет, онда све страсти иду заједно са њим. Као што човек не може истовремено да буде и прљав и чист. Ако је човеку један део тела чист, а остатак прљав, свеједно ће изазивати гађење код других људи. Исто је и са човеком који у срцу носи и врлину и страст, и такав ће бити гадан јер није себе очистио од зла. Без поста је немогуће очистити се од страсти, од угађања, превелике бриге према телесним задовољствима. И у духовном смислу исто примећујемо како пост има велики значај, како човек не може једну сујетну мисао да победи ако непрестано угађа сопственом телу.
Током поста се трудимо да се поправимо и исправимо своје мане. Како онда после да задржимо то што смо успели да исправимо? Како да се не уназадимо?
Рекли смо да је цео човеков живот пост. Чак и у рају је човек добио заповест посног карактера, да се уздржава од једног дрвета – од дрвета познања добра и зла. Тако да се, кроз уздρжање од зла, испитује наша воља. Наша воља никада не престаје. Само што у периоду ван црквених постова, човек слободно узима другу храну. Ипак, то не значи да наш подвиг у уздржању од било каквог облика зла треба да престане. Смисао поста и уздржања од одређене врсте хране, не би ни био јасан када се не би постило. У човековом животу су неопходне те промене. Тако, у суштини, сваки Христов празник ми не постимо. Ако је, на пример, празник Цвети, који пада у посту, онда ту буде разрешење на најблаже што се може у посту узимати, а то је коришћење и рибе и вина и тако даље. Тиме се показује да се празник увек прославља другачије.
Празнична трпеза нас подсећа на ону трпезу у Царству Небеском, која ће бити таква да се човек никада неће моћи наситити ње, неће се моћи прејести. Та храна неће бити трулежна као ова наша. Исто је и са посебним данима које празнујемо после Васкрса ̶ Педесетницом, што се сматра једним слављеничким периодом, иако се пости, по благослову Цркве, средом и петком. Генерално, цео период Педесетнице је период славља. Ми, заправо иконично поступамо, када имамо раскошну трпезу. Све што радимо треба да меримо кроз молитву и кроз нашу хришћанску веру. Уколико се човек буде руководио пре свега православном вером, неће залутати. Све ће мерити мером Христовом и узимаће са благодарењем. Можда би најбоља поука била да треба све да чинимо са свешћу да је то на Славу Божију, да је то прослава празника, и онда ћемо, наравно, имати меру у свему. Нећемо претерати, него ћемо сачувати једну меру побожности, која ће бити Богу угодна.
Већ смо поменули однос према храни: пост на води, на уљу, разрешење на рибу, и тако даље. Још једна врло важна ствар јесте Света Тајна Исповести. Колико често приступати Исповести, и како она треба да изгледа?
Што се тиче хране, мислим да наши верници не би требало превише да се оптерећују тиме. Постоје одређена правила поста која су дата као максимална мера. Сада, ми смањујемо ту меру према могућностима. На пример, трудница не може да пости онако како пости жена која није у блаженом стању. Болестан човек не може да пости као здрав човек, човек изложен великим физичким напорима не може да пости као човек који се мало умара. То све показује да треба да се прилагођавамо. Црквени канон, који прописује одређену врсту исхране у посту, није написан да би се сви у потпуности придржавали тога, иако то нама изгледа као логично. То је максимална мера која треба да нас упућује на то да, уколико не можемо да посту приступимо на такав начин, имамо неку врсту скрушености и покајања. А не да се поносимо што смо испоштовали неки канон поста и тако даље. Ублажавање поста, које ће свештеник благословити својим парохијанима, представља разумевање за ситуацију у којој се људи налазе. Не треба много да се тиме оптерећујемо, него треба да се посаветујемо са својим духовником какав ће пост нама бити могућ. Уколико можемо да постимо седам недеља на води, а да нам то не представља проблем, зашто да не. Уколико човек пости на води, а непрестано мисли само на то како ће да једе, тај пост нема свој смисао. Промашен је циљ. Треба у свему наћи меру, па и у посту. Суштина је да схватимо да је телесни пост потпора много важнијем, духовном посту, за уздржавање од лоших склоности, за исправљање себе, налажење праве мере. Уколико је човек среброљубив, треба да размишља о томе да раздаје добра, како би се лечио од страсти која га је опсела. То је пример једне страсти са којом се треба борити. Ако је човек многоговорљив и у томе нити има мере, нити може увек да каже оно што треба, него каже и неку грубу реч, треба да искористи време поста да размишља како да свој језик мало обузда. Када изађе из поста, да каже „Слава Богу, и његовој благодати, ипак сам успео нешто да исправим. Напредовао сам мало у врлини“. Најважније је да се човек скрушава кроз пост. Најважније је то. А телесни пост, по могућности.
Када је реч о исповести, многи наши парохијани исповест везују за пост, јер је то време када ће се народ чешће причешћивати, и када природно чешће долази на исповест. Пост и исповест нису аутоматски повезани, али је логично да када се људи више труде око промене, то чине и кроз исповест. Када осећају своје недостатке, и да желе да се ослободе грехова којима су ожалостили Господа. Да збаце камен са плећа. Стога, нормално је да исповест у посту буде чешћа. Оно што је важно је да се потрудимо да препознамо своја сагрешења, да спознамо то и појмимо да смо ми једини кривци за наше грехове. Да не размишљамо о околностима које су потпомогле наш пад, јер Господ разуме сваког човека. Не треба ми много да разумемо себе, већ треба себе да осудимо. То не значи некакво наметање комплекса човеку, већ начин да се овај заиста очисти, да би Господ могао да уђе у њега, да би могла да уђе енергија љубави према ближњима и сваком створењу. То је нешто што човек треба да постигне кроз пост и исповест. Свештеници су сведоци да људи долазе на исповест и могу савршено да поброје своје грехове, али што се тиче промене, ту је ситуација много тежа. Значи да, иако смо исповедали грехове и свесни смо их, у суштини не жалимо много о њима. Посебно у периоду поста треба да сопствена сагрешења не прихватамо само умом , него да душом осетимо колико смо Господа ожалостили. Колико смо прекршили заповести и да се заиста скрушавамо, да се помолимо Господу да нам Он да снаге да таква сагрешења више не чинимо. Исповест треба да буде тренутак када је човек решио да промени себе. Не само таксативно набрајање грехова. Неко те грехове, на пример, запише, што наравно није лоше. Проблем је када човек само формално приступа исповести, а у дубини није решио да се мења. Морамо непрекидно да окрећемо нови лист. Такав треба да буде живот човека. Сваког дана треба да кажемо „Од сада почињем нови живот“. Такав треба да буде живот сваког хришћанина. Можда то некоме звучи чудно, али тако је. „До сад сам грешио, али ево од сада, од овог тренутка, кренућу да се исправљам, да молим Бога да ми да Благодати Своје да превазиђем слабости, а ја ћу дати све од себе да ми се то више не понавља. Нећу више да имам ружне помисли према свом брату, нећу да завидим, да се наслађујем блудним помислима. Даћу све од себе да то искореним.“ На такав начин, ако човек буде тако поступао, доћи ће до промене. Ако буде само набрајао, биће као онај што је упао у блато и упрљао се, па се мало опрао, али се онда опет упрљао, и ту краја нема.
Оче Арсеније, јасно је за старије људе, и људе који су дуго у Цркви, који већ имају одређени ритам током поста, али како да се понашају млади људи и они који тек прилазе Цркви, који желе да посте, а друштво и околина намећу друге вредности. Како ускладити савремени живот и живот у Цркви, ако су често у потпуној супротности?
То је проблем. Посебно млађима. Проблем је утолико већи, уколико човек почиње са духовним животом и покушава да промени себе. Тада верски максимализам који смо помињали, бива човеку тежак и он жели да нађе неки лакши пут. Добро је да човек крене да живи као хришћанин, пре свега, да долази у храм, да пости макар мало, колико може. Сигурно, ако буде искрен у томе, овакав живот ће га привући. У суштини, човек не би требало да има дилему. Хришћанин ће увек да буде неко ко одскаче од своје средине. Само, то одскакање од средине ће или мењати средину на боље, или средина неће моћи да поднесе таквог човека. Па ће или сам човек изаћи, или ће постати непожељан за друштво. Ово можда звучи као строг приступ, и не значи да је препорука људима да се тако понашају. Људи треба полако, како могу, да мењају свој живот и да не учествују у ономе што је лоше. Уколико друштво оговара и ради ствари које препознајемо као лоше, треба да будемо слободни да не учествујемо у томе. Са друге стране, желимо и да се видимо са људима, да попричамо, одемо у кафић. То исто може, али докле год нас то не оптерећује и докле год видимо да то не доводи наш духовни живот у питање. Мислим да ће свако ко пожели искрено да живи као хришћанин, препознати границу до које може да иде, а која граница га оптерећује. Тако да ће људи препознати себе и сопствену меру. Хришћани прошлих времена су умирали за Христа, и умирали за овај свет тако што нису прихватали вредности овог света. Ми данас гледамо то да избегнемо. Желимо да будемо добри и свету и Христу. А то се најчешће не може.
Треба да схватимо да то што смо хришћани, треба да буде прва ствар која одређује наш идентитет. Другостепена вредност је које смо националности, трећестепена у ком времену живимо. Уколико нам је примарна ствар да будемо хришћани, примарно ће нам бити да испуњавамо Божије заповести. Без обзира на свет у коме живимо, морамо да се потрудимо да схватимо да је наше живљење на небесима. Да смо путници пролазници. Ма како нам изгледао развијено или неразвијено овај свет, било да живимо у богатству или сиромаштву, овај наш живот се завршава и онако како смо успели да се остваримо као хришћани, као људи који треба да буду боголики, таква ће и наша вечност бити. Пост је време када можемо интензивно да размишљамо и када нам је Господ дао сва могућа помагала и средства за то. И свечана великопосна богослужења, и то да се спасавамо кроз заједницу и беседе светих отаца, све то имамо и имамо могућност да живимо као хришћани првих времена, уколико то желимо. Уколико не желимо, тражићемо изговоре за нашу немогућност да се суочимо са собом.
Ива Бендеља
11.3.2018.
Стигли смо до средине поста, до Недеље која се назива Крстопоклона. Оче Арсеније, можете ли нам рећи нешто више о предстојећим недељама, о њиховом значају и смислу?
Сада је Крстопоклона седмица, треће недеље Поста. Ова седмица нас подсећа на Страдања Христова, којих ћемо се, наравно, све више сећати, посебно на Велики Петак. У ову недељу се изнози Часни Крст, и он нам је потпора и помоћник. Благодат Крста Господњег нам помаже да издржимо време поста, које је ипак дугачко, 7 недеља. У овој недељи, када смо се већ заморили од дужих богослужења, од уздржања, Крст нам је утеха. Он нас подсећа да, у тренуцима када нам је тешко, пост не треба да пређе у рутину, или нешто што треба да обављамо само на један спољашњи начин. Пост је подсећање на силу Христових страдања, а кроз Крст наравно, и на Васкрсење Христово, које искупљује сав род људски. Крст је наш живот, наш пут. Он нам ставља до знања да пост није само уздржање од хране, већ је начин живота хришћана. Наш живот је крстоваскрсни, што значи да треба да се распињемо за свет, да умиремо непрекидно за овај свет, ако желимо да заједно са Христом васкрснемо у Слави.
У овој недељи можемо додатно да осветлимо у себи смисао свега онога што чинимо. Призвани смо на пост током целог живота, а период Часног Поста је период када је најлакше да се посветимо овој мисији – умирању за свет и живљењу за Христа. Пре свега, јер је благодат Божија у Великом Посту заиста велика. Богослужења, која је Црква одредила током Великог поста, непрестано подсећају човека на ову велику мисију. Осим тога, треба напоменути да је благодат нашег заједничког посног живљења у ово време подједнако присутна, и она такође помаже човеку. Јер како каже Христос „Где су два или три сабрана у моје име, онде сам и ја међу њима“ (Мт. 18:20). Постити је много лакше када постимо као заједница, него када човек сам пости, када одреди неких недељу дана током године, ван посног периода, а он, ето, решио да пости.
Треба схватити да смо у овом животу, према речима Јова, у војсци, то јест, да је човеку дат овај земаљски живот као један испит који треба да положи. Треба да искористи период земаљског живота за добијање Царства Божијег. Зато треба непрекидно да се уздражавамо од чињења зла, од онога чему нас наша пала природа мами и призива ̶ препуштању угодностима, самовољном делању. Човек непрекидно мора да обуздава своју вољу, да се учи да испуњава вољу ближњег како би могао да прихвати Господа. Он човека призива у Своје Царство. Пост представља умирање за овај свет, а начин наше исхране у посту треба само да буде помоћ да се ова животна мисија изврши. То је лакше када смирујемо тело кроз посну исхрану. Смисао наше посне исхране је управо у томе да нам да једну додатну снагу да издржимо пост како ваља. Као што спортиста, да би остварио неки врхунски резултат, има различите методе припреме, и менталне и физичке, тако и ми, у постизању циља – сједињења са Христом, треба да користимо све методе, а међу њима и ту телесну методу, уздржање од хране.
Свети Оци кажу да је „пост пут стицања блага“. На какву врсту блага се то тачно односи?
Реч је, наравно, о духовном благу, врлинама које човека оспособљавају да прими у себе благодат Божију, и на тај начин достигну Блажену Вечност. Циљ нашег живота јесте стицање врлине. Једино што можемо понети из овог живота у вечност, јесу наша дела. Да ли су она добра или рђава, какво је наше унутрашње расположење срца, да ли смо очистили срце од сујете, мржње, идолопоклонства, среброљубља, или ћемо то све понети са собом у вечност као неизрециво бреме. Зато је овај живот дат човеку да би стицао блага. Та светоотачка мисао јесте оно што сви осећамо када крећемо са постом. Свако ко озбиљно крене да пости, да се бави исправљањем себе, приметиће да пост доноси духовно благо. Никада се човек не осећа толико добро духовно, као за време Васкршњег Поста. Можда ово није у сваком тренутку код сваког човека тако, али то осећање постоји. Чак и песме које се певају у Великом Посту, говоре о празновању душе. Тело се одмара, нема оне бриге, која је присутна у неком другом периоду, све ради тога да би се души посветила већа пажња. Човек осећа да га Господ управо на тај начин посећује, да Благодат Божија чини да и оно што му је тешко, постаје лако. Да човек без проблема издржи пост који траје 48 дана, јер осећа да она лепота и духовна снага задобијена током поста оправдава сваки његов труд. Штавише, да је његов труд мали у односу на оно што добија. Пост је веома важан, и нису у праву они који га пренебрегавају, и сматрају да су битна само људска дела, а да пост сам по себи нема неки значај. Без поста човек неће бити у стању да дође до врлина. Без обуздавања своје природе и тела, човек неће бити у стању да учини ни једно добро дело. Духовно искусни, а то су Свети Оци, наши духовници кроз сва времена, су опитно сазнали да је човеку немогуће да се приближи Богу, уколико нема самоограничења. Ако човек не умире за овај свет, онда све страсти иду заједно са њим. Као што човек не може истовремено да буде и прљав и чист. Ако је човеку један део тела чист, а остатак прљав, свеједно ће изазивати гађење код других људи. Исто је и са човеком који у срцу носи и врлину и страст, и такав ће бити гадан јер није себе очистио од зла. Без поста је немогуће очистити се од страсти, од угађања, превелике бриге према телесним задовољствима. И у духовном смислу исто примећујемо како пост има велики значај, како човек не може једну сујетну мисао да победи ако непрестано угађа сопственом телу.
Током поста се трудимо да се поправимо и исправимо своје мане. Како онда после да задржимо то што смо успели да исправимо? Како да се не уназадимо?
Рекли смо да је цео човеков живот пост. Чак и у рају је човек добио заповест посног карактера, да се уздржава од једног дрвета – од дрвета познања добра и зла. Тако да се, кроз уздρжање од зла, испитује наша воља. Наша воља никада не престаје. Само што у периоду ван црквених постова, човек слободно узима другу храну. Ипак, то не значи да наш подвиг у уздржању од било каквог облика зла треба да престане. Смисао поста и уздржања од одређене врсте хране, не би ни био јасан када се не би постило. У човековом животу су неопходне те промене. Тако, у суштини, сваки Христов празник ми не постимо. Ако је, на пример, празник Цвети, који пада у посту, онда ту буде разрешење на најблаже што се може у посту узимати, а то је коришћење и рибе и вина и тако даље. Тиме се показује да се празник увек прославља другачије.
Празнична трпеза нас подсећа на ону трпезу у Царству Небеском, која ће бити таква да се човек никада неће моћи наситити ње, неће се моћи прејести. Та храна неће бити трулежна као ова наша. Исто је и са посебним данима које празнујемо после Васкрса ̶ Педесетницом, што се сматра једним слављеничким периодом, иако се пости, по благослову Цркве, средом и петком. Генерално, цео период Педесетнице је период славља. Ми, заправо иконично поступамо, када имамо раскошну трпезу. Све што радимо треба да меримо кроз молитву и кроз нашу хришћанску веру. Уколико се човек буде руководио пре свега православном вером, неће залутати. Све ће мерити мером Христовом и узимаће са благодарењем. Можда би најбоља поука била да треба све да чинимо са свешћу да је то на Славу Божију, да је то прослава празника, и онда ћемо, наравно, имати меру у свему. Нећемо претерати, него ћемо сачувати једну меру побожности, која ће бити Богу угодна.
Већ смо поменули однос према храни: пост на води, на уљу, разрешење на рибу, и тако даље. Још једна врло важна ствар јесте Света Тајна Исповести. Колико често приступати Исповести, и како она треба да изгледа?
Што се тиче хране, мислим да наши верници не би требало превише да се оптерећују тиме. Постоје одређена правила поста која су дата као максимална мера. Сада, ми смањујемо ту меру према могућностима. На пример, трудница не може да пости онако како пости жена која није у блаженом стању. Болестан човек не може да пости као здрав човек, човек изложен великим физичким напорима не може да пости као човек који се мало умара. То све показује да треба да се прилагођавамо. Црквени канон, који прописује одређену врсту исхране у посту, није написан да би се сви у потпуности придржавали тога, иако то нама изгледа као логично. То је максимална мера која треба да нас упућује на то да, уколико не можемо да посту приступимо на такав начин, имамо неку врсту скрушености и покајања. А не да се поносимо што смо испоштовали неки канон поста и тако даље. Ублажавање поста, које ће свештеник благословити својим парохијанима, представља разумевање за ситуацију у којој се људи налазе. Не треба много да се тиме оптерећујемо, него треба да се посаветујемо са својим духовником какав ће пост нама бити могућ. Уколико можемо да постимо седам недеља на води, а да нам то не представља проблем, зашто да не. Уколико човек пости на води, а непрестано мисли само на то како ће да једе, тај пост нема свој смисао. Промашен је циљ. Треба у свему наћи меру, па и у посту. Суштина је да схватимо да је телесни пост потпора много важнијем, духовном посту, за уздржавање од лоших склоности, за исправљање себе, налажење праве мере. Уколико је човек среброљубив, треба да размишља о томе да раздаје добра, како би се лечио од страсти која га је опсела. То је пример једне страсти са којом се треба борити. Ако је човек многоговорљив и у томе нити има мере, нити може увек да каже оно што треба, него каже и неку грубу реч, треба да искористи време поста да размишља како да свој језик мало обузда. Када изађе из поста, да каже „Слава Богу, и његовој благодати, ипак сам успео нешто да исправим. Напредовао сам мало у врлини“. Најважније је да се човек скрушава кроз пост. Најважније је то. А телесни пост, по могућности.
Када је реч о исповести, многи наши парохијани исповест везују за пост, јер је то време када ће се народ чешће причешћивати, и када природно чешће долази на исповест. Пост и исповест нису аутоматски повезани, али је логично да када се људи више труде око промене, то чине и кроз исповест. Када осећају своје недостатке, и да желе да се ослободе грехова којима су ожалостили Господа. Да збаце камен са плећа. Стога, нормално је да исповест у посту буде чешћа. Оно што је важно је да се потрудимо да препознамо своја сагрешења, да спознамо то и појмимо да смо ми једини кривци за наше грехове. Да не размишљамо о околностима које су потпомогле наш пад, јер Господ разуме сваког човека. Не треба ми много да разумемо себе, већ треба себе да осудимо. То не значи некакво наметање комплекса човеку, већ начин да се овај заиста очисти, да би Господ могао да уђе у њега, да би могла да уђе енергија љубави према ближњима и сваком створењу. То је нешто што човек треба да постигне кроз пост и исповест. Свештеници су сведоци да људи долазе на исповест и могу савршено да поброје своје грехове, али што се тиче промене, ту је ситуација много тежа. Значи да, иако смо исповедали грехове и свесни смо их, у суштини не жалимо много о њима. Посебно у периоду поста треба да сопствена сагрешења не прихватамо само умом , него да душом осетимо колико смо Господа ожалостили. Колико смо прекршили заповести и да се заиста скрушавамо, да се помолимо Господу да нам Он да снаге да таква сагрешења више не чинимо. Исповест треба да буде тренутак када је човек решио да промени себе. Не само таксативно набрајање грехова. Неко те грехове, на пример, запише, што наравно није лоше. Проблем је када човек само формално приступа исповести, а у дубини није решио да се мења. Морамо непрекидно да окрећемо нови лист. Такав треба да буде живот човека. Сваког дана треба да кажемо „Од сада почињем нови живот“. Такав треба да буде живот сваког хришћанина. Можда то некоме звучи чудно, али тако је. „До сад сам грешио, али ево од сада, од овог тренутка, кренућу да се исправљам, да молим Бога да ми да Благодати Своје да превазиђем слабости, а ја ћу дати све од себе да ми се то више не понавља. Нећу више да имам ружне помисли према свом брату, нећу да завидим, да се наслађујем блудним помислима. Даћу све од себе да то искореним.“ На такав начин, ако човек буде тако поступао, доћи ће до промене. Ако буде само набрајао, биће као онај што је упао у блато и упрљао се, па се мало опрао, али се онда опет упрљао, и ту краја нема.
Оче Арсеније, јасно је за старије људе, и људе који су дуго у Цркви, који већ имају одређени ритам током поста, али како да се понашају млади људи и они који тек прилазе Цркви, који желе да посте, а друштво и околина намећу друге вредности. Како ускладити савремени живот и живот у Цркви, ако су често у потпуној супротности?
То је проблем. Посебно млађима. Проблем је утолико већи, уколико човек почиње са духовним животом и покушава да промени себе. Тада верски максимализам који смо помињали, бива човеку тежак и он жели да нађе неки лакши пут. Добро је да човек крене да живи као хришћанин, пре свега, да долази у храм, да пости макар мало, колико може. Сигурно, ако буде искрен у томе, овакав живот ће га привући. У суштини, човек не би требало да има дилему. Хришћанин ће увек да буде неко ко одскаче од своје средине. Само, то одскакање од средине ће или мењати средину на боље, или средина неће моћи да поднесе таквог човека. Па ће или сам човек изаћи, или ће постати непожељан за друштво. Ово можда звучи као строг приступ, и не значи да је препорука људима да се тако понашају. Људи треба полако, како могу, да мењају свој живот и да не учествују у ономе што је лоше. Уколико друштво оговара и ради ствари које препознајемо као лоше, треба да будемо слободни да не учествујемо у томе. Са друге стране, желимо и да се видимо са људима, да попричамо, одемо у кафић. То исто може, али докле год нас то не оптерећује и докле год видимо да то не доводи наш духовни живот у питање. Мислим да ће свако ко пожели искрено да живи као хришћанин, препознати границу до које може да иде, а која граница га оптерећује. Тако да ће људи препознати себе и сопствену меру. Хришћани прошлих времена су умирали за Христа, и умирали за овај свет тако што нису прихватали вредности овог света. Ми данас гледамо то да избегнемо. Желимо да будемо добри и свету и Христу. А то се најчешће не може.
Треба да схватимо да то што смо хришћани, треба да буде прва ствар која одређује наш идентитет. Другостепена вредност је које смо националности, трећестепена у ком времену живимо. Уколико нам је примарна ствар да будемо хришћани, примарно ће нам бити да испуњавамо Божије заповести. Без обзира на свет у коме живимо, морамо да се потрудимо да схватимо да је наше живљење на небесима. Да смо путници пролазници. Ма како нам изгледао развијено или неразвијено овај свет, било да живимо у богатству или сиромаштву, овај наш живот се завршава и онако како смо успели да се остваримо као хришћани, као људи који треба да буду боголики, таква ће и наша вечност бити. Пост је време када можемо интензивно да размишљамо и када нам је Господ дао сва могућа помагала и средства за то. И свечана великопосна богослужења, и то да се спасавамо кроз заједницу и беседе светих отаца, све то имамо и имамо могућност да живимо као хришћани првих времена, уколико то желимо. Уколико не желимо, тражићемо изговоре за нашу немогућност да се суочимо са собом.
Ива Бендеља
11.3.2018.
Нема коментара:
Постави коментар