Ако говоримо језиком менаџера, протојереј Александар Бели-Кругљаков је човек свестран: настојатељ је храма Свих светих у земљи Руској просијавших, у граду Уст-Иљимск Иркутске области, глава неколико парохија, руководи издаваштвом, добротворном и наградном комисијом и члан је Епархијалног савета. У слободно време пише књиге. Уз то, он је многодетни отац и деда. У његовој близини човек се врло пријатно осећа, а разговарати са њим је право задовољство. Отац Александар је причао за „Батју“, о томе како га је породична срећа привела Богу, о противречностима са супругом по питању одгајања деце, као и о томе да ли је потребно младе увлачити у храм.
—Оче Александре, молим вас, поделите са читаоцима како сте дошли до вере, и до избора свештеничког позива? Да ли је у томе имала улогу породица, у којој сте васпитани?
—Непознати су путеви Господњи...Највероватније да мој деда — обућар у малом, незнатном граду Тулуна у Иркутској области, Корнеј Емељанович Павлик, није ни могао да замисли да ће унук, којег никада није ни видео, поћи путем којим је некада давно он, његов деда, желео да иде, али није могао. Незаустављиви карактер је бацао деду из земље у земљу: од студирања на Сорбони, до Черниговске духовне семинарије, од конзерваторије за виолину, до учешћа у револуционарним немирима. Казна за последње га је довела у Сибир.
Моји родитељи били су обични провинцијалски совјетски интелектуалци: сиромашни, волели су да читају, да расуђују о политици и уметности. Отац-војник са фронта, често је био болестан. То је било због рана које је задобио у рату, и када су га, по ко зна који пут, послали у болницу, сав буџет нам је био плата мајке, провинцијалског новинара. Отац није пио, што никако није одговарало статусу једног интелектуалца. Зато, захваљујући овим срећним околностима, наша безнадежно сиромаштво, украшавало се атмосфером мира, поверења и равноправности. У кући је царовао култ књиге, читање је било основно занимање родитеља, и нас деце, па чак и бабе.
Никаквих разговора о вери у нашој породици није било, и о деди семинаристу се свим силама ћутало. Али, религиозни осећај живи у сваком детету, и клицање овог семена зависи од киша проливених на време, и суша која никад не стигну кад треба.
Као петогодишњаци, брат и ја смо волели да певамо:
Смело ћемо у бој поћи
За власт совјестку
И као један умрећемо —
Барбеза је то!
Замишљали смо да ћемо заједно умрети. Да ћемо лећи на хумку поред бојног поља и умрети, а „комисари у прашњавим шлемовима нагнуће се ћутке“, над нама. Ова одлучност да се заједно умре за власт Совјета била је страшна, али и разумљива. Није било јасно само што се то све називало „Барбеза!“
Ови наивни редови постали су извор једној бриге из детињства – промишљања о неизбежности смрти. Када се хоризонти познатог света раздвајају, заједно са пролазношћу материјалног света, тешко је помирити се са мишљу да ће некада све то нестати. Чинило се да је то толико неправедно, да сам при првој мисли на то, губио апетит целога дана. Замишљао сам како лежим у тесном гробу под земљом, и кроз њене слојеве видим људе који шетају градом и уживају у животу, сасвим заборавивши на мене....
... Пролетело је детињство и младост испуњена невероватним глупостима, пустим бригама и трагичним грешкама... Ех, младост, младост! Ма каква да је била, ипак јој је придев „срећна“ пристајао. Међутим, ипак ћу се сложити са песником Александром Кушнером: „...какав је то труд и порив — бити млад, но, боље је бити стар и преживети све...“
Био је Авганистан, школовање, посао. Девојчица Љуба којој сам носио ранац, постала је моја животна сапутница. Срећан брак је оно блажено пристаниште где смо нашли Бога. Неколико година смо гледали једно на друго, малтене не примећујући никог око себе, а Небесни Отац нас је посматрао. Постоји мишљење, да човека у храм доводи беда, а у нашем случају, у храм нас је привела срећа.
Супруга и ја смо имали већ двоје деце када се родила навика да, пошто сместимо децу у кревет, седимо заједно у кухињи и пијемо чај. Сањали смо о богатству, које бисмо трошили фантазирајући, излишно и благородно, о путовањима, о признањима, и много чему другом. На крају, сви ови снови утопили су се у зидовима наше мале кухиње и претворили се у мисли о смислу живота.
Чим смо почели да мислимо о, како ми се чини, најважнијем, у музичку школу, у којој је Љуба предавала, дошла је ћерка однедавно локалног свештеника. Даљи ток догађаја се развијао прогресивно. Упознали смо се са оцем Јаковом и попадијом Нином. Позвавши их први пут код себе у госте, био сам сигуран да ћу их са неколико паметних питања о религији сатерати у ћошак. Нисам ни схватио, како сам крајем вечери био не само побеђен на свим фронтовима својих „кућних“ планова, већ сам се осетио као инвалид безверја.
Јеванђеље је од првих редова произвело на мене непоновљив утисак — некако сам одмах, свим ћелијама осетио да то нису глаголи Божји, него људски. После су уследиле књиге којих је отац Јаков имао толико да је било довољно за читав град. После пола године ја сам већ оставио, у то време, добро плаћен посао на коповима угља, и радио сам као чувар у храму. Љуба је посао у музичкој школи усклађивала са певањем у певници. У нашој провинцијској парохији имао сам да прођем све стадијуме „каријерног раста“ – од чувара-истопника до старешине. Неки пријатељи су сматрали да сам полудео, и мени је то, искрено, одговарало.
После неколико година оцрквенили су се моји родитељи и ближа родбина. 89-их година иркутски архиепископ Хризостом (сада умировљени митрополит Виленскси и Литовски), ме је рукоположио у чин ђакона, а јануара 90-те у свештеника.
—Баћушка, имате петоро одрасле деце. Да ли сте у одгајању имали неке посебне педагошке рецепте?
— О својој деци матушка и ја, уосталом као и сви родитељи, можемо дуго причати. Талентована су – цртају, певају, пишу, снимају филмове, свирају на музичким инструментима. Додао бих да је матушка професионални музичар, професор клавира, и скоро тридесет година руководи црквеним хором.
Сада су наша деца одрасла и живе својим животом. Старија кћерка има два виша образовања, оба уметничка, и живи са својом породицом у Москви, ради као главни дизајнер у архитектонском бироу. Њена сестра је завршила Академију при руској влади, живи са својом породицом у нашем граду. Ради као књиговођа. Старији син је начелник смене у крупној компанији која производи целулозу. На нашу жалост, пре две године му се распао брак. Унуци често долазе, а каткад и живе код нас. Средњи син је у Москви, служи у Федералној служби безбедности, ванредно студира. Ове године планира да ожени девојку коју познаје још од школских дана. Најмлађи син је студент треће године Сретењске семинарије у Москви. Ове године његова девојка, са којом се дружи још из школских дана, планира да упише Православни Свето-Тихоновски универзитет.
Највећу радост нам доноси то што су нам деца у Цркви: исповедају се, причешћују се, и томе уче своју децу.
Што се тиче посебних педагошких рецепата... Ми их нисмо никада притискали, и о озбиљним питањима која се тичу погледа на свет и живот, разговарали смо само уколико су они тражили. Ја сам, генерално, био присталица тога да са децом треба бити благ. Матушка се није слагала, и из ове педагошке супротности, деца су сама од себе израсла као верујућа.
Чини ми се, нисмо их много васпитавали, само смо много времена проводили заједно. Сада, када су одрасли, са језом у срцу замишљамо – какви би били и оно троје, што су умрли по рођењу...
—Оче Александре, ви сте већ више до четврт века настојатељ градске православне заједнице Уст Илимска. Како је бити настојатељ, и поред тога усклађивати још много дужности?...
—Обавезе настојатеља су, у општим цртама, свима јасне. Са једне стране, треба да будеш прост пастир, са друге администратор, домаћим, градитељ, психолог, и тако даље. У тој раздвојености важан је правилан баланс. Ако администратор поједе пастира, неће бити парохије. Уколико пастир не може бити администратор, парохија се неће развијати. Од настојатеља много зависи! Складна парохија, сређен храм са пријатном атмосфером, уредна богослужења, јасна и дубока проповед могу учинити много више него неколико мисионарских одељења.
—Чиме вас изненађују парохијани? О чему неформално разговарате са паством?
—Чини ми се да добар свештеник увек неформално разговара са паством... Само присуство парохијана, и још добрих, посвећених, и најчудесније, трпљивих и пуних љубави према својим лењим пастирима, представљају предмет достојан дивљења.
Ево једног примера. Живимо у врло снежном крају. Дешава се да за Васкрс снег напада до висине људског раста. Велика површина црквене порте тражи сталне напоре да би се очистио снег. Тиме се баве мушкарци нашег храма. Једном приликом, касно увече, када сам изашао из парохијског дома, угледао сам једну старицу, парохијанку, која је великом лопатом чистила снег у порти. Истргао сам јој из руку лопату, у рекао да иде кући да одмара. На моју саосећајност и поштовање према годинама, само је одбрусила са хумором – „Покојна свекрва ми је говорила – ако заволиш север, никада нећеш престати да волиш“. Ето какви су овде људи! Са њима, парафразирајући једну познату изреку, не само да можеш закуцавати ексере, него и градити грађевине.
— Оче Александре, какве се тешкоће на духовном путу најтеже подносе, и које победе највише надахњују?
—У животу сваког свештеника, па и сваког хришћана, најтежа је борба са самим собом. Са гордошћу, славом, лењошћу, маловерјем, среброљубљем. Ако си назначен за пастира људима, то не значи да не треба да се бринеш за сопствено спасење. За свештеника се борба са самим собом усложњава оним природним околностима, у којима се он, по правилу, јавља објектом поштовања парохијана. Лако је пројављивати смирење и добродушност, када ти се подчињавају, када си пример другима. Међутим, истински квалитети душе се не пројављују у таквим благородним околностима. Победа на том фронту, било међу својима или туђима, највише надахњује.
Једино што разликује свештеника од мирјанина у том смислу – је бреме одговорности за поверени народ. Све док то звонце звони у твом срцу, док те зове на молитву и не даје ти да се опустиш – ти си пастир.
Са друге стране – свештеник је свима доступан. Чини ми се да, некада спасоносни Божји Промисао ставља на то место грешног човека, јер природна жеља да се задобије поштовање парохије, може му помоћи да победи неке страсти.
—Да ли има много младих код вас у храму? Имате ли идеју како би могли млади људи да се привуку у Цркву?
—Да ли је много омладине у храму? Са чиме да упоредимо? На фудбалској утакмици их је наравно више. Из источног Сибира омладина активно одлази, и стога препоруке из Патријаршије за ову или ону методу рада са омладином, не могу бити испуњене у свим областима подједнако.
Са друге стране, желели бисмо да човек прилази Цркви свесно, као резултат трагања и озбиљног промишљања. По правилу, то долази са узрастом и животним искуством. Зато, може бити природно што су у храмовима претежно зрели људи. У совјетско време Цркву су повезивали са дисидентима, и то је било привлачно омладини. Сада тога нема.
Чини ми се да сејање Божје речи није нека пр-кампања. Прелепо је када се млади људи одазивају на глас Божји, и када постају чеда Цркве, али, да ли вреди оне који нису спремни за духовни живот, на све могуће начине, утеривати у храм? Често мислим о томе, али немам одговора.
У једно сам сигуран ̶ парохијски живот треба да буде уређен тако, да се омладина која прелази црквени праг, не осећа као страни елемент који је обавезан да буде део наших формалних догађаја.
—Баћушка, да ли у вашем животу постоји место за чудо?
—Сам наш живот и јесте чудо. Могућност да се преживе радост и бол, да се спозна и покуша да се приближи Богу, да се разговара са људима и буде некоме од користи, да се каје, и устаје после пада – све су то права чуда. Све што сам тражио од Бога, добио сам. Не онако, и не онда када сам желео. То је исто чудо, чудо милости Божје према обичном човеку који ту милост не заслужује.
Разговарала Јелена Есаулова
Са руског Ива Бендеља
Журнал для пап БАТЯ
извор: www.pravoslavie.ru
—Оче Александре, молим вас, поделите са читаоцима како сте дошли до вере, и до избора свештеничког позива? Да ли је у томе имала улогу породица, у којој сте васпитани?
—Непознати су путеви Господњи...Највероватније да мој деда — обућар у малом, незнатном граду Тулуна у Иркутској области, Корнеј Емељанович Павлик, није ни могао да замисли да ће унук, којег никада није ни видео, поћи путем којим је некада давно он, његов деда, желео да иде, али није могао. Незаустављиви карактер је бацао деду из земље у земљу: од студирања на Сорбони, до Черниговске духовне семинарије, од конзерваторије за виолину, до учешћа у револуционарним немирима. Казна за последње га је довела у Сибир.
Никаквих разговора о вери у нашој породици није било, и о деди семинаристу се свим силама ћутало. Али, религиозни осећај живи у сваком детету, и клицање овог семена зависи од киша проливених на време, и суша која никад не стигну кад треба.
Као петогодишњаци, брат и ја смо волели да певамо:
Смело ћемо у бој поћи
За власт совјестку
И као један умрећемо —
Барбеза је то!
Замишљали смо да ћемо заједно умрети. Да ћемо лећи на хумку поред бојног поља и умрети, а „комисари у прашњавим шлемовима нагнуће се ћутке“, над нама. Ова одлучност да се заједно умре за власт Совјета била је страшна, али и разумљива. Није било јасно само што се то све називало „Барбеза!“
Ови наивни редови постали су извор једној бриге из детињства – промишљања о неизбежности смрти. Када се хоризонти познатог света раздвајају, заједно са пролазношћу материјалног света, тешко је помирити се са мишљу да ће некада све то нестати. Чинило се да је то толико неправедно, да сам при првој мисли на то, губио апетит целога дана. Замишљао сам како лежим у тесном гробу под земљом, и кроз њене слојеве видим људе који шетају градом и уживају у животу, сасвим заборавивши на мене....
... Пролетело је детињство и младост испуњена невероватним глупостима, пустим бригама и трагичним грешкама... Ех, младост, младост! Ма каква да је била, ипак јој је придев „срећна“ пристајао. Међутим, ипак ћу се сложити са песником Александром Кушнером: „...какав је то труд и порив — бити млад, но, боље је бити стар и преживети све...“
Био је Авганистан, школовање, посао. Девојчица Љуба којој сам носио ранац, постала је моја животна сапутница. Срећан брак је оно блажено пристаниште где смо нашли Бога. Неколико година смо гледали једно на друго, малтене не примећујући никог око себе, а Небесни Отац нас је посматрао. Постоји мишљење, да човека у храм доводи беда, а у нашем случају, у храм нас је привела срећа.
Супруга и ја смо имали већ двоје деце када се родила навика да, пошто сместимо децу у кревет, седимо заједно у кухињи и пијемо чај. Сањали смо о богатству, које бисмо трошили фантазирајући, излишно и благородно, о путовањима, о признањима, и много чему другом. На крају, сви ови снови утопили су се у зидовима наше мале кухиње и претворили се у мисли о смислу живота.
Чим смо почели да мислимо о, како ми се чини, најважнијем, у музичку школу, у којој је Љуба предавала, дошла је ћерка однедавно локалног свештеника. Даљи ток догађаја се развијао прогресивно. Упознали смо се са оцем Јаковом и попадијом Нином. Позвавши их први пут код себе у госте, био сам сигуран да ћу их са неколико паметних питања о религији сатерати у ћошак. Нисам ни схватио, како сам крајем вечери био не само побеђен на свим фронтовима својих „кућних“ планова, већ сам се осетио као инвалид безверја.
Јеванђеље је од првих редова произвело на мене непоновљив утисак — некако сам одмах, свим ћелијама осетио да то нису глаголи Божји, него људски. После су уследиле књиге којих је отац Јаков имао толико да је било довољно за читав град. После пола године ја сам већ оставио, у то време, добро плаћен посао на коповима угља, и радио сам као чувар у храму. Љуба је посао у музичкој школи усклађивала са певањем у певници. У нашој провинцијској парохији имао сам да прођем све стадијуме „каријерног раста“ – од чувара-истопника до старешине. Неки пријатељи су сматрали да сам полудео, и мени је то, искрено, одговарало.
После неколико година оцрквенили су се моји родитељи и ближа родбина. 89-их година иркутски архиепископ Хризостом (сада умировљени митрополит Виленскси и Литовски), ме је рукоположио у чин ђакона, а јануара 90-те у свештеника.
—Баћушка, имате петоро одрасле деце. Да ли сте у одгајању имали неке посебне педагошке рецепте?
— О својој деци матушка и ја, уосталом као и сви родитељи, можемо дуго причати. Талентована су – цртају, певају, пишу, снимају филмове, свирају на музичким инструментима. Додао бих да је матушка професионални музичар, професор клавира, и скоро тридесет година руководи црквеним хором.
Сада су наша деца одрасла и живе својим животом. Старија кћерка има два виша образовања, оба уметничка, и живи са својом породицом у Москви, ради као главни дизајнер у архитектонском бироу. Њена сестра је завршила Академију при руској влади, живи са својом породицом у нашем граду. Ради као књиговођа. Старији син је начелник смене у крупној компанији која производи целулозу. На нашу жалост, пре две године му се распао брак. Унуци често долазе, а каткад и живе код нас. Средњи син је у Москви, служи у Федералној служби безбедности, ванредно студира. Ове године планира да ожени девојку коју познаје још од школских дана. Најмлађи син је студент треће године Сретењске семинарије у Москви. Ове године његова девојка, са којом се дружи још из школских дана, планира да упише Православни Свето-Тихоновски универзитет.
Највећу радост нам доноси то што су нам деца у Цркви: исповедају се, причешћују се, и томе уче своју децу.
Што се тиче посебних педагошких рецепата... Ми их нисмо никада притискали, и о озбиљним питањима која се тичу погледа на свет и живот, разговарали смо само уколико су они тражили. Ја сам, генерално, био присталица тога да са децом треба бити благ. Матушка се није слагала, и из ове педагошке супротности, деца су сама од себе израсла као верујућа.
Чини ми се, нисмо их много васпитавали, само смо много времена проводили заједно. Сада, када су одрасли, са језом у срцу замишљамо – какви би били и оно троје, што су умрли по рођењу...
—Оче Александре, ви сте већ више до четврт века настојатељ градске православне заједнице Уст Илимска. Како је бити настојатељ, и поред тога усклађивати још много дужности?...
—Обавезе настојатеља су, у општим цртама, свима јасне. Са једне стране, треба да будеш прост пастир, са друге администратор, домаћим, градитељ, психолог, и тако даље. У тој раздвојености важан је правилан баланс. Ако администратор поједе пастира, неће бити парохије. Уколико пастир не може бити администратор, парохија се неће развијати. Од настојатеља много зависи! Складна парохија, сређен храм са пријатном атмосфером, уредна богослужења, јасна и дубока проповед могу учинити много више него неколико мисионарских одељења.
—Чиме вас изненађују парохијани? О чему неформално разговарате са паством?
—Чини ми се да добар свештеник увек неформално разговара са паством... Само присуство парохијана, и још добрих, посвећених, и најчудесније, трпљивих и пуних љубави према својим лењим пастирима, представљају предмет достојан дивљења.
Ево једног примера. Живимо у врло снежном крају. Дешава се да за Васкрс снег напада до висине људског раста. Велика површина црквене порте тражи сталне напоре да би се очистио снег. Тиме се баве мушкарци нашег храма. Једном приликом, касно увече, када сам изашао из парохијског дома, угледао сам једну старицу, парохијанку, која је великом лопатом чистила снег у порти. Истргао сам јој из руку лопату, у рекао да иде кући да одмара. На моју саосећајност и поштовање према годинама, само је одбрусила са хумором – „Покојна свекрва ми је говорила – ако заволиш север, никада нећеш престати да волиш“. Ето какви су овде људи! Са њима, парафразирајући једну познату изреку, не само да можеш закуцавати ексере, него и градити грађевине.
— Оче Александре, какве се тешкоће на духовном путу најтеже подносе, и које победе највише надахњују?
—У животу сваког свештеника, па и сваког хришћана, најтежа је борба са самим собом. Са гордошћу, славом, лењошћу, маловерјем, среброљубљем. Ако си назначен за пастира људима, то не значи да не треба да се бринеш за сопствено спасење. За свештеника се борба са самим собом усложњава оним природним околностима, у којима се он, по правилу, јавља објектом поштовања парохијана. Лако је пројављивати смирење и добродушност, када ти се подчињавају, када си пример другима. Међутим, истински квалитети душе се не пројављују у таквим благородним околностима. Победа на том фронту, било међу својима или туђима, највише надахњује.
Једино што разликује свештеника од мирјанина у том смислу – је бреме одговорности за поверени народ. Све док то звонце звони у твом срцу, док те зове на молитву и не даје ти да се опустиш – ти си пастир.
Са друге стране – свештеник је свима доступан. Чини ми се да, некада спасоносни Божји Промисао ставља на то место грешног човека, јер природна жеља да се задобије поштовање парохије, може му помоћи да победи неке страсти.
—Да ли има много младих код вас у храму? Имате ли идеју како би могли млади људи да се привуку у Цркву?
—Да ли је много омладине у храму? Са чиме да упоредимо? На фудбалској утакмици их је наравно више. Из источног Сибира омладина активно одлази, и стога препоруке из Патријаршије за ову или ону методу рада са омладином, не могу бити испуњене у свим областима подједнако.
Са друге стране, желели бисмо да човек прилази Цркви свесно, као резултат трагања и озбиљног промишљања. По правилу, то долази са узрастом и животним искуством. Зато, може бити природно што су у храмовима претежно зрели људи. У совјетско време Цркву су повезивали са дисидентима, и то је било привлачно омладини. Сада тога нема.
Чини ми се да сејање Божје речи није нека пр-кампања. Прелепо је када се млади људи одазивају на глас Божји, и када постају чеда Цркве, али, да ли вреди оне који нису спремни за духовни живот, на све могуће начине, утеривати у храм? Често мислим о томе, али немам одговора.
У једно сам сигуран ̶ парохијски живот треба да буде уређен тако, да се омладина која прелази црквени праг, не осећа као страни елемент који је обавезан да буде део наших формалних догађаја.
—Баћушка, да ли у вашем животу постоји место за чудо?
—Сам наш живот и јесте чудо. Могућност да се преживе радост и бол, да се спозна и покуша да се приближи Богу, да се разговара са људима и буде некоме од користи, да се каје, и устаје после пада – све су то права чуда. Све што сам тражио од Бога, добио сам. Не онако, и не онда када сам желео. То је исто чудо, чудо милости Божје према обичном човеку који ту милост не заслужује.
Разговарала Јелена Есаулова
Са руског Ива Бендеља
Журнал для пап БАТЯ
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар