Однос хришћанства и психологије је деценијама актуелна тема у дијалогу између теолога и психолога. За адекватно разматрање те проблематике морамо за почетак разлучити о ком хришћанству и о којој психологији се ради. Није исто говорити о православном хришћанству, римокатолицизму и протестантизму у овом домену, с обзиром да је предањски метод исцељења душе кроз богату подвижничко-литургијску праксу ( особито исихастичку ) очуван само у православљу. Слично томе, у погледу психологије као науке није свеједно да ли, примера ради, говоримо о логотерапији Виктора Франкла или о психоаналитичким теоријама Сигмунда Фројда.
 |
| ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 360, МАРТ/АПРИЛ 2018. |
Када је реч о односу православног хришћанства према значајној већини психолошких школа и праваца чији се приступи данас примењују у савременом свету, могу се јасно уочити темељне разлике. Њих је у својој књизи Православна психотерапија систематизовао митрополит Јеротеј Влахос, савремени православни богослов предањске оријентације. Владика Јеротеј наглашава суштинске разлике на равни онтологије душе, затим здрављу, болести и исцељењу душе, и, на крају, проблематици разликовања створених и нестворених енергија. Изложићемо његово детаљно разматрање у кратким цртама.
Митрополит примећује да психолошке школе још увек не могу да дефинишу шта је то душа, премда се, парадоксално, управо њоме баве, те да у пракси психологија душу своди на нешто што би могло да се назове енергијом без суштине. Са друге стране, у православљу је човекова душа јасно опитована и одређена. Она је икона Божија која има суштину и енергију. Друго, у психолошким правцима болест душе се углавном своди на проблем унутрашњих конфликата, потиснута трауматична искуства и психичку неуравнотеженост, док се здравље тражи у уклањању наведених симптома и својеврсној избалансираности личности. Уважени митрополит истиче да је, насупрот томе, у православљу болест душе њено противприродно стање које се очитује у огреховљености ( у тежим случајевима реч је о острашћености), а првенствено у помрачењу ума. Притом, сасвим је могуће да према критеријумима савремене психоанализе човек буде психички здрав, а да је гледано кроз призму православног подвижништва тежак болесник уколико њиме владају страсти гордости, среброљубља, блуда....У православљу је, дакле, здравље душе њено природно, врлинско стање. Да би се до тог стања дошло, потребно је прво проћи кроз процес очишћења од греха, затим просвећења ума, да би на крају следило уподобљавање Христу. У том смислу, истински здрави људи су једино Светитељи, будући да су успели да икону узведу до подобија. Сви ми остали, у мањој или већој мери, потребујемо духовно исцељење. Приметимо, притом, да психологија као наука и психотерапеутски третмани до сада нису створили ниједног Светитеља. Разлог је једноставан: њих рађа искључиво благодатна материца Цркве, путем вере, светотајинског живота, молитве, покајања и држања Заповести Божијих. Митрополит Навлактоса у овом смислу посебно истиче то да психолошке школе не познају ни феномен утицаја демонских сила нити дејство нестворене благодати Божије којом се човек обожује. Овај истински православни антрополог нашег времена закључује: чивекова душа има потребу за психосинтезом ( у смислу обједињавања сила душе растројених грехом и њихивиг преусмеравања ка врлини), а не психоанализом. Његовом се закључку, у суштинском смослу, тешко шта има додати.
Но и поред принципијелних разлика које смо навели, неки мостови сарадње се ипак могу направити. На првом месту, у случајевима оштећења нервног система, разних неуролошких обољења и тешких психичких поремећаја, помоћ психотерапеута односно неуролога у погледу прописивања одговарајућих медикамената је неопходна. Ту је често реч о физиолошким процесима који директно угрожавају телесно здравље и такве случајеве свештеник мора да препозна у својој духовничкој пракси, упућујући их на медицински третман. Друго, међу психолозима хришћанске оријентације се може наћи доста корисних и практичних савета за породични живот, који потичу из праксе ослоњене на хришћанске вредности љубави, искрености, поштовања, праштања, пожрвованости. Ти савети обично подразумевају припреме младих за брак, домен понашања и васпитања деце, реакције у специфичним ситуацијама и решавање брачних конфликата. У том смислу, сарадња православних свештеника и психолога хришћанске оријентације не само да је могућа, него је и пожељна. Посебна тема је логотерапија Виктора Франкла, која има добар потенцијал да постане стабилан мост комуникације на овом пољу. Нажалост, и поред генијалног приступа, Франкл још увек није изборио равноправност са Фројдом, Јунгом и Адлером у стручним психолошким круговима, док се на студијама психологије углавном само успутно помиње.
Радује нас чињеница да је пре неколико година покренута иницијатива да у Србији заживи нека врста организоване заједнице психолога хришћанске оријентације. Ту прегалачку иницијативу, коју су покренули неки стални сарадници Православног мисионара, здушно подржавамо и надамо се да ће допринети да се психологија обогати вековном филокалијском праксом исцељења душе.
С љубављу у Христу Васкрслом
презвитер Оливер Суботић
Нема коментара:
Постави коментар