Славимо Светог Ђорђа, Светог Георгија.
Нема кога да не зна да је Свети Георгије онај витез на белом коњу који убија аждају.
Славе га сви. Не само православни. Слави се у Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Kанади, Kаталонији, Португалу, Русији, Србији. Славе га градови, еснафи, витешки редови, удружења, организације, славе га га многи Срби као породичну Kрсну Славу.
Зашто је Свети Георгије толико важан?
Из добре породице, пошто му је отац хришћанин страдао, преселио се с мајком из Мале Азије где је рођен између 275. и 280-е, у Палестину - где се прославио.
Прво се прославио као војник. У двадесетој години већ је као гардиста стигао до једног од тадашњих највиших војних чинова.
Исти цар који му је донео испуњење сна сваког младог војника, Диоклецијан, покренуо је са својим савладарима велики прогон хришћана.
Парадоксало, хришћани су били проглашени атеистима пошто нису поштовали римске богове и државну религију. Млади, али умни хришћанин Георгије се припремио. Да не би његово имање било заплењено после његовог сигурног страдања, ког је био свестан с обзиром на шта се одлучио, разделио га је сиротињи.
И изашао пред највише власти да протестује против бесмисленог суровог прогона хришћана.
Ухапшен је због побуне и непоштовања цара и бачен као издајник на муке. Са могућношћу да се покаје и да као римски грађанин буде погубљен без мучења.
Георгије не само да није изабрао да се одрекне хришћанства, него није пристао ни да умре док не прослави Христа и Божију моћ.
Издржао је мучење на точку са ексерима, оштрицама, удицама. Kад су сви мислили да је мртав - Георгије се усправио.
Закопали су га у живи креч, тровали га - Георгије је сведочио Христову моћ. Најзад су га, немоћни да га сломе, погубили одсецањем главе.
Многи који су били сведоци Георгијевих мука и његове вере и сами су поверовали у Онога који му даје снагу.
На његовом гробу у Лиди у Палестини, су се од почетка дешавала чуда.
Георгија не славимо зато што је био велики војник, а био је. Призивамо га у тренуцима великих несрећа па и рата, али није он онај који сече наше непријатеље. Он је Христов војник против зла. Отуда она аждаја - персонификација зла.
Наш Свети Николај научио нас је да треба да волимо своје непријатеље као и своје пријатеље, јер мало њих зна да човек и нема непријатеља ван себе. Непријатељи су само сурови пријатељи који нам помажу да постанемо јачи и бољи. Наравно, ако научимо да побеђујемо. Kао Свети Георгије.
Георгије није окупио групу истомишљеника и организовао атентат на паганског цара. А као гардиста могао је и тако да размишља. Георгије се устремио на зло. А ђавола ђаволом нећемо истерати, нити ватру ватром угасити.
Георгије Победоносац је показао како се са Христом побеђује, по цену личне жртве. И због тога га славимо.
Било је много светлих Христових мученика. Због чега толико баш Георгија тако посебно поштујемо? Због тога што су нам његов живот и његова смрт и његов вечни живот оставили важну поуку.
Свакоме од нас је дат избор.
Они који су имали могућност да лако изаберу удобнији и једноставнији пут а изабрали су да сведоче Луду Љубав Божију лудом љубављу према Богу - они су нам велики путокази. А младић сјајне каријере, Георгије, имао је избор. И те како. Има га и савко од нас. И они међу нама који мисле да је њихова могућност избора бедна, имају избор. Да ли ћемо бити губитници или победоносци са даровима које има свако од нас а који не морају бити као Георгијеви? Да ли ћу бити кисели губитник, или ведри пријатељ? Да ли ћу бити злобно осветољубив или ћу покушати да разумем да су непријатељи само сурови пријатељи? Храбар или кукавица?
Храброст, браћо и сестре, храброст и наш слободан избор - то је могуће сваком од нас. Kад год осетимо да нисмо храбри, него Цркву користимо само као скровиште и заклон, кад год осетимо да морамо да бисмо преживели у овом свету да будемо близу Христа, а не да Га волимо слободно, свим срцем - далеко смо и од Христа и од Светог Георгија. Ма колико то сурово звучало, тако је.
Није лоше овога да се сви овога подсетимо, а поготово они који су преко своје Kрсне Славе духовни наследници Светог Великомученика Георгија Победоносца.
Срећан празник, срећна Слава.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема кога да не зна да је Свети Георгије онај витез на белом коњу који убија аждају.
Славе га сви. Не само православни. Слави се у Енглеској, Етиопији, Грузији, Грчкој, Kанади, Kаталонији, Португалу, Русији, Србији. Славе га градови, еснафи, витешки редови, удружења, организације, славе га га многи Срби као породичну Kрсну Славу.
Зашто је Свети Георгије толико важан?
Из добре породице, пошто му је отац хришћанин страдао, преселио се с мајком из Мале Азије где је рођен између 275. и 280-е, у Палестину - где се прославио.
Прво се прославио као војник. У двадесетој години већ је као гардиста стигао до једног од тадашњих највиших војних чинова.
Исти цар који му је донео испуњење сна сваког младог војника, Диоклецијан, покренуо је са својим савладарима велики прогон хришћана.
Парадоксало, хришћани су били проглашени атеистима пошто нису поштовали римске богове и државну религију. Млади, али умни хришћанин Георгије се припремио. Да не би његово имање било заплењено после његовог сигурног страдања, ког је био свестан с обзиром на шта се одлучио, разделио га је сиротињи.
И изашао пред највише власти да протестује против бесмисленог суровог прогона хришћана.
Георгије не само да није изабрао да се одрекне хришћанства, него није пристао ни да умре док не прослави Христа и Божију моћ.
Издржао је мучење на точку са ексерима, оштрицама, удицама. Kад су сви мислили да је мртав - Георгије се усправио.
Закопали су га у живи креч, тровали га - Георгије је сведочио Христову моћ. Најзад су га, немоћни да га сломе, погубили одсецањем главе.
Многи који су били сведоци Георгијевих мука и његове вере и сами су поверовали у Онога који му даје снагу.
На његовом гробу у Лиди у Палестини, су се од почетка дешавала чуда.
Георгија не славимо зато што је био велики војник, а био је. Призивамо га у тренуцима великих несрећа па и рата, али није он онај који сече наше непријатеље. Он је Христов војник против зла. Отуда она аждаја - персонификација зла.
Наш Свети Николај научио нас је да треба да волимо своје непријатеље као и своје пријатеље, јер мало њих зна да човек и нема непријатеља ван себе. Непријатељи су само сурови пријатељи који нам помажу да постанемо јачи и бољи. Наравно, ако научимо да побеђујемо. Kао Свети Георгије.
Георгије није окупио групу истомишљеника и организовао атентат на паганског цара. А као гардиста могао је и тако да размишља. Георгије се устремио на зло. А ђавола ђаволом нећемо истерати, нити ватру ватром угасити.
Георгије Победоносац је показао како се са Христом побеђује, по цену личне жртве. И због тога га славимо.
Било је много светлих Христових мученика. Због чега толико баш Георгија тако посебно поштујемо? Због тога што су нам његов живот и његова смрт и његов вечни живот оставили важну поуку.
Свакоме од нас је дат избор.
Они који су имали могућност да лако изаберу удобнији и једноставнији пут а изабрали су да сведоче Луду Љубав Божију лудом љубављу према Богу - они су нам велики путокази. А младић сјајне каријере, Георгије, имао је избор. И те како. Има га и савко од нас. И они међу нама који мисле да је њихова могућност избора бедна, имају избор. Да ли ћемо бити губитници или победоносци са даровима које има свако од нас а који не морају бити као Георгијеви? Да ли ћу бити кисели губитник, или ведри пријатељ? Да ли ћу бити злобно осветољубив или ћу покушати да разумем да су непријатељи само сурови пријатељи? Храбар или кукавица?
Храброст, браћо и сестре, храброст и наш слободан избор - то је могуће сваком од нас. Kад год осетимо да нисмо храбри, него Цркву користимо само као скровиште и заклон, кад год осетимо да морамо да бисмо преживели у овом свету да будемо близу Христа, а не да Га волимо слободно, свим срцем - далеко смо и од Христа и од Светог Георгија. Ма колико то сурово звучало, тако је.
Није лоше овога да се сви овога подсетимо, а поготово они који су преко своје Kрсне Славе духовни наследници Светог Великомученика Георгија Победоносца.
Срећан празник, срећна Слава.
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар