Имала сам 17 година када ме је професор глуме, Арса Јовановић, одвео на гусларско вече. Био је то мој први сусрет са гуслама. Мислим - прави сусрет. Виђала сам гусле код деде у Црној Гори, али он би понекад само онако, помало загудио. Чак и код нас у кући висиле су гусле-сувенир у дневној соби. Али ово је било нешто друго. Нека ни то није било право, мислим, изистински, животни догађај гуслања, већ онако - културно-носталгични, окупили се београдски Црногорци и други брђани на Коларцу, па гуслају. За мене је то било откровење. Оног тренутка кад сам чула тај ЗВУК - који се проломио из длаке и костију - имала сам јасно сазнање да негде у њему, у његовој свеобухватности, у његовој исконској моћи, као лебдеће зрнце, почива моје ја. И да се то "ја" преплиће и грли са миријадама других "ја" из прошлости, садашњости и будућности. Могло би се рећи да је то био мој први доживљај цркве, али тада то још увек нисам знала.
Ево и једна важна институција светског ранга, УНЕСКО препознала је значај српског певања уз гусле и унела га је на листу нематеријалне културне баштине човечанства. Уз коло и славу, певање уз гусле сада је препознатљив и признат знак културног идентитета српског народа.
Нема коментара:
Постави коментар