Ми као народ имамо јако добар и интелигентан нараштај који релативно лако учи стране језике, добри су спортисти, за много их је Бог дао, али то се, на жалост, не дешава. Да ли као друштво нисмо зрели за њих или нећемо/немамо шта да им понудимо кроз образовање и многе друге активности питања су на која држава, друштво и црква треба да дају одговор“, казао је за портал Круг младих отац Блажо Божовић, свештеник при цркви ,,Свети Ђорђе“ под Горицом, магистар богословских наука и представник Терапеутске заједнице ,,Земља Живих“ при Митрополији црногорско-приморској.
Он истиче да су млади у данашње време склони пороцима, како им се могу одупрети и зашто је депресија толико присутна међу људима.
Пороци су одувек постојали, али млади људи данас чешће упадају у мреже зависности. Шта је узрок томе?
-Грех је одувек постојао, а не порок. Порок је словенска реч која значи мрља, бора док се такође, у српском језику, поистовећује са маном, погрешком или заблудом, а данас и са термином зависности. Тако да, када човек има неки порок, можемо слободно рећи да је он човек са маном или (по)грешком, што је само један од многих доказа да је човек у заблуди када није у јединству са Богом који га је створио. Ми као народ имамо јако добар и интелигентан нараштај који релативно лако учи стране језике, добри су спортисти, за много их је Бог дао, али то се, на жалост, не дешава. Да ли као друштво нисмо зрели за њих или нећемо/немамо шта да им понудимо кроз образовање и многе друге активности питања су на која држава, друштво и црква треба да дају одговор. Тако да, уместо веома успешног и организованог подмлатка, имамо у високом проценту мрљаву (порочну) омладину.
Међу омладином је све више корисника дроге и алкохола. Шта их према Вашем мишљењу наводи да поклекну пред таквим искушењима?
Доступност и ниска цена дроге и алкохола који се промовишу на сваком ћошку. Наша деца су презаштићена и фрустрирана те као таква долазе из својих кућа, што касније неминовно прелази у анксиозност и депресију.
Открива ли наркоманија једну неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу тј. Богом?
Напротив, подрива је! То је у почетку неко ново искуство, потреба за екстазом, за стањем ван реалности које је (про)узроковано спољашњим фактором, тј. уносом психо-активне супстанце у организам. Наркоманија је сама по себи јако себична, аутоеротска и аутодеструктивна потреба да се мења свест и дође у стање заноса које је често пута врло блиско лудилу. Не смемо Божију благодат и усхићеност Духом Светим код подвижника и угодника Божијих ни у ком случају повезивати са стањем које доживљавају наркомани. Љубав Божија назиђује човека чак и кад ми то у одређеним ситуацијама не видимо као љубав, док љубав према злоупотреби психоактивних супстанци је увек деструктивна и поражавајућа. Добро је напоменути да код великог броја зависника постоји једна тежња, да ли од малена или се током живота појави, да се досегне неко ,,онострано“ искуство, нешто „више“ него што то приземни осећаји пружају, неки опит који није од „овога света“, али пут и начин који су они одабрали да то остваре то им засигурно неће пружити. Управо је због тога један број бивших наркомана, који се излечио у цркви, иглу и шприц, како они кажу, заменио кашичицом од Светог Причешћа.
Како Црква може да помогне младима да се изборе са бројним искушењима?
Превентивно! Мада је ту највећа улога родитеља да од малих ногу доводе децу у цркву, где ће дете да научи да усваја непролазне вредности, којима човјек заиста и живи. Мислим да данас родитељи немају довољно времена, а ни стрпљења да се баве својом децом на прави начин, не постоји педагогија ни дружење већ само мобилни телефон. Слушао сам о неком америчком истраживању које препоручује да се деци до двије године никако не дају мобилни телефони ни цртаћи, а од две до узраста шест година не преко пола сата, а шта ми чинимо? Основи православног васпитања су идеално решење за православне људе у Црној Гори. Црква Божија прима све људе, она је на првом месту болница, у њој се сви ми лечимо. Од првих векова хришћанства па до данашњега дана црква није престала да брине о болесном и гресима рањеном човеку, која је и ударила темеље савремене медицине у свету. Управо због потребе и пастирске бриге да се нађе човеку који је оболио од психоактивних супстанци, наша црква у Новом Саду (Епархија бачка) основала је 2005. године центар за рехабилитацију и ресоцијализацију зависника.
Наведите нам неки пример, са којим сте се сусрели, а који сведочи да је заиста могуће победити такве пороке?
Има их доста. Наведимо православну терапеутску заједницу ,,Земља Живих“ из Новог Сада која се деценијама бави рехабилитацијом и ресоцијализацијом зависника. Захваљујући том програму на стотине њих су данас стабилни апстиненти. Чврста воља и вера у исцељење су, према њиховом сведочењу, кључ успешног лечења од психоактивних супстанци.
Реците нам нешто више о терапеутској заједници ,,Земља Живих“, које методе рада примењујете?
То је православна црквена заједница која промовише здраве стилове живота засноване на хришћанском учењу и љубави. За програм заједнице консултована су искуства Римокатоличке цркве, а нарочито њене заједнице ,,Ћенаколо“ (Ценацоло) која је и послужила као један од модела у приступу наше цркве када је решавање овог проблема у питању. Прилагођен човеку са наших простора програм заједнице „Земља Живих“, по ријечима њених координатора, и данас доживљава одређена одступања и промене. Метод рада са штићеницима уз обавезну изолацију је реалан, мултидисциплинаран, унутрашње интегрисан, мултидимензионалан, специфичан, дуготрајан, а што подразумијева групну, индивидуалну и породичну терапију. Основна терапија која се користи, можемо слободно рећи, је православна терапија која извире из хришћанског богословља и тзв. Логоторепија (терапија смислом) Виктора Франкла. Стручна медицинска, социолошка, духовна, психолошка и свака друга дозвољена помоћ су укључени у терапију, сем терапије медикаментима (тродон, метадон и др.).
Један од проблема који је такође присутан у савременом друшву је депресија, будући да је савремени начин живота скопчан са стресом и напетошћу, како објашњавате то стање?
Мислим да је проблем у термину, јер нашем народу реч ,,депресија“ ништа не говори и олако се користи, имамо своју словенску реч ,,чамотиња“ или ,,униније“ што значи малаксавати духом, губити вољу. Са овим сазнањем, треба радити на подизању духа и ведрине, што је у нашој средини и околини јако тешко постићи. Много смо зависни од мобилних уређаја, интернета, телевизије што условљује мањком живих односа, дружења, комуникације, размене добрих информација и квалитетног садржаја. Стрес и напетост уносимо сами у свој свакодневни живот, „бринемо се и узнемиравамо за много, а само је једно потребно“ по речи Господњој (Лк. 10; 41-42). Мишљења сам да нас то негде у дубини нашег бића највише мучи, што испуњавамо неке пролазне овоземаљске законе, а не и Божије, што живимо само телесно док се за духовно ни не бринемо и отуда нам свака болест.
Будући да је то стање данас много присутно код младих људи, како једна депресивна особа може да се опет радује животу и да у њему види смисао?
Има више облика депресије и најбоље је када се депресивна особа јави психијатру и свештенику, мислим да је то добитна комбинација. Поред фармакотерапије (ако је прописана) обавезна је радна терапија и терапија вером. Иако у нашој држави има доста посла, људи неће да раде, а пуна су нам уста како не можемо нигде да се запослимо, што указује на гордост која нас, након извесног времена, може увести у депресивна стања. Заборавили смо да радом немамо времена да мислимо на многе лоше ствари, уз то додати мало молитве и поста одлично је решење. Прихватање реалности у којој живимо и када она није ни мало лака, да се живи у садашњости не жалећи за прошлим временима и пропуштеним приликама, не гајити нереалне планове за будућност, и што је најважније, да свако од нас буде захвалан Богу на ономе што има, са посебним освртом на свакодневни рад на себи су алати за организован и смислен живот. Не заборавимо, да нам Господ даје прилику у сваком тренутку за нови почетак, а одлука „да узмемо живот у своје руке“ је на нама.
извор: mitropolija.com
Он истиче да су млади у данашње време склони пороцима, како им се могу одупрети и зашто је депресија толико присутна међу људима.
-Грех је одувек постојао, а не порок. Порок је словенска реч која значи мрља, бора док се такође, у српском језику, поистовећује са маном, погрешком или заблудом, а данас и са термином зависности. Тако да, када човек има неки порок, можемо слободно рећи да је он човек са маном или (по)грешком, што је само један од многих доказа да је човек у заблуди када није у јединству са Богом који га је створио. Ми као народ имамо јако добар и интелигентан нараштај који релативно лако учи стране језике, добри су спортисти, за много их је Бог дао, али то се, на жалост, не дешава. Да ли као друштво нисмо зрели за њих или нећемо/немамо шта да им понудимо кроз образовање и многе друге активности питања су на која држава, друштво и црква треба да дају одговор. Тако да, уместо веома успешног и организованог подмлатка, имамо у високом проценту мрљаву (порочну) омладину.
Међу омладином је све више корисника дроге и алкохола. Шта их према Вашем мишљењу наводи да поклекну пред таквим искушењима?
Доступност и ниска цена дроге и алкохола који се промовишу на сваком ћошку. Наша деца су презаштићена и фрустрирана те као таква долазе из својих кућа, што касније неминовно прелази у анксиозност и депресију.
Открива ли наркоманија једну неутољиву и неугасиву метафизичку жеђ човекову за смислом и љубављу тј. Богом?
Напротив, подрива је! То је у почетку неко ново искуство, потреба за екстазом, за стањем ван реалности које је (про)узроковано спољашњим фактором, тј. уносом психо-активне супстанце у организам. Наркоманија је сама по себи јако себична, аутоеротска и аутодеструктивна потреба да се мења свест и дође у стање заноса које је често пута врло блиско лудилу. Не смемо Божију благодат и усхићеност Духом Светим код подвижника и угодника Божијих ни у ком случају повезивати са стањем које доживљавају наркомани. Љубав Божија назиђује човека чак и кад ми то у одређеним ситуацијама не видимо као љубав, док љубав према злоупотреби психоактивних супстанци је увек деструктивна и поражавајућа. Добро је напоменути да код великог броја зависника постоји једна тежња, да ли од малена или се током живота појави, да се досегне неко ,,онострано“ искуство, нешто „више“ него што то приземни осећаји пружају, неки опит који није од „овога света“, али пут и начин који су они одабрали да то остваре то им засигурно неће пружити. Управо је због тога један број бивших наркомана, који се излечио у цркви, иглу и шприц, како они кажу, заменио кашичицом од Светог Причешћа.
Како Црква може да помогне младима да се изборе са бројним искушењима?
Превентивно! Мада је ту највећа улога родитеља да од малих ногу доводе децу у цркву, где ће дете да научи да усваја непролазне вредности, којима човјек заиста и живи. Мислим да данас родитељи немају довољно времена, а ни стрпљења да се баве својом децом на прави начин, не постоји педагогија ни дружење већ само мобилни телефон. Слушао сам о неком америчком истраживању које препоручује да се деци до двије године никако не дају мобилни телефони ни цртаћи, а од две до узраста шест година не преко пола сата, а шта ми чинимо? Основи православног васпитања су идеално решење за православне људе у Црној Гори. Црква Божија прима све људе, она је на првом месту болница, у њој се сви ми лечимо. Од првих векова хришћанства па до данашњега дана црква није престала да брине о болесном и гресима рањеном човеку, која је и ударила темеље савремене медицине у свету. Управо због потребе и пастирске бриге да се нађе човеку који је оболио од психоактивних супстанци, наша црква у Новом Саду (Епархија бачка) основала је 2005. године центар за рехабилитацију и ресоцијализацију зависника.
Наведите нам неки пример, са којим сте се сусрели, а који сведочи да је заиста могуће победити такве пороке?
Има их доста. Наведимо православну терапеутску заједницу ,,Земља Живих“ из Новог Сада која се деценијама бави рехабилитацијом и ресоцијализацијом зависника. Захваљујући том програму на стотине њих су данас стабилни апстиненти. Чврста воља и вера у исцељење су, према њиховом сведочењу, кључ успешног лечења од психоактивних супстанци.
Реците нам нешто више о терапеутској заједници ,,Земља Живих“, које методе рада примењујете?
То је православна црквена заједница која промовише здраве стилове живота засноване на хришћанском учењу и љубави. За програм заједнице консултована су искуства Римокатоличке цркве, а нарочито њене заједнице ,,Ћенаколо“ (Ценацоло) која је и послужила као један од модела у приступу наше цркве када је решавање овог проблема у питању. Прилагођен човеку са наших простора програм заједнице „Земља Живих“, по ријечима њених координатора, и данас доживљава одређена одступања и промене. Метод рада са штићеницима уз обавезну изолацију је реалан, мултидисциплинаран, унутрашње интегрисан, мултидимензионалан, специфичан, дуготрајан, а што подразумијева групну, индивидуалну и породичну терапију. Основна терапија која се користи, можемо слободно рећи, је православна терапија која извире из хришћанског богословља и тзв. Логоторепија (терапија смислом) Виктора Франкла. Стручна медицинска, социолошка, духовна, психолошка и свака друга дозвољена помоћ су укључени у терапију, сем терапије медикаментима (тродон, метадон и др.).
Један од проблема који је такође присутан у савременом друшву је депресија, будући да је савремени начин живота скопчан са стресом и напетошћу, како објашњавате то стање?
Мислим да је проблем у термину, јер нашем народу реч ,,депресија“ ништа не говори и олако се користи, имамо своју словенску реч ,,чамотиња“ или ,,униније“ што значи малаксавати духом, губити вољу. Са овим сазнањем, треба радити на подизању духа и ведрине, што је у нашој средини и околини јако тешко постићи. Много смо зависни од мобилних уређаја, интернета, телевизије што условљује мањком живих односа, дружења, комуникације, размене добрих информација и квалитетног садржаја. Стрес и напетост уносимо сами у свој свакодневни живот, „бринемо се и узнемиравамо за много, а само је једно потребно“ по речи Господњој (Лк. 10; 41-42). Мишљења сам да нас то негде у дубини нашег бића највише мучи, што испуњавамо неке пролазне овоземаљске законе, а не и Божије, што живимо само телесно док се за духовно ни не бринемо и отуда нам свака болест.
Будући да је то стање данас много присутно код младих људи, како једна депресивна особа може да се опет радује животу и да у њему види смисао?
Има више облика депресије и најбоље је када се депресивна особа јави психијатру и свештенику, мислим да је то добитна комбинација. Поред фармакотерапије (ако је прописана) обавезна је радна терапија и терапија вером. Иако у нашој држави има доста посла, људи неће да раде, а пуна су нам уста како не можемо нигде да се запослимо, што указује на гордост која нас, након извесног времена, може увести у депресивна стања. Заборавили смо да радом немамо времена да мислимо на многе лоше ствари, уз то додати мало молитве и поста одлично је решење. Прихватање реалности у којој живимо и када она није ни мало лака, да се живи у садашњости не жалећи за прошлим временима и пропуштеним приликама, не гајити нереалне планове за будућност, и што је најважније, да свако од нас буде захвалан Богу на ономе што има, са посебним освртом на свакодневни рад на себи су алати за организован и смислен живот. Не заборавимо, да нам Господ даје прилику у сваком тренутку за нови почетак, а одлука „да узмемо живот у своје руке“ је на нама.
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар