Полазна тачка благовести
Јован Крститељ и Господ наш Исус Христос почињусвоју проповед једним те истим речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско” (Мт. 3, 2; 4, 17). Таква полазна тачка Благовести јесте покајање. Без покајања не може бити ни новог живота, ни спасења, ни уласка у Царство. Окрећући се од Светог Писма ка светим оцима, сусрећемо исту ову суштинску истину: Ава Милесије, кога су питали шта ради у пустињи, одговара: „Дошао сам овде да оплакујем своје грехе”. Ово покајање није само припремни стадијум, оно је доживотно. Када
је ава Сисоје лежао на самртном одру, окружен својим ученицима, показало се да он с неким говори. „С ким говориш, оче?”, упиташе ученици. Он одговори: „Ево, анђели су дошли да ме узму, али ја молим да ми дају још мало времена да бих се покајао”. „Теби није потребно покајање”, рекоше ученици. „Заиста”, одговори старац, „не знам јесам ли почео да се кајем”. Монах Марко тврди: „Нема другог, толико благог и милостивог, као што је Бог, али чак и Он не прашта онима који се не кају [...]. Сво мноштво Божијих заповести можемо свести на једну – покајање [...]. Ми бивамо осуђени не за мноштво наших прегрешења, него зато што одбијамо да се кајемо... [...]. И за велике и за мале покајање остаје несавршено до самог смртног часа”.
„Господ наш Исус Христос”, каже ава Исак Скитски, „заповедио нам је да боравимо у покајању до последњег нашег даха. Јер, ако не би било покајања, нико се не би спасао”. И Исак Сирин учи: „У сваком трену током двадесет четири часа имамо потребу за покајањем”.
Нама временски најближи духовни учитељи одређују покајању пресудну улогу. Преподобни Јован Кринштатски у свом духовном дневнику „Мој живот у Христу” каже: „Наша молитва састоји се пре свега од покајања”. И отац Серафим Папакостас, који је стајао на челу покрета „Зои” у Грчкој 1927–1954. године, почиње најпознатију из мноштва својих књига овим речима: „У сваком веку, а нарочито у данашњем – пуном тешкоћа, посусталом и неспокојном веку, нема ничег битног осим покајања. Нема ничег дубљег, чему би стремио човек; међутим, код њега нема јасног схватања тога шта у стварности хоће”. Треба приметити да је Исусова молитва
много шире распрострањена данас него пре педесет година – нарочито се показује покајна молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”.
Имајући у виду овај непрекидни акценат на покајању, дужни смо да пажљиво размотримо на који начин представљамо православље савременом Западу. Постоји тенденција да се обрати пажња само на један аспект. Ми говоримо о слави Божанствене светлости у Христовом Преображењу, о осећању победе Васкрсења у пасхалној ноћи; ми говоримо о радости Царства, о духовној лепоти икона, о Божанственој Литургији као о небу на земљи. И ми смо у праву
када подвлачимо ове аспекте. Али хајде да се постарамо да не будемо једнострани. Преображење и Васкрсење нужно су повезани са Распећем. Као хришћани, ми се стварно јављамо као сведоци „веома велике радости”, о којој говори Јеванђеље (Мт. 2, 10); али ми не можемо заборавити речи: „крстом се јавила радост целом свету” (васкршње јутрење). Преображење космоса може се догодити само кроз одрицање, аскетско уздржање и пост.
„Велико поимање”
Али шта се у ствари има у виду под покајањем? Обично кажу: жаљење због греха, осећај кривице, осећање жалости и ужаса због тога што смо нанели ране другима и самима себи. Све те представе показују се непотпуним. Жалост и ужас заиста чине суштински елеменат
покајања, али га не исцрпљују, чак се не показују његовим најважнијим делом. Приближићемо се суштини питања ако размотримо буквални смисао грчке речи која означава покајање: метаноиа. Она значи „промену ума”: није просто жаљење за прошлошћу, него фундаментална трансформација наше способности да гледамо на ствари, нови поглед на самог себе, на друге и на Бога – „велико поимање”, по речима Јерминог Пастира. Велико поимање, али није обавезна емоционална криза. Покајање – то није приступ нагризене савести и жаљење себе, него обраћење, преношење центра нашег живота на Свету Тројицу.
Када је „нови ум”, онда обраћење, преношење центра постојања, покајање, пре свега, није негативно, већ позитивно. Као што говори Свети Јован Лествичник, „покајање је кћи наде и одбацивање очајања”. Ово није слабљење духа, него енергетско очекивање; ово не значи да си упао у ћорсокак, него да тражиш излаз. Ово није мржња према себи, него учвршћивање свога истинског „ја” као створеног по лику Божијем. Кајати се не значи гледати доле на своје недостатке, већ горе – на љубав Божију; не назад, пребацујући себи, него напред – са поверењем и надом. Ово значи видети не оно што ја не могу бити, него оно што ја још, по благодати Божијој, могу постати.
Протумачено у овом позитивном смислу, покајање се уочава не само као појединачни акт, него као постојана институција. У личном искуству сваког човека бивају одлучујући моменти обраћења, али у овдашњем животу рад на покајању увек остаје незавршен. Преокрет или
преоријентација морају се непрестано обнављати; током живота све до момента смрти, као што је сматрао ава Сисоје, „измена ума” мора постати све радикалнија, „велико поимање” – све дубље.
Свети Теофан Затворник тврди: „Покајање је почетак и крајеугаони камен нашег узрастања у овом животу, и оно се продубљује у мери у којој се ми усавршавамо”.
Темељни карактер покајања постаје савршено очигледан, ако обратимо пажњу на оно што претходи већ наведеним Христовим речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско” (Мт. 4, 17). У претходном стиху јеванђелиста цитира Исаију (9, 2): „Народ који седи у тами угледа светлост велику; и онима који седе у области и сени смрти светлост засија”. Такав је непосредни контекст Господње заповести о покајању: она упозорава на „велику светлост” која осветљава оне који су у тами, а иза ње следи обавештење о приближавању Царства. Зато је покајање просвећење, прелазак из таме у светлост, покајати се – значи отворити свој поглед
Божанском сијању, не седети тужно у сутону, него поздрављати освит. И покајање је такође есхатолошко: оно је отвореност према Последњим Стварима, које су негде у будућности, али су већ присутне у садашњости; покајати се – значи признати да је посред нас Царство Небеско, да већ делује у нама и да, ако само прихватимо долазак Царства, све около постаће ново за нас.
Саоднос између покајања и доласка велике светлости нарочито је значајан. Док не угледамо светлост Христову, не можемо у стварности увидети своје грехе. Док је у соби мрачно, каже епископ Теофан Затворник, не примећујемо блато, али при јарком осветлењу можемо разликовати сваку прљавштину. Исто стоји ствар и са одајом наше душе. Парадокс није такав да се ми морамо од почетка покајати, а потом постајати свесни Христовог присуства; јер само тада, када светлост Христова већ уђе у наш живот, ми стварно почињемо схватати своју греховност.
„Кајати се”, каже Свети Јован Кронштатски, „значи знати да је лаж у твоме срцу”; али ти не можеш открити присуство лажи, ако још немаш некакво схватање о истини. Као што каже Воткин, „грех [...] то је сенка, која настаје када било каква привезаност воље преграђује
пут светлости Божијој и спречава је да просвећује душу. На тај начин, познање Бога рађа осећање греха, а не супротно”. Сагласно оцима пустиње, „што је човек ближи Богу, тим јасније види и чује серафиме који возглашавају: свет, свет, свет; и тек после овог виђења о кличе:
Авај мени! Погибох! Јер сам човек с нечистим устима” (Ис. 6, 1–5).
Такав је почетак покајања: виђење лепоте, а не ружноће; спознавање Божанске славе, а не сопствене неугледности. „Блажени који плачу, јер ће се утешити” (Мт. 5, 4): покајање не олакшава просто оплакивање својих грехова, него утеха („параклесис”), која настаје услед уверености у Божије опраштање. „Велико поимање” и „промена ума”, који означавају покајање, састоје се управо у овоме: у схватању да светлост у тами светли и тама је не обузима (Јн. 1, 5). Другим речима, кајати се значи спознавати да постоје како добро, тако и зло, како љубав, тако и мржња; значи твдити да је добро снажније, веровати у коначну победу љубави. Човек који се каје то је онај ко признаје и прихвата чудо: Бог има власт да опрашта грехове. И пошто прихвати ово чудо, прошлост се за њега не показује као омрзнуто време, јер он више не сматра прошлост непоновљивом. Божанствено праштање раскида ланце узрока и последица
и развезује у човековом срцу чворове које он сам није у стању да размрси
Многи сажаљевају и жалосте се због својих прошлих поступака, али у очајању говоре себи: „Не могу себи да опростим оно што сам учинио”. Неспособни да опросте себи самима, они на исти начин не могу да поверују да им је опростио Бог, а такође и другим људским створењима. Такви људи, без обзира на интензивност њихових страдања, још нису ни почели да се кају. Они још нису достигли „велико поимање”, то јест знање тога да љубав побеђује. Они још нису доживели „промену ума”, која се састоји у томе да човек може рећи: „Бог ме је прихватио; од мене се тражи да признам ту чињеницу мога прихватања”. У овоме је суштина покајања.
Посно пролеће
Аутентична природа покајања постаће јаснија, ако размотримо три карактеристична израза покајања у животу Цркве: под један, веома кратак литургијски израз покајања у периоду Великог поста; затим, подробније, његов светотајински израз у тајни исповести; и на крају
његов лични израз – у дару суза. У свим овим случајевима јасно се пројављује позитивна, животворна природа покајања.
У односу на Велики пост пре свега примећујемо годишње доба у којем он долази: то није јесен са њеним маглам и опадањем лишћа; није зима са смрзнутом, мртвом земљом; то је пролећно време, када хладноћа пролази, дани постају дужи и сва се природа враћа животу. Као што се каже у Посном Триоду: „Засија посно пролеће, цвет покајања, очистимо себе, браћо, од сваке нечистоће, Даваоцу Светлости појући рецимо: Слава Теби, Једини Човекољупче”.
Великопосно покајно време – то је време радости, а не унинија: пост је пролеће духовно, покајање – отварајући цветић, и Христос нам се Великим постом открива као „Давалац светлости”. Туга, коју доживљавамо у то време, јесте „радостотворна туга” ((„charopoion penthos”) према изразу Светог Јована Лествичника.
Превод: М. Дабетић
извор: Каленић, бр. 1, 2019.
Јован Крститељ и Господ наш Исус Христос почињусвоју проповед једним те истим речима: „Покајте се, јер се приближи Царство Небеско” (Мт. 3, 2; 4, 17). Таква полазна тачка Благовести јесте покајање. Без покајања не може бити ни новог живота, ни спасења, ни уласка у Царство. Окрећући се од Светог Писма ка светим оцима, сусрећемо исту ову суштинску истину: Ава Милесије, кога су питали шта ради у пустињи, одговара: „Дошао сам овде да оплакујем своје грехе”. Ово покајање није само припремни стадијум, оно је доживотно. Када
је ава Сисоје лежао на самртном одру, окружен својим ученицима, показало се да он с неким говори. „С ким говориш, оче?”, упиташе ученици. Он одговори: „Ево, анђели су дошли да ме узму, али ја молим да ми дају још мало времена да бих се покајао”. „Теби није потребно покајање”, рекоше ученици. „Заиста”, одговори старац, „не знам јесам ли почео да се кајем”. Монах Марко тврди: „Нема другог, толико благог и милостивог, као што је Бог, али чак и Он не прашта онима који се не кају [...]. Сво мноштво Божијих заповести можемо свести на једну – покајање [...]. Ми бивамо осуђени не за мноштво наших прегрешења, него зато што одбијамо да се кајемо... [...]. И за велике и за мале покајање остаје несавршено до самог смртног часа”.
„Господ наш Исус Христос”, каже ава Исак Скитски, „заповедио нам је да боравимо у покајању до последњег нашег даха. Јер, ако не би било покајања, нико се не би спасао”. И Исак Сирин учи: „У сваком трену током двадесет четири часа имамо потребу за покајањем”.
Нама временски најближи духовни учитељи одређују покајању пресудну улогу. Преподобни Јован Кринштатски у свом духовном дневнику „Мој живот у Христу” каже: „Наша молитва састоји се пре свега од покајања”. И отац Серафим Папакостас, који је стајао на челу покрета „Зои” у Грчкој 1927–1954. године, почиње најпознатију из мноштва својих књига овим речима: „У сваком веку, а нарочито у данашњем – пуном тешкоћа, посусталом и неспокојном веку, нема ничег битног осим покајања. Нема ничег дубљег, чему би стремио човек; међутим, код њега нема јасног схватања тога шта у стварности хоће”. Треба приметити да је Исусова молитва
много шире распрострањена данас него пре педесет година – нарочито се показује покајна молитва: „Господе Исусе Христе, Сине Божији, помилуј ме грешног”.
Имајући у виду овај непрекидни акценат на покајању, дужни смо да пажљиво размотримо на који начин представљамо православље савременом Западу. Постоји тенденција да се обрати пажња само на један аспект. Ми говоримо о слави Божанствене светлости у Христовом Преображењу, о осећању победе Васкрсења у пасхалној ноћи; ми говоримо о радости Царства, о духовној лепоти икона, о Божанственој Литургији као о небу на земљи. И ми смо у праву
када подвлачимо ове аспекте. Али хајде да се постарамо да не будемо једнострани. Преображење и Васкрсење нужно су повезани са Распећем. Као хришћани, ми се стварно јављамо као сведоци „веома велике радости”, о којој говори Јеванђеље (Мт. 2, 10); али ми не можемо заборавити речи: „крстом се јавила радост целом свету” (васкршње јутрење). Преображење космоса може се догодити само кроз одрицање, аскетско уздржање и пост.
Али шта се у ствари има у виду под покајањем? Обично кажу: жаљење због греха, осећај кривице, осећање жалости и ужаса због тога што смо нанели ране другима и самима себи. Све те представе показују се непотпуним. Жалост и ужас заиста чине суштински елеменат
покајања, али га не исцрпљују, чак се не показују његовим најважнијим делом. Приближићемо се суштини питања ако размотримо буквални смисао грчке речи која означава покајање: метаноиа. Она значи „промену ума”: није просто жаљење за прошлошћу, него фундаментална трансформација наше способности да гледамо на ствари, нови поглед на самог себе, на друге и на Бога – „велико поимање”, по речима Јерминог Пастира. Велико поимање, али није обавезна емоционална криза. Покајање – то није приступ нагризене савести и жаљење себе, него обраћење, преношење центра нашег живота на Свету Тројицу.
Када је „нови ум”, онда обраћење, преношење центра постојања, покајање, пре свега, није негативно, већ позитивно. Као што говори Свети Јован Лествичник, „покајање је кћи наде и одбацивање очајања”. Ово није слабљење духа, него енергетско очекивање; ово не значи да си упао у ћорсокак, него да тражиш излаз. Ово није мржња према себи, него учвршћивање свога истинског „ја” као створеног по лику Божијем. Кајати се не значи гледати доле на своје недостатке, већ горе – на љубав Божију; не назад, пребацујући себи, него напред – са поверењем и надом. Ово значи видети не оно што ја не могу бити, него оно што ја још, по благодати Божијој, могу постати.
Протумачено у овом позитивном смислу, покајање се уочава не само као појединачни акт, него као постојана институција. У личном искуству сваког човека бивају одлучујући моменти обраћења, али у овдашњем животу рад на покајању увек остаје незавршен. Преокрет или
преоријентација морају се непрестано обнављати; током живота све до момента смрти, као што је сматрао ава Сисоје, „измена ума” мора постати све радикалнија, „велико поимање” – све дубље.
Свети Теофан Затворник тврди: „Покајање је почетак и крајеугаони камен нашег узрастања у овом животу, и оно се продубљује у мери у којој се ми усавршавамо”.
Темељни карактер покајања постаје савршено очигледан, ако обратимо пажњу на оно што претходи већ наведеним Христовим речима: „Покајте се, јер се приближило Царство Небеско” (Мт. 4, 17). У претходном стиху јеванђелиста цитира Исаију (9, 2): „Народ који седи у тами угледа светлост велику; и онима који седе у области и сени смрти светлост засија”. Такав је непосредни контекст Господње заповести о покајању: она упозорава на „велику светлост” која осветљава оне који су у тами, а иза ње следи обавештење о приближавању Царства. Зато је покајање просвећење, прелазак из таме у светлост, покајати се – значи отворити свој поглед
Божанском сијању, не седети тужно у сутону, него поздрављати освит. И покајање је такође есхатолошко: оно је отвореност према Последњим Стварима, које су негде у будућности, али су већ присутне у садашњости; покајати се – значи признати да је посред нас Царство Небеско, да већ делује у нама и да, ако само прихватимо долазак Царства, све около постаће ново за нас.
Саоднос између покајања и доласка велике светлости нарочито је значајан. Док не угледамо светлост Христову, не можемо у стварности увидети своје грехе. Док је у соби мрачно, каже епископ Теофан Затворник, не примећујемо блато, али при јарком осветлењу можемо разликовати сваку прљавштину. Исто стоји ствар и са одајом наше душе. Парадокс није такав да се ми морамо од почетка покајати, а потом постајати свесни Христовог присуства; јер само тада, када светлост Христова већ уђе у наш живот, ми стварно почињемо схватати своју греховност.
„Кајати се”, каже Свети Јован Кронштатски, „значи знати да је лаж у твоме срцу”; али ти не можеш открити присуство лажи, ако још немаш некакво схватање о истини. Као што каже Воткин, „грех [...] то је сенка, која настаје када било каква привезаност воље преграђује
пут светлости Божијој и спречава је да просвећује душу. На тај начин, познање Бога рађа осећање греха, а не супротно”. Сагласно оцима пустиње, „што је човек ближи Богу, тим јасније види и чује серафиме који возглашавају: свет, свет, свет; и тек после овог виђења о кличе:
Авај мени! Погибох! Јер сам човек с нечистим устима” (Ис. 6, 1–5).
Такав је почетак покајања: виђење лепоте, а не ружноће; спознавање Божанске славе, а не сопствене неугледности. „Блажени који плачу, јер ће се утешити” (Мт. 5, 4): покајање не олакшава просто оплакивање својих грехова, него утеха („параклесис”), која настаје услед уверености у Божије опраштање. „Велико поимање” и „промена ума”, који означавају покајање, састоје се управо у овоме: у схватању да светлост у тами светли и тама је не обузима (Јн. 1, 5). Другим речима, кајати се значи спознавати да постоје како добро, тако и зло, како љубав, тако и мржња; значи твдити да је добро снажније, веровати у коначну победу љубави. Човек који се каје то је онај ко признаје и прихвата чудо: Бог има власт да опрашта грехове. И пошто прихвати ово чудо, прошлост се за њега не показује као омрзнуто време, јер он више не сматра прошлост непоновљивом. Божанствено праштање раскида ланце узрока и последица
и развезује у човековом срцу чворове које он сам није у стању да размрси
Многи сажаљевају и жалосте се због својих прошлих поступака, али у очајању говоре себи: „Не могу себи да опростим оно што сам учинио”. Неспособни да опросте себи самима, они на исти начин не могу да поверују да им је опростио Бог, а такође и другим људским створењима. Такви људи, без обзира на интензивност њихових страдања, још нису ни почели да се кају. Они још нису достигли „велико поимање”, то јест знање тога да љубав побеђује. Они још нису доживели „промену ума”, која се састоји у томе да човек може рећи: „Бог ме је прихватио; од мене се тражи да признам ту чињеницу мога прихватања”. У овоме је суштина покајања.
Посно пролеће
Аутентична природа покајања постаће јаснија, ако размотримо три карактеристична израза покајања у животу Цркве: под један, веома кратак литургијски израз покајања у периоду Великог поста; затим, подробније, његов светотајински израз у тајни исповести; и на крају
његов лични израз – у дару суза. У свим овим случајевима јасно се пројављује позитивна, животворна природа покајања.
У односу на Велики пост пре свега примећујемо годишње доба у којем он долази: то није јесен са њеним маглам и опадањем лишћа; није зима са смрзнутом, мртвом земљом; то је пролећно време, када хладноћа пролази, дани постају дужи и сва се природа враћа животу. Као што се каже у Посном Триоду: „Засија посно пролеће, цвет покајања, очистимо себе, браћо, од сваке нечистоће, Даваоцу Светлости појући рецимо: Слава Теби, Једини Човекољупче”.
Великопосно покајно време – то је време радости, а не унинија: пост је пролеће духовно, покајање – отварајући цветић, и Христос нам се Великим постом открива као „Давалац светлости”. Туга, коју доживљавамо у то време, јесте „радостотворна туга” ((„charopoion penthos”) према изразу Светог Јована Лествичника.
Превод: М. Дабетић
извор: Каленић, бр. 1, 2019.
Нема коментара:
Постави коментар