Двадесет година је прошло од када су нас они поднебесни акрепи напали са висине на којој им нисмо могли скоро ништа.
Да су Срби поред свих мана људи и то добри, видело се прве вечери бомбардовања. Мало у забуни, мало у страху али највише у чуђењу, цео мој комшилук је гледао запрепашћено у небо, а најчешће се чуло: "Ови нису нормални". Без мржње, без горчине, него једноставно - болесници нас нападају. И то није било обрађено на начин притајене гордости - једноставно непосредни доживљај већине.
Двадесет година после Другог светског рата, оноликих разарања и огромних жртава, Немци су било поновно прихваћени- живот је пуном снагом, оптимистички, грабио фолксвагене, почело је размишљање о одласку на посао у мрску Немачку, страшни рат је остао само у партизанским филмовима намењеним одржању митолошке подлоге комунистичке власти.
У данашњем убрзаном времену, двадесет година после одвратне агресије најмоћнијих западних сила на земљу која се можда није најбоље снашла у транзиционим процесима западног неоколонијализма, али сигурно није заслужила да после жртава у два рате постане полигон за учвршћивање западног блока пред његову тад већ скоро виђену светску доминацију, тешко је и даље Србима да забораве и наставе даље.
Зашто? Па једноставно.
Сем одметнутих покајаних појединаца, Западна елита није морала да призна неправедност насиља које је спроводила. Није морала да поднесе рачун за лажи и манипулације. Није био нападнут цео свет, па проблем није био толики да би се морало тако широко и дубоко. Врло важно. Нека земља на Балкану, где су стално неки сукоби, ратови, цепања и удруживања. Такорећи - лабораторијска ствар. Са пацовима. И осиромашеним уранијумом...
Признајте шта сте радили - биће лакше и вама и нама... Ех. Не иде тако.
А ми знамо о чему се ради и не можемо да заборавимо. Казнили су нас памћењем. Поново. Ко год покушава да се тог памћења ослободи, "ослобађа" се и целокупног свог наслеђа, смисла и снаге широке породичне заједнице. Бира да остане појединац са способошћу новог удруживања. У шта и са ким? Па бирајте пажљиво бивша браћо која се запутите неким другим правцем.
Има нас који верујемо да ће нас довољно остати. И да ћемо немрзећи, али и незаборављајући, од Бога помогнути, помоћи у будућности некоме, кад већ нисмо умели да помогнемо себи кад су нас поднебесне силе на препад спопале. И тако ћемо, најзад, помоћи и себи.
Ми смо или огроман историјски промашај, или лек, па како ко изабере.
отац Ненад Илић
извор: www.facebook.com
Да су Срби поред свих мана људи и то добри, видело се прве вечери бомбардовања. Мало у забуни, мало у страху али највише у чуђењу, цео мој комшилук је гледао запрепашћено у небо, а најчешће се чуло: "Ови нису нормални". Без мржње, без горчине, него једноставно - болесници нас нападају. И то није било обрађено на начин притајене гордости - једноставно непосредни доживљај већине.
Двадесет година после Другог светског рата, оноликих разарања и огромних жртава, Немци су било поновно прихваћени- живот је пуном снагом, оптимистички, грабио фолксвагене, почело је размишљање о одласку на посао у мрску Немачку, страшни рат је остао само у партизанским филмовима намењеним одржању митолошке подлоге комунистичке власти.
У данашњем убрзаном времену, двадесет година после одвратне агресије најмоћнијих западних сила на земљу која се можда није најбоље снашла у транзиционим процесима западног неоколонијализма, али сигурно није заслужила да после жртава у два рате постане полигон за учвршћивање западног блока пред његову тад већ скоро виђену светску доминацију, тешко је и даље Србима да забораве и наставе даље.
Зашто? Па једноставно.
Сем одметнутих покајаних појединаца, Западна елита није морала да призна неправедност насиља које је спроводила. Није морала да поднесе рачун за лажи и манипулације. Није био нападнут цео свет, па проблем није био толики да би се морало тако широко и дубоко. Врло важно. Нека земља на Балкану, где су стално неки сукоби, ратови, цепања и удруживања. Такорећи - лабораторијска ствар. Са пацовима. И осиромашеним уранијумом...
Признајте шта сте радили - биће лакше и вама и нама... Ех. Не иде тако.
А ми знамо о чему се ради и не можемо да заборавимо. Казнили су нас памћењем. Поново. Ко год покушава да се тог памћења ослободи, "ослобађа" се и целокупног свог наслеђа, смисла и снаге широке породичне заједнице. Бира да остане појединац са способошћу новог удруживања. У шта и са ким? Па бирајте пажљиво бивша браћо која се запутите неким другим правцем.
Има нас који верујемо да ће нас довољно остати. И да ћемо немрзећи, али и незаборављајући, од Бога помогнути, помоћи у будућности некоме, кад већ нисмо умели да помогнемо себи кад су нас поднебесне силе на препад спопале. И тако ћемо, најзад, помоћи и себи.
Ми смо или огроман историјски промашај, или лек, па како ко изабере.
отац Ненад Илић
извор: www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар