СВЕТОМ ШИРЕ ДУХ ЖИЧКОГ МАНАСТИРА

   Краљево – Нема континента на коме зидове православних цркава, манастира или приватних домова не красе иконе из радионице манастира Жиче. Често су то и читави иконостаси и не зна се тачан број ових уметничких дела урађених за протекле четири деценије у манастирској иконописачкој радионици. Поред наручених од купаца, иконе из овог манастира путују светом и као изложбене поставке. Тако се прва изложба у Москви од пре три године и касније Санкт Петербургу наставља даље по руским градовима. Отуда стиже и највише наруџбина.
   Рачуна се да је овде до сада укупно урађено и испоручено на хиљаде икона, а на стотине иконостаса. То нам потврђују и наше саговорнице, иконописатељке сестре Макрина, Антонија, Порфирија, Хризостома и Весна. Са њима разговарамо у лепо уређеној просторији за ово црквено послушање, у време док оне цртају, сликају, позлаћују... Стварају иконе на липовој дасци, у техници јајчане темпере са позлатом.
   Најпре истичу заслуге оснивача ове радионице из седамдесетих година двадесетог века, тадашњег епископа жичког Стефана и ђакона Миодрага. Наводе посебно њихову добру намеру да све снажнијем утицају западног стила иконописања одговоре повратком на византијско и наше средњовековно сликарство. Заслужан је зато ђакон Миодраг, који после дугогодишњег рада и преношења знања сестрама у овом манастиру сада ствара у далекој Аустралији. Он је вештину овог сликања савладао на Светој Гори, у познатој пахомејској школи. То знање пренео је монахињама манастира Жиче, па је тако 1978. године отворена жичка иконописачка радионица. Сећа се тих почетака сестра Макрина, додајући „било је то ујесен, негде око Светог Луке”. Ова уметница се и данас строго држи стила наслеђеног од ђакона Миодрага, док су млађе склоне и понекој новини. Но, њихово стварање је, ипак, лишено личног печата...
   „Радимо тимски и то је једна наша специфичност. Допуњујемо се како би свака дала најбољи допринос, то јест урадила оно у чему је највештија. Тежимо томе да свака икона, у складу са изворним византијским стилом и нашим православним црквеним предањем, носи благодарни дар који произилази из нашег молитвеног и личног односа према Богу и светитељу. Тако су иконе из ове радионице уметнички израз овдашњег богослужења и, наравно, свеукупно носе печат духовности нашег манастира. То, истовремено, значи и да, за разлику од западног стила, где углавном преовлађује само та човечја страна, наше иконе приказују и ту божанску природу светитеља, њихову обоженост”, објашњава нам сестра Антонија.

   Нису ове уметнице у манастир стигле са оваквим предзнањем из школа и факултета. Макрина је зубни техничар, Антонија стоматолог, Порфирија је завршила Богословски факултет, Хризостома је музички образована, а једино се Весна и пре ове радионице бавила сликарством.
   На избор ко ће убудуће за штафелај највише утиче мати Јелена, не само због тога што је игуманија манастира него што се, од оснивања радионице, па до 1993. године, и сама успешно бавила иконописањем. Иначе, правило је да почетнице најпре пет-шест година уче цртање, па се ту види колико и за шта будућа уметница има талента и вештине, то јест да ли ће се убудуће бавити сликањем, позлатом, другим завршним радовима на иконама.
   Није ова радионица ни без зараде. Напротив, приходи никада нису били занемарљиви, а сав зарађени новац иде у касу манастира и троши се за доградњу и одржавање храма. Наруџбине икона и иконостаса су из године у годину све учесталије, па се посао и рад у радионици увећавао, тако да се на испоруку углавном дуго чека. Јер жичке иконописатељке нису ослобођене и редовних послушања, рецимо присуства сваком богослужењу. А како су нам објасниле, ова година је, коначно, због обележавања осам векова постојања манастира Жиче, „резервисана” само за израду нових икона које ће украшавати зидове ове светиње.

   Мирољуб Дугалић
   Политика
   извор: www.pravoslavie.ru