О Страшном суду
Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра.
Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра.
Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа.
У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда.
„Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света.
Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“
Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером.
Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“
На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива.
Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу.
Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером.
Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо.
Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена.
Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако!
На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи...
Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима.
Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени.
Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе.
Испит није толико страшан ако је онај ко полаже спремао сва питања. А ако знате само како се испит зове, а не знате шта ће вас питати и у ком обиму, испит постаје права егзекуција. У случају с Великим даном Христовог Суда унапред нам је објављен садржај онога за шта ћемо одговарати, другим речима, која су испитна питања. Углавном ће бити страшно онима који студирају „традиционално“: изостају са предавања, не отварају уџбеник и тек дан пред испит узалудно покушавају да надокнаде све оно што су неоправдано пропустили у току семестра.
 |
| Христос у слави. Страшни суд. Фреска преп. Андреја Рубљова |
Дакле, речено нам је да је Христос гладан, да нема одећу, да повремено лежи у болници или се налази иза решетака, да је Христос – туђиноватељ. А од нас се тражи да Му пружимо онолико љубави колико можемо како би нам узвратио позивом: „Дођите, благословени, наследите Царство које је за вас приправљено.“ Мислим да није ствар само у човекољубљу и да сад сви волонтери, сви доброчинитељи и сви филантропи могу да се опусте. Со није само добро које је учињено за ближњег. Со је пре свега виђење Христа пред собом. Не спасава добро које је учињено због родбинских односа, или добро које је учињено због нежних осећања која су одједном обузела душу. У ово не спада ни добро учињено по принципу: ти мени, ја теби. Човека пре свега спасава умеће да види Господа.
У Свом Оваплоћењу Син Божији се умањио и понизио. Не треба сад да Га замишљамо како седи на престолу. Треба да Га видимо у човеку који се налази поред нас. Управо то је истински подвиг вере и за њега се добија награда.
„Христос је поплавио од хладноће!“; „Христос пружа руку на твојој капији!“; „Христос није јео већ ко зна колико дана...“ Таквим изразима Златоуст обично буди савест својих слушалаца питајући: „Како можеш да мењаш коња и кочије, да препуњаваш кућу скупим посуђем и одећом?! Или не верујеш, или си заборавио шта ће те питати на Страшном суду?“ Тема је актуелна у све дане до свршетка света.
Вера је способност виђења. Израиљ је „онај ко види Бога“. Црква је у потпуности достојна да се назива, а и назива се Новим Израиљем. И прво је потребна управо способност виђења коју дарује вера, а затим иду добра дела. Ако знаш Коме чиниш добро, ни чаша воде коју пружиш неће бити пропасти. Иначе људско добро лако пропада, као да га једу мишеви или разједа рђа, због сопствене хвале, приписивања себи наводних заслуга и због појачане активности услед узавреле крви. „А тело и крв не могу наследити Царство Божије.“
Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером.
Благо човеку који на Суду од Господа буде чуо: „Знам те.“
На пример, једном си, али управо Христа ради, извадио из ормара препуног крпица џемпер или капут и дао озеблом сиромаху. Можда ће се управо у овом џемперу или у овом капуту Христос појавити пред твојим очима у Последњи дан. „Посетио си Ме у тамници.“ „Заступио си се за Мене.“ И данас треба да се сетимо шта смо управо учинили за Христа и ради Христа, а не због других мотива.
Могуће је да у стварности не постоје људи који нису учинили ниједно добро дело. Али крајње је мало људи који погледом ума виде оно о чему говори Јеванђеље. Мало је људи који су лично Спаситељу посветили сав свој труд. И да учињено не би одлетело у прах бар једном годишње чујемо подсећање на то да се мења вредност ствари, да расте њихов значај, да касније за нама иду управо у зависности од тога да ли смо их у себи посветили Господу.
Узгред речено, закон важи и у супротном смеру. Неко је облачио и хранио Христа. Али неко Га је скидао. Варао, избацивао из стана. Неко Тежња ка добру је уткана у човека. Али у случају да нема вере човек ће жар срца потрошити на чудне и сумњиве ствари. Зар смо, на пример, чули мало холивудских звезда које због сажаљења према дугодлаким животињама проповедају одрицање од крзнене одеће? Наизглед, и ово је добро, али тешко да ће се ово добро на Суду претворити у заштитни панцир. Борба против гојазности, борба за екологију, борба за разноразна измишљена права – управо то је грозничава делатност човечанства које има проблема с вером.
Од нас се не тражи ништа велико и компликовано. Ионако ћемо ићи у болнице и делити храну, примати госте и поклањати дарове. Само треба да испунимо реч: „Увек имај на уму Господа.“ И онда ће се оно што чинимо претворити у благо.
Овде у Јеванђељу нема ни речи о посту или о другим облицима аскетизма. Ради се само о елементарној човечности у коју смо додали прстохват соли и која је постала заиста укусна. „Свака жртва ће се сољу осолити.“ „Имајте соли у себи.“ Ако со обљутави, суђено јој је да буде згажена.
Јеванђеље је лако! Паметно је, али лако! Врло паметно и врло лако!
На Суду ће бити добро онима који су паметни у Христу, а не онима који су померали горе. Ево, добро је познато да никоме не треба да судимо, па нећемо бити осуђени на Суду. Ово теоретски знају многи...
Погледајте човека којем је туђе осуђивање, наравно, ако га има у вашој близини. Онај ко не осуђује улаже велики унутрашњи напор, а споља се наизглед ничим не бави. Исто је и са доброчинитељем. Поступајући с вером он чини најпростије ствари, а награда за њих је будући живот у Граду од злата с бисерним вратима.
Сви трговци света, – каже Николај Српски, – теже ка томе да оно што је скупо купе што јефтиније, и да што скупље продају јефтино. Само Христос јефтино (живот Своје творевине) купује драгоценом Крвљу и продаје вечно блаженство по свима приступачној цени.
Човек само због једног разлога може да не искористи ове живе и једноставне речи – због неверја. Неверје је име наше епохе.
 |
| Апостоли и анђели. Страшни суд. Фреска преп. Андреја Рубљова |
И оци су нам унапред рекли да ће хришћани из последњих времена по слави својих дела бити ништавни у поређењу са хришћанима из старих времена. Али је после тога речено да ће ако сачувају веру бити изнад старих.
Све напоре треба да уложимо у то да вера Божија живи и да делује, и да никуд не нестане. У том случају ће чак и оскудни напори у добру покрити нашу наготу и обући ће нас у брачну одећу на онај Велики Дан кад ће се чак и Анђели уплашити.
Протојереј Андреј Ткачов
Са руског Марина Тодић
Московски Сретењски манастир
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар