У недељу по Богојављењу на Оданије празника, када наша Света Црква прославља Свете мученике Ермила и Стратоника, Његово Преосвештенство Епископ жички Господин Г. Јустин благоизволео је посетити древни Манастир Вољавчу и служити Свету Архијерејску Литургију. Епископу су саслуживали Архијерејски намесник љубићки јереј Никола Вучетић, умировљени свештеници протојереји ставрофори Мирољуб Јосифовић и Првослав Богдановић, који иначе служе у овој Светој обитељи, затим старешина цркве у Мрчајевцима јереј Александар Пешић, војни свештеник при 98. ваздухопловној бригади Војске Србије у Лађевцима јереј Владимир Благојевић, као и протођакон Александар Грујовић.
По прочитаној јеванђељској перикопи, Преосвећени се обратио часном свештенству, богољубивом монаштву, браћи, сестрама и драгој деци речима:
„Ево нас данас у првој недељи по Богојављењу када нам Господ после свих догађаја који су били везани за наше спасење, које поживесмо од рођења Господа, Његовог обрезања којим испуни Стари завет, собом донесе Нови савез, савез у љубави. Затим смо прослављали Богојављење, где је Господ Христос дошао на Јордан Јовану да га крсти. На Јордану Јован је крштавао народ водом и они су притом исповедали грехе своје и долазили да приме благодат. Господ долази не да каје своје грехе, јер он греха није учинио, нити се било шта зло нађе у устима његовим. Савршени Бог и савршени човек. Није дошао ни да прими благодат, јер је он пун благодати као син Божији, превечни Син у савезу са Оцем и Духом, Цар царева и Господар Господара.
И сада када смо завршили овај благословени период у коме нисмо постили телесно осим Kрстовдана, да се покаже да треба да се пости када је пост, када је то Црква прописала, а када дође време да се прослави, прослављамо Господа и храном својом, са благодарношћу и разумевањем, када храна није ради угађања и пиће ради опијања, него све у славу Божију.
Данас Господ долази у крајеве Завулонове и Нефталимове у Kапернаум, како су пророци говорили, а то је Галилеја незнабожачка. Ту народ сеђаше у тами и сенци смрти, јер не познаше Бога. Били су немарни за старозаветне обичаје и закон, а ко је немаран у малом, немаран је и у великом. Долази Господ да и њима проповеда и говори реч коју је и Јован на Јордану говорио народу: Покајте се, јер се приближи Царство небеско. Другим речима, живели сте до сада у тами и сенци смрти, ево долази светлост, истина и живот. Тај живот можете да примите само покајањем и преумљењем. Оно што сте до сада сматрали вредним и да вам је корисно, то сада треба добровољно да одбаците и да кажете да је то таштина над таштинама. Kао апостол Павле, који је некада био Савле, када је пригрлио истиниту веру и живот хришћански, он је за свој пређашњи живот рекао да је ништа у сравњењу са Богом који даје смисао овога живота.
Изнад свега Господ је дошао да нам дарује живот вечни. Јесте да после Њега ми и даље умиремо, јер смо саздани од земље. Али и та земља када се освешта Именом Божијим, кроз Свете тајне, када ми уткамо себе кроз Свето причешће, кроз пост, молитву, истинити живот, када уткамо у себе Христа не можемо ни ми бити смртни, јер тамо где је Христос, тамо нема смрти. Баш као што је и Христос био положен у гроб, али је после трећег дана васкрсао, јер није било могуће да Господар живота буде држан у смрти, у гробу!
Сви ми који смо крштени у име Свете Тројице, којима је Христос светлост живота, пут, истина и правда, ми не можемо вечно умрети. Привремено да, јер је Господ тако устројио, да не би грех остао вечан. Ми овде имамо задатак да овом земљом и овим привременим животом, задобијемо Царство небеско, које су наши прародитељи својом слободном вољом изгубили прекршивши заповест Божију да не окушају плодове са дрвета познања добра и зла. Господ је још тада нас људе учио да теба да се клонимо ствари које нису добре за нас. Kада уђемо у промисао Божији и живимо по Богу, нама много тога бива јасније. Много нам бива чистије да знамо ко смо и шта смо, шта треба да чинимо и овде већ имамо предукус раја.
Рај је тамо где је мир и радост у Духу Светоме. Ако тај мир и радост у Духу Светоме не осећамо баш никада овде на Земљи, него нам је само мука, чемер, јад, немаштина и све чиме су људи данас побеђени, онда на жалост нисмо примили правога истинитога Духа, који се појављује и дише где хоће и чини само оно што је на нашу корист. Оно што није на нашу корист, оно нам Господ Бог не допушта, бар нама хришћанима. Другима који су изабрали другачији начин живота, нешто и допусти, да не би имали изговора да кажу да су проживели овде на свету и ништа нису добили. Добио си по срцу своме, како каже псалмопојац Давид, добио си сладости и занимације овога света, шта си тражио, то си добио. Али ако ми тражимо Царство небеско, зашто да се везујемо за привремено кад нас чека вечни живот?
Нико од нас не може да гарантује колико ће овде на Земљи живети, нити колико ће га здравље држати. Пошто смо ми у рукама Божијим, потребно је тако и да се владамо, да сав живот свој Христу Богу предамо. Kада предамо свој живот, прохтеве и вољу Богу, онда Бог наш живот усмерава, води и руководи до Царства небеског. Има ту искушења, тешкоћа и болести, али тешком муком се задобија Царство Христово. Нека Господ Бог, Син мира, утехе и свакога добра буде са свима нама, нашом отаџбином, да нам просвети ум, да се поново Њему вратимо и да оживимо, а када оживимо овде на Земљи, тада ће нам бити све поново испуњено, светло и Богу угодно. Амин.“
Протођакон Александар Грујовић
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар