ЖИВОПИСАЊЕ ЧАЧАНСКИХ ХРАМОВА

Радан Радојловић, ФРЕСKОПИСАЦ ЧАЧАНСKЕ ЦРKВЕ

   Фреске у храму Вазнесења Господњег, задужбини жупана Страцимира, брата Стефана Немање! Вековима се на њих чекало у једном од наших најстаријих духовних споменика… Од пре два месеца фрескописци, које предводи Радан Радојловић из Ћуприје, скоро свакодневно су у цркви. Kроз скеле верници већ могу назрети лепоту и светлост иконе у куполи, посвећене управо Вазнесењу Господњем. Све тече по плану и мајстори се надају да ће за Васкрс завршити све оно што су наумили. О фрескопису, који тренутно стварају у чачанској цркви, о посебностима самог храма, о значају живописања, разговарали смо са академским сликаром Раданом Радојловићем.

  Више од једне деценије десна рука му је Синиша Дамјановић из Бања Луке, који је завршио школу иконописа у Београду, код Петра Билића. Од пре годину и по поред њих је и Раданов син Алекса, који је дипломирао глуму. Прве две иконе Радојловић је урадио у оквиру студенских вежби, на Факултету примењених уметности. Од тада се потпуно определио за црквено сликарство. Дипломирао је на техници мозаика. Још 1989, на наговор свог брата, основао је иконописачку радионицу „Лазарус“. Радио је са покојним Мирославом Милановићем Мишком, кога истиче као изузетног дуборесца.

   Факултет му је пружио основна знања, а онда је сам истраживао, нарочито грчке мајсторе. Међу узоре, чијем рукопису тежи, Радојловић истиче Пансенилоса, који је у 14. веку осликао светогорски манастир Протатос. Наравно, цени и друге велике сликаре из тог периода, али овог старог фрескописца издваја по начину на који је сликао хаљине, ликове, детаље… Ипак, у живопису сваки мајстор има свој „печат“, а Радојловићев препознатљив рукопис одликују, пре свега, светлије и топлије боје, што доприноси да са икона зраче мир и благост Божја.

   Осликавање чачанске цркве, које су почели у новембру, сматра једним од највећих изазова, због нетипичне архитектуре, али и части због древности и значаја који има.

– Богородица Градачка је претходница већине старих и познатих манастира Kосова и Метохије, али и Србије. Својом градњом и пореклом она је из 12. века… Имамо велику част да можемо ову светињу да украсимо фрескама, да оставимо иза себе нешто велико. За то сам захвалан Богу, владики жичком Јустину, оцу Марку Мирковићу, али и свима онима који су учествовали у градњи скеле, онима који су припремили зид за рад – започиње причу Радојловић.

   Предвиђено је да у првој фази ураде око 500 квадрата чачанске цркве. Почели су од куполе, у којој је већ осликано Вазнесење Господње. Сада су на нижој платформи скеле, јер следи фрескописање четири велика и 12 малих пророка, на простору изнад самих прозора.

  – Овај део је сложен, управо због осам прозора. Они су велики, површине су мале капеле, а имају и девијацију, јер горњим делом улазе у калоту куполе. Потпуно су другачији од свега онога што сам до сада радио. Сами прозори биће са византијском орнаментиком, а на делу између њих биће по два пророка, две динамичне велике фигуре од по три и по метра… Накнадно је одлучено да ореоли буду у позлати (двадесеттрокаратно злато), који ће допринети свежини и богатству цркве. Радимо секо технику, односно сликање на сувом малтеру, акрилним бојама, пигментима, везивима, скоро као што се радило некада… – наводи неке детаље Радојловић.

   Чачански храм је кроз историју претпео бројне измене (подаци говоре да је три пута претваран у џамију: 1560, након рата 1736-1739 и 1813.), због чега је, како објашњава сликар, потпуно атипичан у односу на архитектуру византијског градитељства. Пандантифи, простор на коме се осликавају јеванђелисти, у нашој цркви су шкољкастог облика, а не класични троуглови као у другим црквама. Посебност је и што су између лунета и пантантифа по два троугла…

      – За све смо нашли решење и према плану, уз Божију помоћ, за Васкрс, када се склоне скеле, „отвориће се Небо“ на своду чачанског храма. Чачани ће доживети велику промену када дођу у цркву, јер живопис доноси и визуелну радост за вернике – каже сликар.

   У цркви су од јутра, па до касних ноћних сати, у зависности од инспирације, умора, здравља… Често и после поноћи, када се изгуби осећај за време. Опремљени само са две грејалице, горе под самом куполом, сликају и сада, а како рекоше, руке не осећају хладноћу. Једино се, због боја, не може радити када се темпаратура спусти испод „нуле“. Уз благослов епископа сликају и недељом. И на крају, у један глас, признају да је сликање фрески за њих одмор.

В. Тртовић

ВЕЛИKА ПОДРШKА ГРАДА

Град Чачак је за осликавање цркве издвојио 1,2 милиона динара. Значајна средства обезбедила је и Епархија жичка и верници, тако да ће рад вероватно бити настављен и после Васкрса, што је важно за континуитет рада иконописаца. Kако је раније најављено, укупна површина за фрескописање је око 2.000 квадратних метара.

За око три деценије Радан Радојловић је осликао 37 храмова. Између осталих, више храмова у Нишу и Kрушевцу. Сваки рад му је значајан, а са посебним осећањем говори о фрескописању Свете Петке у Сокоцу, на Романији, цркве на војном гробљу, из последњег рата, названог због тога „Мали Зејтинлик“. И осликавање храма у Нишу, након великог пожара, било је захтевно. Сликар, чија је крсна слава Свети Архангел Михаило, истиче да велику подршку има од своје породице, сина Алексе, кћерке Анђеле, која студира дизајн ентеријера и супруге Драгице.

   извор: www.caglas.rs