Временом људски прогрес доживљава своју свестраност која човјечанство одводи на различите путеве или боље речено која га шаље на безбројна беспућа. Од тренутка када у периоду хуманизма, ради “свјетлије будућности” човјек постаје мјера свих ствари, која, потпомогнута мислима Ренеа Декарта почиње све да релативизује и у све да сумња, та иста „мјера“ почиње да се дезинтегрише и тако расцјепкана да се касније апсолутизује у Шопенхауеровом волунтаризму, Ничеовом нихилизму, Дарвиновом еволуционизму, доживљава своју пандемију након Француске револуције све до оних чувених врхунаца ових носилаца “прогреса” који се огледају у реченици Лудвига Фојербаха “Човјек је оно што једе”, мислима Жан Пол Сартра и његовог (не) егзистенцијализма кулминирајући у времену савременог потрошачког друштва и ере глобализма односно свепосрнућа човјекове личности у ХХ вијеку.
Наравно да овај феномен није заобишао ни наше просторе. Наиме, од некада хришћанске Европе данас су остали њени дјелови. Некада горепоменуте светионике једног Пута замијенили су путокази разних беспућа, а дотадашње просветитеље замијенили су потамничари, одричући се ових првих и Пута на који су указивали и Онога којег су посвједочили својим животима.
У нашем народу вјековима је постојала и данас постоји жила куцавица која је усликана у сваког појединца и његов ДНK а то је свети Сава. Није ни чудо да се за лик и дјело светог Саве везују разне приче и легенде које су се преносиле са кољена на кољено и тако управо урезивале у душу народну, којом је касније тај народ и добијао назив-светосавски. Својеврсно благодарење нашем просветитељу огледа се у градњи храмова који су њему посвећени, слављењу славе у његово име, молитвено посредство светог Саве за васпитно-образовне институције, као и у освештавању, уздуж и попријеко земље коју је просвећивао и освећивао, а чије дјело се огледа у именима данашњих топонима Савиног кука, Савиног ока, Савине греде, Савиног почивала, Савиног извора….
Kао што други равноапостолни просветитељи које смо навели нису то постали сами од себе него свједочећи Онога који је Творац сваке травке и сваког сазвјежђа тако је и Свети Сава својим животом и просвећивањем свог народа и земље постао наш светионик, наше кандило вјере. Управо је он својим примјером указао на хипоцентар и епицентар, то јест Онога који је једном заувијек ријешио питање смисла постојања и бивствовања и показао човјеку, “тварци једној те је свијет вара” шта је и ко је, дајући му задатак и једину мисију у сваком времену и простору кроз заповијест “Будите савршени као што је савршен Отац ваш небески”.
У нашим данима се први пут у историји светосавског поднебља појавио феномен рассветосављивања светосавског човјека чији коријен не лежи у политичком тренутку наше свекодневнице већ је продукт горепоменутог тока фило(з)офске мисли потпомогнуте са пет деценија мрачне идеологије комунизма којом смо били обавијени а чији су утемељивачи, уклањајући “крст часни” а борећи се само за апстрактну “слободу златну” уклонили половину свог идентитета. На том полуидентитету дјеца комунизма су само наставила тај континуитет расцјепкавања истог.
Под флоскулом стварања “новог човјека и новог друштва” мора се уклонити све што је старо, а сагледавајући дубину самог проблема и његову суштину руски пророк ХХ вијека Александар Солжењицин га је сажео у једну реченицу која је гласила “Ако желите да уништите један народ, прво морате сасјећи његове коријене”. А шта кад се сасијечу коријен нашег народа? Kад се из сваке хапло-гупе светосавског човјека уклони Свети Сава, шта онда? На чему или коме се одржати? Kога славити? Kојим путем наставити даље? И што је најважније, за којим одредиштем тежити?
Стварно, када се примијени синтеза поменуте проблематике и када се сагледа историја многих народа који су настајали, постојали и нестајали долази се на закључак да на будућност цјелокупне цивилизације и сваке нације појединачно постоје два избора, два пута. Први је онај који је изградио првобитне темеље једног друштва а други онај који је почео да из разграђује. И то је борба која траје и која се одржава и у нашим данима јер у сваком народу постоје носиоци и једног и другог пута. Међутим, чврсто вјерујем да ће на крају превагнути она страна која тежи изграђивању и надограђивању умјесто оне друге стране склоне разграђивању и деструктивности тековина цивилизације. Kада се ово примијени на наше поднебље могло би се закључити да је то пут светог Саве, једини пут, ма колико узак био, који даје смисао свему.
Без обзира на нове пројекције којих је наша генерација живи свједок остаје онај чврсти камен на коме је грађена вјековима једна душа и која је усађена у народни организам. А управо тај организам је носилац личности и подобија појединца, породице, друштва и државе. И док год тај организам функционише (а функционише) по природи ствари аномалије које се појаве на њему су пролазне, као што су многе прошле, јер се уклањају и зацјељују као ране које на тијелу настају, заболе и нестану.
О Савиндану 2020. Љета Господњег
Раде Дуловић, новинар васељенског радија Светигора и студент Православног богословског факултета Светог Василија Острошког у Фочи
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар