Ја имам једну представу детињу
Да сам живео некад на Цетињу.
Памтим свако лице што сам тамо срео
И гроб коме сам се у ведри дан пео.
И свако јутро чим бих прогледао
Прво бих томе гробу погледао.
Али као да више нема ни Цетиња,
Нити има мене, ни мојих светиња.
(Па више немам куда ни кренути,
Нити имам к чему главу окренути.)
Kао да су среће и несреће моје
Везане за места која не постоје.
И као да се сав мој живот збио
У граду у коме никад нисам био.
 |
| ЦЕТИЊСКИ МАНАСТИР |
Нема коментара:
Постави коментар