Многи православци наивно идентификују амерички секуларизам са "америчким начином живота", који је корен дубоке кризе Православља. Ова криза није нигде видљивија него у "нерелигиозној религији" која, чини се, прожима живот наше Цркве. Црква је сведена на материјалне, организационе и легалистичке преокупације и бриге, на штету религиозних и духовних; на опсесију са "имовином", новцем, одбранoм некаквих "парохијских права" против епископа и свештеника у којима се гледа спољашња опасност за парохију, на индиферентност према мисионарству, васпитним и добротворним потребама Цркве; у Цркви се осећа пасивни, а по некад и активни, отпор према свим напорима око продубљивања духовног и верског живота, напорима да се учини да тај живот буде мање "номиналан" а више аутентичан; Црква се идентификује са фолклором и народним обичајима; уочљив је егоцентризам и стварна изолација многих наших парохија и њихова незаинтересованост за виталне потребе Цркве. Ни црквено вођство, ни чланови Цркве нису свесни колики је обим и дубина ове кризе.
 |
| Манастир Вазнесење |
Због наведене секуларизације Цркве, многи, а особито омладина, напуштају Цркву, јер не виде шта је њена права суштина и живот, шта то значи бити њен члан, где је духовно сведено на "формални" минимум (причешћивање једном годишње, мало поста, мало уздржавања од забаве, присуствовање на службама), док је материјално и спољашње развијено до максимума.
Све ово се догађа у време у коме смо позвани да отпочнемо нови живот, када нам је дата могућност-која је оспорена многој нашој браћи и сестрама у "матичним црквама"- да растемо, да будемо слободни, не само у речима него стварно, да своју Цркву испунимо духовном садржином, да постигнемо све што, нажалост, неки православни не могу да остваре у страшним условима отворено атеистичких и тоталитарних режима. Зар није онда трагедија да су сви ови дарови, изазови могућности тако мало признати, ако су уопште признати, тако мало прихваћени и остварени; сама организација наших Цркава, дух и интерес који је у њима завладао, онемогућавају да се негује и одржава истинити и прави верски живот.
о.Александар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.
Нема коментара:
Постави коментар