о. Александар Шмеман, ВЕЛИКИ ПОСТ, Светиње светима, 3. Зашто Свете Тајне

Почео сам ове примедбе са неким општим разматрањима ситуације Цркве, јер сам дубоко уверен да ново интересовање за Свете Тајне, за светотајинску праксу и дисциплину потиче из ове кризе и директно је са њом повезана. Убеђен сам да је питање учествовања световњака у Светим Тајнама заиста кључно питање нашег црквеног живота. О решењу овог питања зависи будућност Цркве-њена дефинитивна обнова, или неизбежна пропаст.

   Убеђен сам, када Евхаристија и Причешће поново постану, по речима оца Сергеја Четверикова "центар хришћанског живота", трагична "смањивања" и дефекти, који су горе наведени, биће превазиђени и зацељени. Ако црквени живот није, пре свега заснован на Христу-а то значи на сталном и живом заједничарству са Њим, у светој тајни Његове Присутности-онда неизбежно искрсава нешто друго и доминира као центар, као "фокус" парохијске преокупације и активности. То тада може бити "имовина" или празноверни културни "етницизам", или једноставно материјални услов као једини циљ...Ако то није Христос, онда је нешто друго - светско, па чак и грешно, што ће неопходно уобличавати, а истовремено и дезинтегрисати живот Цркве.  

Манастир Вазнесење

 Све до недавно, можда је било могуће да се не схвати хитност овога "или-или" предлога. Заиста, кроз дуги имигрантски период историје Православља у Америци, наше парохије, као додатак њиховој чисто религијској функцији имале су неку врсту сасвим разумљиве "секуларне" функције или основа: етичке, народне, лингвистичке. Оне су биле неопходан облик и средство, које је уједињавало имигранте у потреби корпоративног идентитета ради преживљавања у америчком друштву, које је пре свега било страно њима, а понекад, чак и непријатељско. Сада, међутим, овај имигрантски или усељенички период се приводи крају. "Природна"-етичка и лингвистичка-основа наше Цркве просто бледи; све више и више православни народ не разуме ни један други језик изузев енглеског, а у неким од наших парохија готово половина парохијана су преобраћеници у Православље. Настаје онда питање: шта ће заменити ове основе? Зар није довољно јасно, да ако оне не буду замењене са централном вером а такође, доживљајем Цркве као јединства, живота и раста у Христу, то јест са оригиналним религијским садржајем Православља, тада ће неизбежно парохија и сама Црква почети полако, али неизбежно, да пропадају и да се дезинтегришу. Тада, ако нису уједињени у нечем или за нешто, људи ће се ујединити против нечега. У овоме лежи трагична хитност и дубина наше садашње ситуације.

   И баш због тога питање Светих Тајни је тако важно. Само у њима, и, разуме се, изнад свега, у светој тајни Христове Присутности и нашег јединства са Њим, и у Њему, ми можемо поново пронаћи позитивни а не негативни принцип, који очигледно тако недостаје у нашој Цркви данас. Само у њима су корени за могућност промене и обнове у уму лаика, који је већ дуго времена био одсечен од извора и доживљаја Цркве. И ако, у наше дане, ово питање тражи такву хитност, то је зато што све више и више народа, свесно или несвесно, тражи такву обнову, тражи оне основе који једини могу да помогну Цркви и парохији да поново нађу своју религијску дубину и да заустави своју брзу декуларизацију.

   Ја сам потпуно свестан да међу православнима постоји тенденција да реше све проблеме, све горуће и тешке проблеме, укључујући и проблем о коме ми овде дискутујемо-то јест о учешћу лаика у Божанским Тајнама-простим позивањем на прошлост, то јест на оно што је чињено тридесет, педесет, или сто година раније, или на оно што се још увек ради у Русији, Грчкој, Пољској, Србији, итд. Ова тенденција, међутим, није од велике помоћи и по некад може да донесе више штете него користи. Она не може помоћи, зато што све што је било у прошлости, било то у Русији, Грчкој, или било где, било је ipso facto истинито православно. Да бисмо схватили ово треба да читамо, на пример, разматрања руских епископа почетком овога века, у време припреме руске Цркве за њен дуго припремани народни сабор (који је сазван 1917, али је био прекинут због револуционарног насиља, а заседао је и 1918. године, али није завршен). Без изузетка, руски епископи су, тада вероватно најобразованији у целој православној Цркви, и неоспорно конзервативни, изражавали да црквена ситуација, духовна, литургичка, организациона-веома је дефицитарна и неиоходна је нужна реформа.

   Што се тиче руског богословља, сви његови представници су једнодушно одбијали да се предају западном схоластицизму и легализму, и то баш у тешкој области светотајинског богословља. Чувени је извештај руском Светом Синоду једног од вођа руског епископата, архиепископа Антонија Храповицког, који је предлагао физичко рушење богословских школа и њихову поновну изградњу на сасвим другом приступу верском васпитању. Свети отац Јован Кронштатски неуморно је одбијао и осуђивао млаку и формалну побожност руског друштва, редукцију Светог Причешћа на "обавезу једанпут годишње", свођење црквеног живота на ниво обичаја.

   Имајући у виду све ово, није довољно једноставно позивање и апеловање на прошлост, јер сама ова прошлост треба да буде процењена у светлости правог, првобитног православног Предања. Једини критеријум, увек и свуда је само Свето Предање - а пастирска брига је како га применити на нашу ситуацију, која се радикално разликује од оне која је била у прошлости.

о. Алекасандар Шмеман, Велики пост, Братство Св.Симеона Мироточивог и Манастир Тврдош, Врњци и Требиње, 2007.