Наш гост, православни Немац, Јохан Алфред Волф

   Ових дана је на позив Православног духовног центра у Краљеву боравио г. Јохан Волф, православни Немац. У ствари г. Јохан је наишао у Србију као поклоник српских манастира и тако је, између осталих, боравио и неколико дана у манастиру Жичи, где је са великом радошћу присуствао свим богослужењима. Тако смо се и ближе упознали са овим заиста необичним Немцем, преводиоцем „Охридског пролога“, „Молитви на језеру“, „Вере светих“ и бројних других дела светих отаца и савремених богослова. Да поменемо још преводе „Пут спасења“, „Мисли за сваки дан у години“ и „Писма о духовном животу“ Св. Теофана Затворника, „Живот без лицемерја“ (духовне изреке Оптинских стараца), „Пут подвижника“ Тита Колиандера“ и „Духовни живот“ архим. Емилијана Симонопетритског.

     Имали смо и прилику да после св. Литургије у храму Св. Тројице у Краљеву чујемо и како се одвијао пут обраћења г. Јохана Волфа. Јован Вук (како сам себе назива у шали, рођ. 1959. г. на северу Немачке) потиче из просечне немачке грађанске породице. Његови родитељи нису показивали интересовање за религију, али је деда, који је живео са њима у кући, својевремено доживео, радећи у руднику, један несрећан случај (наиме пропао је у шахту дубоку око 40 метара) и како је сам говорио као да су га анђели у задњем тренутку спасли од сигурне смрти. Тако се окренуо оностраном свету, али на жалост преко адвентиста. На срећу ни овако оскудно духовно наслеђе није негативно утицало на унука Јохана, који је такође у свом доцнијем животу тражио истину преко Платона, Ничеа, Хесеа, „Бхгавад гите“, те и савремене философије, психологије и музике.

   Већ као ожењен човек г. Јохан је наишао 1994. г. и на богато илустровану књигу о Св. Гори Атонској, која је „окренула“ његова интересовања ка Православљу. Уследило је и читање књиге „Душа после смрти“ јрм. Серафима Роуза, коју је Волф одмах превео на немачки језик, а после тога (1996. г.) Јохан је примио Св. крштење у Руском православном храму у Хановеру, али својим истинским духовним завичајем сматра Српску Православну Цркву (сада је чтец при српском храму у Хановеру). „Ко не лута до ума неће доћи, ако хоћеш живети, држ’ се свога пута“ рекао би велики Гете. Очигледно је да је наш сабрат и сапатник по вери после дугих интелектуалних и духовних лутања нашао свој пут у Православљу. Ово потврђује и његов јак духовни утицај на супругу (бившу римокатолкињу, која је такође крштена по православном обреду, 1997. г.) и ћерку Лин (на крштењу је она добила име Наталија, а њен муж, Малезијац, је сада Адријан). Њихово четворо деце је такође крштено у Православној Цркви.
  И поред бројних руских, грчких и српских православних храмова, манастира и скитова, у Немачкој је Православље скоро неприметно. Тим пре нам се чини и већим подвиг нашег сабрата Јохана Алфреда Волфа, који већину свог времена посвећује молитви, превођењу, издавању и марљивој дистрибуцији православне литературе и часописа „Уски пут“, који он самостално уређује и издаје од 2002. г.
   Нека би помоћ Божија била увек на путу овог истинољубца!

   приредио Небојша Ћосовић
   извор: eparhija-zicka.rs