Сви облици говорне активности се своде на дијалог. Ако нема онога ко ће чути и схватити, схватити и одговорити, нема разлога да се говори. Постоје врло једноставни и разумљиви дијалози као што је:
– Да ли су виршле свеже?
– Јутрос су стигле.
– Измерите ми килограм.
– Хоћете ли «јухор» или «карнекс»?
– «Карнекс».
– Двеста рубаља. Следећи.
Оваквих дијалога у којима саговорници стоје лицем у лице, чују се и разумеју се има мноштво. Од њих се састоји свакодневица.
Међутим, постоје и сложенији облици дијалога. На пример, писца и читаоца. Обојица су учесници у врло сложеном комуникационом процесу, иако их дели и време и простор. Још један облик «сложенијег» дијалога јесте дијалог између Бога и човека.
Овај дијалог је компликован још и због тога што човек не види једног од учесника – Бога – својим очима и да би ступио у општење с Њим потребне су му вера и благодат. Али овај дијалог има предности. Човек ће увек бити схваћен, биће схваћен много дубље него што сам то жели. И одговоре неће добијати на основу онога што су изговорила уста, већ на основу онога што се гнезди у срцу, на самом дну.
Одговори ће бити двојаки. Први одговори су речи Писма. «Кад се молимо, разговарамо с Богом, читајући Писмо слушамо шта нам Он говори,» – тако гласи класична сентенца Августина Блаженог. Она је жива и треба је користити. Други одговори су животне околности. Птица неће пропевати, цветић неће увенути и длака неће поседети без Његове воље. И ми Га молимо за нешто, а Он не одговара речју, већ делом. Данас смо молили за смирење – сутра нас изгрде. Сутра замолимо за трпљење – за недељу дана се разболимо. Треба да учимо да не ропћемо, већ да пратимо везу између наших молби и Божијих одговора. Јер Он нам одговара, као што је већ речено, не толико на покрете усана, колико на скривене покрете срца.
Наравно, постоји и следећи дијалог: «Помози!» – помоћ је дошла. «Исцели!» – дошло је исцељење. «Избави!» – дошло је избављење. То је најпожељнији облик дијалога. Ми жудимо за њим и он се, хвала Богу, дешава. Али то није његов једини облик. И треба да знамо да су и ћутање Бога, и Његови одговори који нам изгледају «чудно» – такође одговори. И то најбољи.
И последња ствар. Црквене службе су немогуће без дијалога. Не можемо да венчамо пар, а да не питамо младенце да ли имају добру и слободну жељу да буду заједно и да они не одговоре да имају. Не можемо да крстимо човека ако се он није одрекао ђавола и ако на питање да ли се сједињује са Христом не одговори да се сједињује.
А Литургију би било добро одузети од хора и дијалог са свештеником препустити народу.
Свештеник: Мир свима!
Народ (истовремено кад и хор): И духу твоме.
Свештеник: Главе ваше Господу приклоните.
Народ: Теби, Господе.
Свештеник чита молитву и завршава је возгласом: ...у векове векова!
Народ: Амин.
Протојереј Андреј Ткачов
извор: www.pravoslavie.ru
– Да ли су виршле свеже?
– Јутрос су стигле.
– Измерите ми килограм.
– Хоћете ли «јухор» или «карнекс»?
– «Карнекс».
– Двеста рубаља. Следећи.
Оваквих дијалога у којима саговорници стоје лицем у лице, чују се и разумеју се има мноштво. Од њих се састоји свакодневица.
Међутим, постоје и сложенији облици дијалога. На пример, писца и читаоца. Обојица су учесници у врло сложеном комуникационом процесу, иако их дели и време и простор. Још један облик «сложенијег» дијалога јесте дијалог између Бога и човека.
 |
| Манастир Вазнесење |
Одговори ће бити двојаки. Први одговори су речи Писма. «Кад се молимо, разговарамо с Богом, читајући Писмо слушамо шта нам Он говори,» – тако гласи класична сентенца Августина Блаженог. Она је жива и треба је користити. Други одговори су животне околности. Птица неће пропевати, цветић неће увенути и длака неће поседети без Његове воље. И ми Га молимо за нешто, а Он не одговара речју, већ делом. Данас смо молили за смирење – сутра нас изгрде. Сутра замолимо за трпљење – за недељу дана се разболимо. Треба да учимо да не ропћемо, већ да пратимо везу између наших молби и Божијих одговора. Јер Он нам одговара, као што је већ речено, не толико на покрете усана, колико на скривене покрете срца.
Наравно, постоји и следећи дијалог: «Помози!» – помоћ је дошла. «Исцели!» – дошло је исцељење. «Избави!» – дошло је избављење. То је најпожељнији облик дијалога. Ми жудимо за њим и он се, хвала Богу, дешава. Али то није његов једини облик. И треба да знамо да су и ћутање Бога, и Његови одговори који нам изгледају «чудно» – такође одговори. И то најбољи.
И последња ствар. Црквене службе су немогуће без дијалога. Не можемо да венчамо пар, а да не питамо младенце да ли имају добру и слободну жељу да буду заједно и да они не одговоре да имају. Не можемо да крстимо човека ако се он није одрекао ђавола и ако на питање да ли се сједињује са Христом не одговори да се сједињује.
А Литургију би било добро одузети од хора и дијалог са свештеником препустити народу.
Свештеник: Мир свима!
Народ (истовремено кад и хор): И духу твоме.
Свештеник: Главе ваше Господу приклоните.
Народ: Теби, Господе.
Свештеник чита молитву и завршава је возгласом: ...у векове векова!
Народ: Амин.
Протојереј Андреј Ткачов
извор: www.pravoslavie.ru
Нема коментара:
Постави коментар