ПОНЕДЕЉАК
Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност.
УТОРАК
Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: "Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста", или: "Мени пост може да шкоди", или: "Ја ћy да постим кад xоћy, а не у утврђене постове". Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења - одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад - хоћеш нећеш - мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.
СРЕДА
Изнутра из срца људског излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље (Мк.7,21-22). Овде су набројани само најраширенији греси. Међутим, и сви други, и већи и мањи, излазе из срца. Вид у коме се они јављају јесте зла помисао. Прво семе зла које пада на мисао јесте: "Да се учини то и то". Одакле и како оно пада? Један део тих помисли се може објаснити извесним законима сејања и сједињавања идеја и ликова. Међутим, само један део. Други, знатнији део, долази од самопокретног раздражења страсти. Живећи у срцу, страст не може а да не захтева задовољење. Тај захтев се испољава позивом на ово или оно, а са позивом је сједињен овај или онај предмет. Одатле мисао: "А, ето шта треба урадити!" Отуда се, на пример, код глади осећа позив на храну. Са позивом пада на мисао и сама храна, а са њом жеља да се дође до овог или оног и да се оно поједе. Тпећи, и можда најобимнији део, происходи од нечистих сила. Њима је испуњен ваздух и оне се у чопору врзмају око људи. Сваки по своме роду развија дејство на лица са којима се цпеће. Од њих лети зло као искре од ужареног железа. Где постоји пријемчивост, искра се унедрава, а са њом и мисао о злом делу. Тиме, и ни са чим другим се не може објаснити (иначе необјашњиво) рађање злих помисли услед послова који немају никакво сродство са њима. Међутим, сва та разлика у узроцима не захтева и разлику у поступању са злим помислима. Закон је један: ако се јави зла помисао - одмах је одбаци, и посао је завршен. Не одбациш ли је у првом тренутку, у другом ће бити теже, а у трећем још теже. И већ нећеш приметити како ће се родити саосећање, жеља и решење, и како ће се јавити и средства... Па, ето и греха под руком. Прво противљење злим помислима је трезвоумље и бодрост са молитвом.
ЧЕТВРТАК
Шта је подстакло Сирофеничанку да приђе Господу и да буде тако упорна у искању? (Мк.7,24-30). Убеђење, које се у њој образовало. Она је била убеђена да је Спаситељ моћан да исцели њену кћер и зато му је пришла. Била је убеђена да Он неће оставити њену молбу неиспуњену. Стога није престајала да тражи. Убеђења су збир свег живота, васпитања, уобичајених мисли, утисака од оног што нас окружује, учења која срећемо и разноврсних случајева и занимања у животу. Под дејством свега тога мисао ради и долази до извесних убеђења. При томе треба имати на уму да свуда постоји и одасвуд се тиска у душу човека истина Божија. Истина лежи у срцу човека. Истина Божија је запечаћена и у свакој твари. Има је н у обичајима и у наравима људским. Има је и у учењима, мање или више. Али, свугде има и лажи. Ко је од истине, сабира истину, и пун је истинитих и спасоносних убеђења. Ко, пак, није од истине, сабира лаж и пун је лажних убеђења и погубних заблуда. Да ли од човека зависи да је од истине или да није од истине, нека свако сам расуди. Суд Божији, међутим, очекује све...
ПЕТАК
Нахранивши четири хиљаде душа са седам хлебова, Господ одмах уђе у лађу... и дође у пределе далманутске (Мк.8,1-10), баш као да ништа нарочито није урадио. Таква је истинска врлина - дела и само дела, а не о6паћа пажњу на оно што је учињено. Она увек заборавља оно што је за њом, стремећи ка ономе што је пред њом. Код оних који су испуњени добротом, то се одвија као по природи. Снажан човек подиже велики терет без напора, а слаби се напреже и са малим товаром. Тако и снажни добротом свако добро дело врши без напрезања, чим му се само укаже прилика. Сиромашни добротом, пак, без напора ништа не може учинити. Прилика му је пред очима, а он се све погледа и све се осврће. Добро срце је жедно доброг дела и није задовољно када не нађе довољно прилика да своју жељу испуни, као што човек не бива сит док се не наједе. Гладан човек не заборавља јело све док не утоли глад. Кад је, пак, глад утољена, јело се заборавља. Тако и онај ко је истински добар стално мисли на добро дело све док га не уради, а затим га одмах заборавља.
СУБОТА
Стражите јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Стражити не значи седети скрштених руку, већ размишљати о изненадном доласку Господњем, и увек се понашати и поступати онако како захтева сусрет са Њим, чиме се одстрањује бојазан да ће се заслужити укор или осуда. Како то остварити? Врло просто. Испуњавањем Његових заповести, с тим да се ни једна не нарушава. Ако се и деси да неку нарушимо, одмаx треба да се чистимо покајањем и дужним измирењем са своје стране. Тада ће код нас све бити чисто. Грех не остављај ни једног тренутка на души: одмах се кај, плачи у срцу своме и трчи ка духовном оцу да се исповедиш и добијеш разрешење. Затим се опет прихвати испуњавања заповести Божијих. Ако будеш ревностан у вођењу исправног живота, убрзо ћеш се исправити. Једино немој остајати дуго у стању пада. Падања ће у таквом устројству бити све ређа и ређа, па ће се и сасвим прекратити, уз помоћ свеисцељујуће благодати Божије. Тада ће се у тебе уселити радосно уверење да нећеш неспреман срести Господа.
НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Прича о талантима наводи на мисао да је овај живот време трговине. Треба, дакле, да пожуримо како бисмо искористили време, као што на тргу свако жури да прода оно што може. Чак и онај ко изнесе опанке или лику не седи скрштених руку, него се труди да привуче купце како би своју робу продао, а затим купио што му је нужно. Нико од оних који су примили живот од Господа не може рећи да нема ни један таланат. Сваки има нешто, и то не само једну [ствар]. Према томе, свако има чим да тргује и да ствара добит. Не обазири се на страну и не број колико су други добили, него добро погледај на себе и пажљиво одреди шта је у теби и шта можеш на то још додати. Затим се потруди на том плану без лењости. На Суду те неће питати зашто ниси стекао десет таланата ако си имао само један, нити ће те питати зашто си на свој таланат стекао само један таланат, већ ће рећи: "Шта си стекао - таланат, пола таланта или његов десети део?" И награда неће бити по томе што си примио, него по томе што си стекао. И човек се неће моћи ничим оправдати: ни својом незнатношћу, ни сиромаштвом, ни необразованошћу. Јер, ако није дано, неће се ни питати. Међутим, ти си имао руке и ноге. Стога ће те питати: "Шта си са њима стекао?" Имао си језик, те ће питати: "Шта си са њиме добио?" Тако се на Суду Божијем изједначава неједнакост земаљских околности.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Господ не прекорева фарисеје због спољашњег поретка који су завели, нити за правила понашања, већ за њихову приврженост њима, и стога што су се определили једино за спољашње поштовање Бога, изостављајући бригу о ономе шта је у срцу (Мк. 7,1-8). Без спољашњег се, свакако, не може. И највиша унутрашњост има потребу у спољашњем, као за изразом и одећом својом. На делу, оно никада и не иде само, него увек у вези са спољашњим. Њих само лажне теорије одвајају. Са друге, опет, стране, очигледно је да сама спољашњост није ништа. Њена вредност долази од присутности оног унутрашњег у њој. Чим њега нема, ни сама спољашњост није потребна. Међутим, ми се често бринемо за оно спољашње и видљиво (у чему се претпоставља унутрашње које у спољашњем и видљивом прима одређени облик) до те мере да, испунивши га, остајемо мирни, не мислећи да ли у томе заиста има унутрашњег или не. А пошто је унутрашње теже од спољашњег, сасвим је природно зауставити се на спољашњем, не долазећи до унутрашњег. Шта да се ради? Треба управљати собом и имати у виду оно унутрашње. Увек треба ка њему стремити кроз оно спољашње, и оно спољашње сматрати вредним само када је са њим и унутрашње. Пажња према себи, трезвоумље и бодрост јесу јединствене полуге за подизање наше отежале природе, лакоме на оно ниско. Занимљиво је да онај ко има унутрашње, ни спољашње никад не оставља, премда му не придаје особиту вредност.
Ништа нема што би човека могло опоганити од онога што споља улази у њега, него што излази из њега оно је што погани човека (Мк.7,15). То место, као и слична њему (на пример: Јело нас не поставља пред Богом) обично истичу они који не држе пост по уставу и поретку Цркве, сматрајући да тим довољно оправдавају своје непошћење. Колико је и да ли је заиста задовољавајуће то правдање зна сваки верни члан Цркве. Постом је установљено уздржавање од неких јела не због тога што би била нечиста, него стога што се подвизавањем лакше постиже стањивање тела, неопходно за унутрашњи напредак. Тај смисао закона поста је толико суштаствен да се они који било какву храну сматрају нечистом, прибрајају јеретицима. Због тога они који нису склони посту не би требало да настоје на томе. Они пре треба да истичу да пост није обавезан, премда и представља средство за побеђивање греховних призива и стремљења тела. Међутим, ни на тој тачки се не могу утврдити. Ако је унутрашње напредовање обавезно, обавезно је и средство које га омогућује, тј. пост. Управо то савест и говори свакоме. Међутим, да би умирили савест, неки говоре: "Ја ћy на други начин да надокнадим напуштање поста", или: "Мени пост може да шкоди", или: "Ја ћy да постим кад xоћy, а не у утврђене постове". Прво изговарање је неумесно, будући да без поста још нико није успео да изађе на крај са својим телом и да своју унутрашњост уреди како треба. Последње је такође неумесно зато што је Црква једно тело: одвајати се од других у њој противно је њеном устројству. Напустити општа правила Цркве може само онај који изађе из ње. Све док је човек њен члан, не може да говори и поступа на тај начин. Друго изговарање поседује привид исправности. Тачно је, међутим, да се обавеза посних ограничавања скида са оних којима посна јела шкоде. Пост је установљен не ради убијања тела, него ради умртвљења страсти. Међутим, кад би се људи који не могу поднети пост савесно пребројали, показало би се да их је тако мало да им је број сасвим занемарљив. Остаје од свега само један узрок непошћења - одсуство хтења. Против тога се не може спорити. Ни у рај никога неће узети против његове воље. Међутим, када буду осудили на ад - хоћеш нећеш - мораћеш да идеш: ухватиће и бациће.
СРЕДА
Изнутра из срца људског излазе мисли зле, прељубе, блуд, убиства, крађе, лакомства, пакости, лукавство, разврат, зло око, хула на Бога, гордост, безумље (Мк.7,21-22). Овде су набројани само најраширенији греси. Међутим, и сви други, и већи и мањи, излазе из срца. Вид у коме се они јављају јесте зла помисао. Прво семе зла које пада на мисао јесте: "Да се учини то и то". Одакле и како оно пада? Један део тих помисли се може објаснити извесним законима сејања и сједињавања идеја и ликова. Међутим, само један део. Други, знатнији део, долази од самопокретног раздражења страсти. Живећи у срцу, страст не може а да не захтева задовољење. Тај захтев се испољава позивом на ово или оно, а са позивом је сједињен овај или онај предмет. Одатле мисао: "А, ето шта треба урадити!" Отуда се, на пример, код глади осећа позив на храну. Са позивом пада на мисао и сама храна, а са њом жеља да се дође до овог или оног и да се оно поједе. Тпећи, и можда најобимнији део, происходи од нечистих сила. Њима је испуњен ваздух и оне се у чопору врзмају око људи. Сваки по своме роду развија дејство на лица са којима се цпеће. Од њих лети зло као искре од ужареног железа. Где постоји пријемчивост, искра се унедрава, а са њом и мисао о злом делу. Тиме, и ни са чим другим се не може објаснити (иначе необјашњиво) рађање злих помисли услед послова који немају никакво сродство са њима. Међутим, сва та разлика у узроцима не захтева и разлику у поступању са злим помислима. Закон је један: ако се јави зла помисао - одмах је одбаци, и посао је завршен. Не одбациш ли је у првом тренутку, у другом ће бити теже, а у трећем још теже. И већ нећеш приметити како ће се родити саосећање, жеља и решење, и како ће се јавити и средства... Па, ето и греха под руком. Прво противљење злим помислима је трезвоумље и бодрост са молитвом.
ЧЕТВРТАК
Шта је подстакло Сирофеничанку да приђе Господу и да буде тако упорна у искању? (Мк.7,24-30). Убеђење, које се у њој образовало. Она је била убеђена да је Спаситељ моћан да исцели њену кћер и зато му је пришла. Била је убеђена да Он неће оставити њену молбу неиспуњену. Стога није престајала да тражи. Убеђења су збир свег живота, васпитања, уобичајених мисли, утисака од оног што нас окружује, учења која срећемо и разноврсних случајева и занимања у животу. Под дејством свега тога мисао ради и долази до извесних убеђења. При томе треба имати на уму да свуда постоји и одасвуд се тиска у душу човека истина Божија. Истина лежи у срцу човека. Истина Божија је запечаћена и у свакој твари. Има је н у обичајима и у наравима људским. Има је и у учењима, мање или више. Али, свугде има и лажи. Ко је од истине, сабира истину, и пун је истинитих и спасоносних убеђења. Ко, пак, није од истине, сабира лаж и пун је лажних убеђења и погубних заблуда. Да ли од човека зависи да је од истине или да није од истине, нека свако сам расуди. Суд Божији, међутим, очекује све...
ПЕТАК
Нахранивши четири хиљаде душа са седам хлебова, Господ одмах уђе у лађу... и дође у пределе далманутске (Мк.8,1-10), баш као да ништа нарочито није урадио. Таква је истинска врлина - дела и само дела, а не о6паћа пажњу на оно што је учињено. Она увек заборавља оно што је за њом, стремећи ка ономе што је пред њом. Код оних који су испуњени добротом, то се одвија као по природи. Снажан човек подиже велики терет без напора, а слаби се напреже и са малим товаром. Тако и снажни добротом свако добро дело врши без напрезања, чим му се само укаже прилика. Сиромашни добротом, пак, без напора ништа не може учинити. Прилика му је пред очима, а он се све погледа и све се осврће. Добро срце је жедно доброг дела и није задовољно када не нађе довољно прилика да своју жељу испуни, као што човек не бива сит док се не наједе. Гладан човек не заборавља јело све док не утоли глад. Кад је, пак, глад утољена, јело се заборавља. Тако и онај ко је истински добар стално мисли на добро дело све док га не уради, а затим га одмах заборавља.
СУБОТА
Стражите јер не знате у који ће час доћи Господ ваш (Мт. 24,42). Стражити не значи седети скрштених руку, већ размишљати о изненадном доласку Господњем, и увек се понашати и поступати онако како захтева сусрет са Њим, чиме се одстрањује бојазан да ће се заслужити укор или осуда. Како то остварити? Врло просто. Испуњавањем Његових заповести, с тим да се ни једна не нарушава. Ако се и деси да неку нарушимо, одмаx треба да се чистимо покајањем и дужним измирењем са своје стране. Тада ће код нас све бити чисто. Грех не остављај ни једног тренутка на души: одмах се кај, плачи у срцу своме и трчи ка духовном оцу да се исповедиш и добијеш разрешење. Затим се опет прихвати испуњавања заповести Божијих. Ако будеш ревностан у вођењу исправног живота, убрзо ћеш се исправити. Једино немој остајати дуго у стању пада. Падања ће у таквом устројству бити све ређа и ређа, па ће се и сасвим прекратити, уз помоћ свеисцељујуће благодати Божије. Тада ће се у тебе уселити радосно уверење да нећеш неспреман срести Господа.
НЕДЕЉА ШЕСНАЕСТА ПО ДУХОВДАНУ
Прича о талантима наводи на мисао да је овај живот време трговине. Треба, дакле, да пожуримо како бисмо искористили време, као што на тргу свако жури да прода оно што може. Чак и онај ко изнесе опанке или лику не седи скрштених руку, него се труди да привуче купце како би своју робу продао, а затим купио што му је нужно. Нико од оних који су примили живот од Господа не може рећи да нема ни један таланат. Сваки има нешто, и то не само једну [ствар]. Према томе, свако има чим да тргује и да ствара добит. Не обазири се на страну и не број колико су други добили, него добро погледај на себе и пажљиво одреди шта је у теби и шта можеш на то још додати. Затим се потруди на том плану без лењости. На Суду те неће питати зашто ниси стекао десет таланата ако си имао само један, нити ће те питати зашто си на свој таланат стекао само један таланат, већ ће рећи: "Шта си стекао - таланат, пола таланта или његов десети део?" И награда неће бити по томе што си примио, него по томе што си стекао. И човек се неће моћи ничим оправдати: ни својом незнатношћу, ни сиромаштвом, ни необразованошћу. Јер, ако није дано, неће се ни питати. Међутим, ти си имао руке и ноге. Стога ће те питати: "Шта си са њима стекао?" Имао си језик, те ће питати: "Шта си са њиме добио?" Тако се на Суду Божијем изједначава неједнакост земаљских околности.
извор: СВЕТОСАВЉЕ
Нема коментара:
Постави коментар