Предиван је свет - творевина великог Бога, али нема ничег дивнијег од човека, правог човека - сина Божијег.
Архимандрит Софроније(Сахаров)
Достојно је наше пажње и то, што, када је био полаган темељ тако великом свету и његовим основним деловима који су ушли у састав целине, стварање као да се вршило журно...Стварању, пак, човека претходи савет, и Уметник...унапред приказује будуће створење: како оно треба да изгледа, какав прволик(треба) да носи у себи подобије, за шта ће оно бити и шта ће учинити након стварања, и чиме ће господарити - све ово предвиђао је Логос како би човек примио достојанство које је изнад његовог постојања, како би задобио власт над створењима пре него што сам почне да постоји. Јер је речено: "Пошто рече Бог: Да начинимо човека по Своме обличју, као што смо Ми" ( 1. Мојс. 1, 26)...Какво чудо! Ствара се сунце, и не претходи му никакав савет, такође и небо, иако му нема ничег равног у створеном (свету)...Једино стварању човека Бог као да приступа са испитивањем, како би...његов лик начинио сличним некаквој првообразној лепоти...
Свети Григорије (Нисијски)
Сагласно православном погледу на свет, Бог је створио два нивоа тварних ствари: као прво, "ноетички", духовни или умни ниво, и, као друго, материјални или телесни. На првом нивоу Бог је створио анђеле који немају материјално тело. На другом нивоу Он је створио физички свет - галаксије, звезде и планете са различитим врстама минерала, биљним и животињским светом. Човек, и само човек, постоји истовремено на оба нивоа. Захваљујући своме духу или духовном уму, он је у вези са ноетичком сфером и "заједничар је анђела"; захваљујући свом телу и души он се креће, осећа и мисли, једе и пије...На тај начин, наша људска природа је сложенија од анђеоске и обдарена је већим потенцијалом. Разматран у овој перспективи, човек није испод, већ изнад анђела...Човек стоји у средишту Божијег стварања. Пошто је у вези како са духовном, тако и са материјалном сфером, он представља лик или огледало све творевине, imago mundi, "малу васељену" или микрокосмос. Све што је створено у њему има место сусрета...Свети Иринеј је рекао: "Слава Божија је живи човек". Човекова личност представља средиште и венац Божијег стварања.
Епископ Диоклијски Калист
На почетку, када је Бог створио човека, Он га је населио у рају, како говори Свето Писмо, украсио га сваком врлином и дао му заповест да не окуша од дрвета које је насред раја. И пребивао је он у наслађивању рајем, у молитви, созерцавању, у свакој слави и части, имајући здрава осећања и налазећи се у природном (стању) у ком је био створен. Јер, Бог је створио човека по Свом лику, тј. бесмртним, слободним, украшеним сваком врлином. Али, када је преступио заповест и окусио плод дрвета од кога му је Бог заповедио да не окуша, тада је био изгнан из раја, отпао је од природног (стања) и упао у неприродно, тј. у грех, славољубље, у жудњу за световним задовољствима и остале страсти које су загосподариле њиме, јер је он сам постао њихов слуга због непослушности. Тада је постепено почело да се увећава зло и зацарила се смрт. Нигде није било богопоштовања, већ свуда непознавање Бога...Дакле, добри Бог дао је (људима) Закон као помоћ ради одвраћања и исправљања од зла, али оно се није искоренило. Послао је пророке, али они нису имали успеха. Јер зло је надјачало,као што говори Исаија: "Нити убоја, нити модрице, нити ране гнојаве; ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене" (Ис. 1, 6, по преводу Седамдесеторице - Septuaginta). Као када би рекао: зло није нигде на једном месту, већ у целом телу, обузело је целу душу, загосподарило свим њеним силама...Само је Бог могао исцелити овакву болест...
Ава Доротеј
Бог је створио Адама чистим за служење Себи, а Адаму је на служење била дата сва та твар, јер је он био постављен за господара и цара све твари. Али када је лукава реч нашла приступ њему и поразговарала с њим, Адам ју је најпре примио спољашњим слухом, затим је она продрла у његово срце и обузела цело његово биће. И, на тај начин, након његовог поробљавања, заробљена је заједно са њим и сва твар која му је била потчињена, због тога што је кроз њега над сваком душом загосподарила смрт и услед његове непослушности тако искварила Адамов лик, да су се људи променили и дошли до клањања демонима. Јер гле, и плодови земље, које је Бог предивно створио, приносе се демонима на њихове олтаре полажу хлеб, вино, уље и животиње. Чак и синове и кћери своје (незнабошци) су приносили жртву демонима.
Преподобни Макарије Египатски
Када је Адам пао и умро за Бога, Творац је жалио за њим: анђели, све силе, небо, земља и сва твар оплакивали су његову смрт и пад. Јер твар је видела да је онај који им је дат за цара постао слуга одвратне и зле силе. Дакле, у таму, горку и злу таму он је оденуо душу своју, јер је над њим загосподарио кнез таме. Управо је он и био онај којег су изранавили разбојници и који је био полумртав када је ишао из Јерусалима у Јерихон (Лк. 10, 30). И Лазар, којег је Господ васкрсао, онај Лазар испуњен великим смрадом, тако да се нико није могао приближити његовом гробу, био је слика Адама, који је у своју душу примио велики смрад и који се испунио црнилом и тамом. Али ти, када слушаш о Адаму, о човеку којег су пребили разбојници, о Лазару, не дозвољавај свом уму да лута као по горама, него се затвори унутар своје душе, јер и ти носиш исте ране, исти смрад, исту таму. Сви смо ми синови тог помраченог рода...Рањени смо таквом неисцељивом раном да је само Господ може исцелити. Управо је због овога и дошао Сам он, јер нико од старозаветних (праведника), ни сам Закон, ни пророци нису могли исцелити ову рану.
Преподобни Макарије Египатски
Није само Свето Писмо Старог Завета било препуно пророштава о долазећем Избавитељу од греха и његових последица - смрти и пакла; очекивање долазећег Бога, победитеља пакла, Који страда, умире и васкрсава, као муња запарало је таму незнабожачке свести...Човечанство је жудело за богочовечанством...Пророштво о богу који страда и који силази у пакао због гордог и окорелог Прометеја, један је од најдивнијих Есхилових приказа. Обраћајући се Прометеју, Хермес говори: "И знај, твоја страдања завршиће се онда када се неки бог сагласи да сиђе уместо тебе у мрачно царство Хадеса, у мрачни бездан тартара".
Владимир Иљин
Адам...је у рају познавао сладост Божије љубави, и због тога, када је био изгнан из раја због греха и лишио се Божије љубави, горко је патио и са великим јецајем ридао...Он није толико жалио за лепотом раја, колико због тога што је остао без Божије љубави која ненасито сваког тренутка привлачи душу Богу. Тако свака душа која је познала Бога Духом Светим, али је затим изгубила благодат, осећа Адамово мучење...Горко је ридао (Адам), и земља му није била драга. Он је жалио за Богом и говорио: "Тугује душа моја за Господом, и са сузама Га тражим. Како да Га не тражим?...Не могу да Га заборавим ни на тренутак, и мучи се душа моја без Њега..." Велика је била Адамова туга након изгнања из раја, али када је угледао свог сина Авеља којег је убио Каин, његова туга постала је још већа, и он се мучио душом, радовао и мислио: "Од мене ће пристећи и изродити се народи, и сви ће тако страдати и живети у непријатељству и убијати једни друге". Ова његова туга била је велика као море, и може га разумети само онај чија је душа познала Господа...Адам је изгубио земаљски рај и плачући га је тражио: "Рају мој, рају мој прекрасни". Али, Господ му је по Својој љубави дао на крсту други рај, бољи од првог, рај на небу где је светлост Свете Тројице. Шта ћемо узвратити Господу за Његову љубав према нама?
Преподобни Силуан Атонски
Игуман Иларион(Алфејев), ТАЈНА ВЕРЕ-Увод у православно догматско богословље, Епархија жичка , Краљево, 2005.
Архимандрит Софроније(Сахаров)
Достојно је наше пажње и то, што, када је био полаган темељ тако великом свету и његовим основним деловима који су ушли у састав целине, стварање као да се вршило журно...Стварању, пак, човека претходи савет, и Уметник...унапред приказује будуће створење: како оно треба да изгледа, какав прволик(треба) да носи у себи подобије, за шта ће оно бити и шта ће учинити након стварања, и чиме ће господарити - све ово предвиђао је Логос како би човек примио достојанство које је изнад његовог постојања, како би задобио власт над створењима пре него што сам почне да постоји. Јер је речено: "Пошто рече Бог: Да начинимо човека по Своме обличју, као што смо Ми" ( 1. Мојс. 1, 26)...Какво чудо! Ствара се сунце, и не претходи му никакав савет, такође и небо, иако му нема ничег равног у створеном (свету)...Једино стварању човека Бог као да приступа са испитивањем, како би...његов лик начинио сличним некаквој првообразној лепоти...
 |
| Мозаик, 12. век |
Сагласно православном погледу на свет, Бог је створио два нивоа тварних ствари: као прво, "ноетички", духовни или умни ниво, и, као друго, материјални или телесни. На првом нивоу Бог је створио анђеле који немају материјално тело. На другом нивоу Он је створио физички свет - галаксије, звезде и планете са различитим врстама минерала, биљним и животињским светом. Човек, и само човек, постоји истовремено на оба нивоа. Захваљујући своме духу или духовном уму, он је у вези са ноетичком сфером и "заједничар је анђела"; захваљујући свом телу и души он се креће, осећа и мисли, једе и пије...На тај начин, наша људска природа је сложенија од анђеоске и обдарена је већим потенцијалом. Разматран у овој перспективи, човек није испод, већ изнад анђела...Човек стоји у средишту Божијег стварања. Пошто је у вези како са духовном, тако и са материјалном сфером, он представља лик или огледало све творевине, imago mundi, "малу васељену" или микрокосмос. Све што је створено у њему има место сусрета...Свети Иринеј је рекао: "Слава Божија је живи човек". Човекова личност представља средиште и венац Божијег стварања.
Епископ Диоклијски Калист
На почетку, када је Бог створио човека, Он га је населио у рају, како говори Свето Писмо, украсио га сваком врлином и дао му заповест да не окуша од дрвета које је насред раја. И пребивао је он у наслађивању рајем, у молитви, созерцавању, у свакој слави и части, имајући здрава осећања и налазећи се у природном (стању) у ком је био створен. Јер, Бог је створио човека по Свом лику, тј. бесмртним, слободним, украшеним сваком врлином. Али, када је преступио заповест и окусио плод дрвета од кога му је Бог заповедио да не окуша, тада је био изгнан из раја, отпао је од природног (стања) и упао у неприродно, тј. у грех, славољубље, у жудњу за световним задовољствима и остале страсти које су загосподариле њиме, јер је он сам постао њихов слуга због непослушности. Тада је постепено почело да се увећава зло и зацарила се смрт. Нигде није било богопоштовања, већ свуда непознавање Бога...Дакле, добри Бог дао је (људима) Закон као помоћ ради одвраћања и исправљања од зла, али оно се није искоренило. Послао је пророке, али они нису имали успеха. Јер зло је надјачало,као што говори Исаија: "Нити убоја, нити модрице, нити ране гнојаве; ни исцеђене, ни завијене, ни уљем заблажене" (Ис. 1, 6, по преводу Седамдесеторице - Septuaginta). Као када би рекао: зло није нигде на једном месту, већ у целом телу, обузело је целу душу, загосподарило свим њеним силама...Само је Бог могао исцелити овакву болест...
Ава Доротеј
Бог је створио Адама чистим за служење Себи, а Адаму је на служење била дата сва та твар, јер је он био постављен за господара и цара све твари. Али када је лукава реч нашла приступ њему и поразговарала с њим, Адам ју је најпре примио спољашњим слухом, затим је она продрла у његово срце и обузела цело његово биће. И, на тај начин, након његовог поробљавања, заробљена је заједно са њим и сва твар која му је била потчињена, због тога што је кроз њега над сваком душом загосподарила смрт и услед његове непослушности тако искварила Адамов лик, да су се људи променили и дошли до клањања демонима. Јер гле, и плодови земље, које је Бог предивно створио, приносе се демонима на њихове олтаре полажу хлеб, вино, уље и животиње. Чак и синове и кћери своје (незнабошци) су приносили жртву демонима.
Преподобни Макарије Египатски
Када је Адам пао и умро за Бога, Творац је жалио за њим: анђели, све силе, небо, земља и сва твар оплакивали су његову смрт и пад. Јер твар је видела да је онај који им је дат за цара постао слуга одвратне и зле силе. Дакле, у таму, горку и злу таму он је оденуо душу своју, јер је над њим загосподарио кнез таме. Управо је он и био онај којег су изранавили разбојници и који је био полумртав када је ишао из Јерусалима у Јерихон (Лк. 10, 30). И Лазар, којег је Господ васкрсао, онај Лазар испуњен великим смрадом, тако да се нико није могао приближити његовом гробу, био је слика Адама, који је у своју душу примио велики смрад и који се испунио црнилом и тамом. Али ти, када слушаш о Адаму, о човеку којег су пребили разбојници, о Лазару, не дозвољавај свом уму да лута као по горама, него се затвори унутар своје душе, јер и ти носиш исте ране, исти смрад, исту таму. Сви смо ми синови тог помраченог рода...Рањени смо таквом неисцељивом раном да је само Господ може исцелити. Управо је због овога и дошао Сам он, јер нико од старозаветних (праведника), ни сам Закон, ни пророци нису могли исцелити ову рану.
Преподобни Макарије Египатски
Није само Свето Писмо Старог Завета било препуно пророштава о долазећем Избавитељу од греха и његових последица - смрти и пакла; очекивање долазећег Бога, победитеља пакла, Који страда, умире и васкрсава, као муња запарало је таму незнабожачке свести...Човечанство је жудело за богочовечанством...Пророштво о богу који страда и који силази у пакао због гордог и окорелог Прометеја, један је од најдивнијих Есхилових приказа. Обраћајући се Прометеју, Хермес говори: "И знај, твоја страдања завршиће се онда када се неки бог сагласи да сиђе уместо тебе у мрачно царство Хадеса, у мрачни бездан тартара".
Владимир Иљин
Адам...је у рају познавао сладост Божије љубави, и због тога, када је био изгнан из раја због греха и лишио се Божије љубави, горко је патио и са великим јецајем ридао...Он није толико жалио за лепотом раја, колико због тога што је остао без Божије љубави која ненасито сваког тренутка привлачи душу Богу. Тако свака душа која је познала Бога Духом Светим, али је затим изгубила благодат, осећа Адамово мучење...Горко је ридао (Адам), и земља му није била драга. Он је жалио за Богом и говорио: "Тугује душа моја за Господом, и са сузама Га тражим. Како да Га не тражим?...Не могу да Га заборавим ни на тренутак, и мучи се душа моја без Њега..." Велика је била Адамова туга након изгнања из раја, али када је угледао свог сина Авеља којег је убио Каин, његова туга постала је још већа, и он се мучио душом, радовао и мислио: "Од мене ће пристећи и изродити се народи, и сви ће тако страдати и живети у непријатељству и убијати једни друге". Ова његова туга била је велика као море, и може га разумети само онај чија је душа познала Господа...Адам је изгубио земаљски рај и плачући га је тражио: "Рају мој, рају мој прекрасни". Али, Господ му је по Својој љубави дао на крсту други рај, бољи од првог, рај на небу где је светлост Свете Тројице. Шта ћемо узвратити Господу за Његову љубав према нама?
Преподобни Силуан Атонски
Игуман Иларион(Алфејев), ТАЈНА ВЕРЕ-Увод у православно догматско богословље, Епархија жичка , Краљево, 2005.
Нема коментара:
Постави коментар