НАШЕ ОПШТЕЊЕ СА БОГОМ НЕКА БУДЕ ПЕСМОМ О ЊЕГОВОЈ НЕПРОЛАЗНОЈ СЛАВИ
Манастир Вазнесење |
У Новом Завету мноштво је црквених песника и химнографа. Многи од њих се посветише за вечност. Такав је Свети Јован Дамаскин, Роман Мелод и Јован Кукузељ кога Преславна Богомајка дарива са два небеска дуката (златника) због његовог појања.
Свети, равноапостолни руски краљ Владимир сазнаје од својих изасланика о анђелском пјесмопјенију које су чули у Царуграду. То је био разлог да краљ Владимир прими Православну веру и крсти своје народе. У то време (10. век) у Цркви Премудрости Божије у Цариграду на Литургији појао је хор од три стотине појаца, а Литургију служило ство свештеника и ђакона. Свако присутан, на таквом богослужењу, уживао је свим чулима не знајући да ли се налази на земљи или на небу.
Али каква је то врста љубави која надахњује црквено песништво и гони их на такав подвиг? То је љубав и надахнуће Духа Светог које проистиче из потребе за лепотом богоживљења на земљи. Оно што песнички прегалац прескочи или пренебрегне Дух Свети допуни и украси. Због Духа Светог се осећа и види красота појања у Цркви.
Љубав изражена стихом надахњује, крепи и мисионарски подстиче друге на делатно стваралаштво у вери. Јер је вера најважнија за спасење: праведник ће од вере живети, говори Господ. Вера подстиче на благородно захваљивање Богу, а због Бога и ближњег то је најлепше песмом.
О значају песме говори и Свети Владика Николај: Песма може да мења и ослобађа човека из тешких животних ситуација. Сетимо се српске војске из 1914. год, која у зиму прелази Албанију и у тешком здравственом стању, десеткована војска, стиже на острво Крф. За само неколико месеци, та иста војска осокољена песмом и другим народним стваралаштвом бива опорављена и спремна за наставак рата. Песма је оздравитељка тела и духа, каже црквени песник. Она је мотив за радост живота.
Почетком осамдесетих година прошлог века блаженопочивши патријарх Герман, ношен на крилима мисионарског духа, у београдске парохије прима само свештенике са изузетним вокалним и певачким способностима, желећи да на тај начин покрене успавани духовни живот престонице. То ће се показати као пун погодак. Међу новим београдским свештеницима био је и Љубодраг Петровић који ће као старешина у Црви Светог Александра Невског покренути низ мисионарских активности после оснивања православне мисионарске школе. Од прота Љубе и његове школе настаје квасац којим ће Бог дати да ускисне сво тесто престонице. У овом подвигу он је имао подршку у два јеромонаха, Атанасија и Амфилохија, који су данас истакнути епископи наше Цркве. Из ове школе изаћи ће мноштво свештеника који су пелцер наученог торжественог појања пренели, из ове цркве, у своје будуће парохијске храмове.
Све Свете тајне извиру из Свете тајне над свим Светим тајнама, из Литургије. И све је прожето песмом и благодарњем. У Русији за време Литургије поју сви. Одговарају на Литургији, говоре Оче наш и Символ вере. Лепота богослужења је у красоти саборности, где се нико не преузноси због свог гласа већ се труди да служи Богу у заједници слободе. Ипак најлепше појање на богослужењима је дечије појање. Деца поју срцем, чисто онако како их научите. Они певањем осећају Бога у себи. У последње време Београд (као и цела Србија) има мноштво дечијих хорова са бројном талентованом децом. Многи од тих хорова су црквени, па постоје чак и хорови ученика веронауке (Хор "Свети Симеон Богопримац" из ОШ "Васа Пелагић" у Котежу). Љубав овако марљиве деце подстиче и старије да ревносније служе Богу.
Аутор је дугогодишеи водич по светим местима Блиског Истока и Русије
ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 344, јул/август, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар