Олако подразумевамо о коме се ради. Ретко му се молимо. Довољне су школске приредбе једном годишње. „Био једном један принц“...
Године 1966. глас вапијућег из манастира Ћелије, Аве Јустина забележен је на магнетофонској траци. У чувеној светосавској беседи Ава је рекао и:
„Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!..
... На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде. “
Да, рећи ће трезвени, али то је било у време владавине комунизма, кад је било забрањено славити Светог Саву.
Данас се чини као да Свети Сава није забрањен, али као да смо га сами себи забранили. Можда он и није баш на крсту на Теразијама, али као да живи негде ван Србије и само једном годишње допутује да стрпљиво саслуша рецитације и говоре.
Зашто је Свети Сава изгнаник из Србије? Само са привременом дозволом боравка?
Зато што не можемо да га гледамо у очи, па је боље да буде далеко од нас.
Свети Сава нас обавезује.
Сава је наш узор са почетка, а учитељ до краја.
Свако од нас ко се собом озбиљно бави, свестан је да мора кроз живот да пронесе свој крст. Све док нас Бог на крају не ослободи крста и прими нас целе, исцељене у Своје безгранично Царство.
Савин крст који је добровољно и радосно понео, био је крст огромног распона.
Све своје дарове, разапео је до крајњих граница. Кад је било време – ћутао је трпељиво и дуго, кад је требало да говори – неуморно је поучавао док га не би разумели. Кад је требало да мири – мирио је, а кад је требало пробудити борбеност – неодољиво је будио борбеност. Кад је требало бити дипломата – разумео је друге боље него себе, а кад је требало бити болно отворен – умео је то боље него ико други. Молио се Богу, знајући да је то најважније, али је истовремено развијао науку, просвету и економију знајући да је и то -најважније.
Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије.
Наравно да избегавамо Савин поглед! У жељи да смањимо тежину крста који носимо смањујемо наше потенцијале. Дража нам је млакост „оправданог“ и „објашњивог“ безнађа од подвига. Крст би да сведемо само на онај најмањи који се лако носи око врата. А кад погледамо њега - можемо и да се застидимо. Зато га не гледамо радо и често. Зато га враћамо у бајку. „Био једном један принц“...
Захваљујући управо величини крста који је вољно изабрао, Сава је у свакој ситуацији да начини онај прави избор, често за друге тешко појмљив и потпуно непредвидив.
Кад је добио од оца на управу добар комад државе, да на њему ужива земаљска добра и проживи безбрижну младост – Сава је неочекивано изабрао сиромаштво, скромност и одрицање сопствене воље.
Кад је кроз тешки подвиг дошао до духовног мира и пуноће он се и тога одрекао – да би се вратио са Свете Горе и рвао са тешкоћама у којима се нашла његова земља.
А ми, одрекавши се његовог примера и прогласивши крстиће довољним крстовима, не умемо да изаберемо оно што је потребно. Немамо ни снаге ни воље. Не мора то да буде тако креативно, тако далеко изнад очекиваног и запарложеног као што је то умео наш велики отац и учитељ, али ми више немамо ни снаге ни воље да посегнемо и за оним очевидним, неопходним. Не умемо више да учинимо ништа ни за свој опстанак.
Драже нам је и да пропаднемо него да морамо да гледамо Саву у очи. Стид нас је.
Опрости нам, наш Свети оче Саво и помози нам да се покајемо. Научи нас поново, да престанемо да се повлачимо, да свако од нас у радосној вери у Васкрслог Господа прихвати крст онолико велик колико заиста има снаге да понесе и да заједно, под теретом који не можемо избећи, али усправљени и светлих лица поново са поверењем кренемо за тобом.
За почетак можда бисмо могли да застанемо и сасвим полако прочитамо Твоје речи које си нам упутио из Жиче пре осам векова:
„Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!“
Ако их заиста разумемо, схватићемо да немамо чега да се плашимо осим тога да тебе, Свети, прогнамо и заборавимо Господа који нам је и преко тебе дао толики дар – нашу Православну веру.
ђакон Ненад Илић
Године 1966. глас вапијућег из манастира Ћелије, Аве Јустина забележен је на магнетофонској траци. У чувеној светосавској беседи Ава је рекао и:
„Данас је Свети Сава, али данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде највећи празник после Ускрса, а данас је српски Велики Петак. Данас је Свети Сава, требало би да буде празник највећи после Божића, али ово је данас српски Велики Петак. Гле, како је тужна земља Србија, како је мрак попао земљу Србију. Каква тмина! Каква помрчина! Где су Срби? Много је бивших Срба, а правих Срба, авај, како мало!..
... На Теразијама Свети Сава распет на крсту, на Теразијама београдским, на главном тргу, на главној раскрсници, на главном путу и путевима раскршћа Европе, Азије и Африке, ето Срби подигли крст и распели на њему Светога Саву. А он тужан и пун љубави за несрећно потомство своје, вапије са крста: Господе, опрости им, јер не знају шта раде. “
Да, рећи ће трезвени, али то је било у време владавине комунизма, кад је било забрањено славити Светог Саву.
Данас се чини као да Свети Сава није забрањен, али као да смо га сами себи забранили. Можда он и није баш на крсту на Теразијама, али као да живи негде ван Србије и само једном годишње допутује да стрпљиво саслуша рецитације и говоре.
Зашто је Свети Сава изгнаник из Србије? Само са привременом дозволом боравка?
Зато што не можемо да га гледамо у очи, па је боље да буде далеко од нас.
Свети Сава нас обавезује.
Сава је наш узор са почетка, а учитељ до краја.
Свако од нас ко се собом озбиљно бави, свестан је да мора кроз живот да пронесе свој крст. Све док нас Бог на крају не ослободи крста и прими нас целе, исцељене у Своје безгранично Царство.
Све своје дарове, разапео је до крајњих граница. Кад је било време – ћутао је трпељиво и дуго, кад је требало да говори – неуморно је поучавао док га не би разумели. Кад је требало да мири – мирио је, а кад је требало пробудити борбеност – неодољиво је будио борбеност. Кад је требало бити дипломата – разумео је друге боље него себе, а кад је требало бити болно отворен – умео је то боље него ико други. Молио се Богу, знајући да је то најважније, али је истовремено развијао науку, просвету и економију знајући да је и то -најважније.
Носећи радосно свој крст, пред собом је имао јасан циљ – свој народ привести и укључити у непролазно Царство Божије.
Наравно да избегавамо Савин поглед! У жељи да смањимо тежину крста који носимо смањујемо наше потенцијале. Дража нам је млакост „оправданог“ и „објашњивог“ безнађа од подвига. Крст би да сведемо само на онај најмањи који се лако носи око врата. А кад погледамо њега - можемо и да се застидимо. Зато га не гледамо радо и често. Зато га враћамо у бајку. „Био једном један принц“...
Захваљујући управо величини крста који је вољно изабрао, Сава је у свакој ситуацији да начини онај прави избор, често за друге тешко појмљив и потпуно непредвидив.
Кад је добио од оца на управу добар комад државе, да на њему ужива земаљска добра и проживи безбрижну младост – Сава је неочекивано изабрао сиромаштво, скромност и одрицање сопствене воље.
Кад је кроз тешки подвиг дошао до духовног мира и пуноће он се и тога одрекао – да би се вратио са Свете Горе и рвао са тешкоћама у којима се нашла његова земља.
А ми, одрекавши се његовог примера и прогласивши крстиће довољним крстовима, не умемо да изаберемо оно што је потребно. Немамо ни снаге ни воље. Не мора то да буде тако креативно, тако далеко изнад очекиваног и запарложеног као што је то умео наш велики отац и учитељ, али ми више немамо ни снаге ни воље да посегнемо и за оним очевидним, неопходним. Не умемо више да учинимо ништа ни за свој опстанак.
Драже нам је и да пропаднемо него да морамо да гледамо Саву у очи. Стид нас је.
Опрости нам, наш Свети оче Саво и помози нам да се покајемо. Научи нас поново, да престанемо да се повлачимо, да свако од нас у радосној вери у Васкрслог Господа прихвати крст онолико велик колико заиста има снаге да понесе и да заједно, под теретом који не можемо избећи, али усправљени и светлих лица поново са поверењем кренемо за тобом.
За почетак можда бисмо могли да застанемо и сасвим полако прочитамо Твоје речи које си нам упутио из Жиче пре осам векова:
„Зато чеда моја богољубљена, ми који Га љубимо треба да чинимо дела вере у Христу Исусу Господу нашем, ми који смо примили од Њега бесмртну веру, толики дар - да не умремо никада!“
Ако их заиста разумемо, схватићемо да немамо чега да се плашимо осим тога да тебе, Свети, прогнамо и заборавимо Господа који нам је и преко тебе дао толики дар – нашу Православну веру.
ђакон Ненад Илић
Нема коментара:
Постави коментар