На шестогодишњицу почетка рада нашег мисионарског центра желели смо да поклонимо савете који долази из срца човека који за мисионарење није знао само из теорије, како то на жалост данас често бива. Мученик по коме наш центар носи име говори о врло важним стварима које треба да памте православни хришћани који желе да испуне Христову заповест и наставе, колико ко може, дело апостола.
Неопходно је да, чим осетите огањ ревности за Бога, одмах појурите за Њим, не покушавајући никога да ишчупате, разумете? Никога да ишчупате. Зато што човек може другог да извуче само онда када је и сам изашао. И не раније. Шта то значи? Када човек чврсто стиче навику да чини добро, када му је одвратна и сама појава зла, када знаш Закон Божији, када знаш заповести Божије, веру православну, знаш Свето Писмо, када имаш већу навику да чиниш добро у односу на зло. Ето, тада можеш људима да помажеш. Идеја није у томе да постанеш безгрешан, па да тек онда помажеш људима, већ када те Бог пошаље на тако нешто.
Замислите ово на пример: падаш са стене, и ухватио си се неки грм, грану која вири из стене. Висиш тамо на једној руци, батргаш се да се попнеш горе. И видиш човека поред који исто тако виси на грани и почињеш: „Дај, сада ћу те извући и помоћи ти“. Шта мислиш, како ће се све завршити? Обојица ће се стровалити, схватате?
У томе је и замисао ђавола, уместо да људи иду заједно Богу, човек почиње да се бави псеудо-мисионарењем, говори о ономе што не зна заправо већ је у књижици прочитао, а и прочитао у трку. На крају се и он сам ломи, лишава силе, благодати, ревности, одлази и на крају ништа не остаје од њега. На крају пада и тај пад је велики.
Зато, када Бог зове, треба да трчиш, трчиш одмах, а не да покушаваш да све око себе извучеш сам, не извукавши ни себе. Да трчиш по путу заповести, савршенства, по путу Бога.
У свакој ситуацији је неопходно да тако поступаш. Ако човек не жели да слуша, не треба покушавати више од два или три пута. Апостол Павле је дао такву заповест, да се људи не утапају у бесконачно извлачење људи, то су људи који споре годинама са једним и истим човеком, а користи никакве нема. Душевне силе се троше, заповести Божије не може да испуни.
Човек треба да памти да је Бог важнији од свега, да управо Бог обраћа људе Себи, а не ми. Ми смо дужни да проповедамо када нас Бог призове, када Он зна да смо у вери и онда када нас та проповед неће стрмоглавити доле, како се често догађа.
Ако човек проповеда и заборавља да се моли, заборавља да чита Реч Божију, значи да треба да прекине да проповеда одмах. Разумете? Зато што он само упропашћава своју душу. Не треба мењати молитву и изучавање Светог Писма.
Човек који се попео на врх стене, тамо се укопао, осигурао безбедносним појасом, онда већ може да извлачи другог човека. Али не раније.
Како можемо да знамо да је некога Бог призвао? Бог је рекао „свако дрво се по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине“ (Лк. 6:44). Разумете, свако дело се познаје по плодовима. Плодови Бога су плодови врлина, плодови љубави, кротости, мира, смирења, трпљења, послушања, чистоће и других јеванђелских плодова који се набрајају у Светом Писму. Ако их човек не испуњава, ако се не јавља жеља за тим, то значи да то није од Бога. Ако се јавља, значи да је од Бога.
„Тумачење на Јеванђеље од Луке, 5 глава“.
извор: www.svedokverni.org, 19.1.2016.
 |
| Манастир Вазнесење, 23.1.2016. |
Замислите ово на пример: падаш са стене, и ухватио си се неки грм, грану која вири из стене. Висиш тамо на једној руци, батргаш се да се попнеш горе. И видиш човека поред који исто тако виси на грани и почињеш: „Дај, сада ћу те извући и помоћи ти“. Шта мислиш, како ће се све завршити? Обојица ће се стровалити, схватате?
У томе је и замисао ђавола, уместо да људи иду заједно Богу, човек почиње да се бави псеудо-мисионарењем, говори о ономе што не зна заправо већ је у књижици прочитао, а и прочитао у трку. На крају се и он сам ломи, лишава силе, благодати, ревности, одлази и на крају ништа не остаје од њега. На крају пада и тај пад је велики.
Зато, када Бог зове, треба да трчиш, трчиш одмах, а не да покушаваш да све око себе извучеш сам, не извукавши ни себе. Да трчиш по путу заповести, савршенства, по путу Бога.
У свакој ситуацији је неопходно да тако поступаш. Ако човек не жели да слуша, не треба покушавати више од два или три пута. Апостол Павле је дао такву заповест, да се људи не утапају у бесконачно извлачење људи, то су људи који споре годинама са једним и истим човеком, а користи никакве нема. Душевне силе се троше, заповести Божије не може да испуни.
Човек треба да памти да је Бог важнији од свега, да управо Бог обраћа људе Себи, а не ми. Ми смо дужни да проповедамо када нас Бог призове, када Он зна да смо у вери и онда када нас та проповед неће стрмоглавити доле, како се често догађа.
Ако човек проповеда и заборавља да се моли, заборавља да чита Реч Божију, значи да треба да прекине да проповеда одмах. Разумете? Зато што он само упропашћава своју душу. Не треба мењати молитву и изучавање Светог Писма.
Човек који се попео на врх стене, тамо се укопао, осигурао безбедносним појасом, онда већ може да извлачи другог човека. Али не раније.
Како можемо да знамо да је некога Бог призвао? Бог је рекао „свако дрво се по роду своме познаје; јер се смокве не беру са трња, нити се грожђе бере с купине“ (Лк. 6:44). Разумете, свако дело се познаје по плодовима. Плодови Бога су плодови врлина, плодови љубави, кротости, мира, смирења, трпљења, послушања, чистоће и других јеванђелских плодова који се набрајају у Светом Писму. Ако их човек не испуњава, ако се не јавља жеља за тим, то значи да то није од Бога. Ако се јавља, значи да је од Бога.
„Тумачење на Јеванђеље од Луке, 5 глава“.
извор: www.svedokverni.org, 19.1.2016.
Нема коментара:
Постави коментар