Да би наши српски читаоци могли љепше представити и у души својој осјетити како се у Витлејему слави рождество Христово, које се сваке године 25. децембра у вертепу најсвечаније прославља, трудићу се, да колико год могу, што вјерније опишем ту ријетку, али божанствену прославу, коју сам као поклоник гроба господњег, имао срећу прошле године гледати својим очима.
Кад се изађе из Јерусалима кроз витлејемску капију, на западној страни стоји град Витлејем. Народ (поклоници), још 23. децембра из Јерусалима и околних мјеста у многобројним групама креће се и долази у Витлејем, да добије раније повољног мјеста, гдје ће провести 2–3 дана.
Прије но што ће народ из Јерусалима поћи, сваки ће купити 5–6 и више свијећа, и друге поклоничке дарове, да као хришћанску најмилију жртву, принесе и запали на оном мјесту, гдје се Христос родио. Тако с највећом радошћу одлазе у Витлејем, пјевајући цијелим путем: Рождество твоје Христе Боже наш, и друге св. црквене пјесме.
На по пута од Јерусалима, на лијевој страни, стоји манастир св. пророка Илије. Ту се поклоници одмарају. Калуђери их са звонима дочекају и врло лијепо примају, па водећи их у цркву служе кратко молебствије за здравље поклониково. Ту поклоници код игумана у протоколу записују живу и умрлу родбину и прилажу своје добровољне дарове. За тим калуђери раздају народу хљеба, чај и маслине. По том одлазе даље у Витлејем, пјевајући св. црквене пјесме.
Кад већ народ доће близу Витлејема, у својој поклоничкој души осјећа неку неописану радост, јер види св. крст, који је прикован горе над вертепом, на оном мјесту гдје је звијезда стала и мудрацима показала, да се ту заиста Христос родио. О, како је сада потресена поклоникова душа и какву радост осјећа када види овај св. крст то само онај зна казати, који је ово са сузним очима гледао. Звона звоне и поздрављају долазак поклоника а они у души осјећају, као да слушају анђелски глас: „Слава во вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецјех благоволеније!“ Крст горе над вертепом народ непрестано гледа и до земље се клања, јер у души осјећа и мисли, да очима својим гледа ону звијезду, која је на том мјесту стојала, када се Христос родио.
На вратима од велике цркве стоје 2-3 калуђера, и народ кропе мирисавом водом, за тим га воде у једну малу, подземну цркву, у вертеп, да се поклони ономе мјесту, гдје се родио младенац. Сад настаје најрадоснији тренутак, јер видиш овдје неку тајанствену помрчину, која потреса душу, јер у вертепу свијетли само једно кандило, што представља ону звијезду, што је на том мјесту стајала и свијетлила, када се родио младенац Исус. Приђеш ли ближе, видјећеш гдје стоји један врло сијед калуђер, представљајући праведнога Јосифа обручника, и дрхтавом руком показује мјесто, јасно говорећи: „Овдје се Христос родио!“ Народ кад чује ове ријечи пада на кољена, а из очију види се, како од страха и побожности просипа сузе радоснице. Тога часа заиста гледа младенца Исуса Христа, како у повијеним пеленама као сироче лежи на крилу своје Богомајке, и поклоници, пуни одушевљења, најрадосније тада запоје: „Тебје клањатисја солнцу правди, и тебе вједјети с висоти востока Господи слава тебје!“
Док се ова врло радосна пјесма поји, народ долази цјелива ово св. мјесто, у нади и у душевном увјерењу, да заиста цјелива и руке младенца Исуса Христа, и прилажу своје скромне поклоничке дарове, као оно што су и мудраци прилагали: злато, ливан, и смирну. Одатле калуђери воде народ и у друге пештере да се поклони као: у пештеру, гдје је живио праведни Јосиф и у многе друге. За тим их воде у своје простране одаје, дајући им хљеба, маслина и чаја, гдје се народ мало одмори.
Око пет сати увече народ се креће на једну пољану, а то је оно мјесто, гдје су се анђели јавили пастирима, када се Христос родио. На овом мјесту има једна мала православна црква. Народ овдје долази да се поклони, а за тим излази напоље и цијелу ноћ под ведрим небом поје: „Рождество твоје“, „Слава во вишњих Богу“ и друге св. пјесме. Хиљаду запаљених свијећа приљепљују на земљу, а свештеници читају каноне и акатист Божије Матере, а умилни и радосни народни глас разлијеже се по овој св. пустињи. Арапи и Кавази, који овдје народ чувају, пуцају из пушака, па кад се измијеша та цика с побожном пјесмом, у поноћној тишини у души осјетиш да пред собом гледаш и слушаш онај анђелски глас, када су јављали пастирима, да се Христос родио, појући ону свету небеску пјесму: „Слава во вишњих Богу“.
Када се већ зора укаже, поклоници пјевајући св. пјесме, одлазе натраг у Витлејем, али и овдје не дају сна очима својим, већ долазе у велику цркву, и слушају св. службу Божију, која се тога дана најсвечаније служи и бива освећење масала, којима се народ помазује ради здравља. По свршетку службе причешћују се поклоници, па онда одлазе у своје одаје, да се мало одморе. Ето, Срби браћо, тако се у Витлејему прославља прва ноћ пред рождество Христово.
Већ по обичају наређује се да 24. децембра, у један сат по подне дође око 40 Арапа коњаника. Сваки је то био врло лијепо обучен, за појасом је сваки имао по један лаворвер или пиштољ, (кубуру), а у десној руци, по турском обичају, сваки је држао још по једну пушку. За тим се крену у два реда на својим бијесним и врло лијепим арапским коњима, до манастира св. пророка Илије, с њима је много поклоника пјешке из Витлејема дошло, да и они дочекају и поздраве јерусалимског патријарха.
Кад се патријарх са „својев синодсков свитов“ већ приближи, игуман манастира отац Данило, нареди да се звони у сва звона. Арапи коњаници пуцњавом пушака поздрављају патријархов долазак; а народ радосно клицаше: „Зито!“ „Зито!“ и „Живио!“ Живио!“ – и овде се мало одморе. За тим коњаници напријед, а за њима и народ креће у два реда у Витлејем, појући св. пјесме. Патријарх је на својим каруцама сасвим остраг и креће се врло лагано, окружен народом и коњаницима.
Прије но што ће патријарх стићи у Витлејем, наређено је да се обуку шездесет и два свештеника и четрнаест ђакона, и сваки је у руци држао запаљену свијећу, крст, еванђеље или икону. За тим се обукоше ђаци да носе барјаке, чираке, крст и рипиде. За ђацима у два реда ишли су богослови, а за њима обучени свештеници, и ђакони, и тако у сретање патријарху изишли су на педесет хвати испред велике цркве. Овдје је прострт један врло лијеп ћилим, на ком је стајао сребрн чирак са запаљеном свијећом, и крст. Турски војници у два реда у наоколо држаху ред међу народом, јер је у густим групама доље по улицама, и горе по кућама врло много народа било, тако, да се није знало ко је Грк или Рус, ко ли Србин или Бугарин, ко ли Арапин или Турчин: све је то у густим групама стајало, и жељно очекивало када ће стићи из Јерусалима патријарх са својом одабраном синодском свитом.
Тачно у три сата, један турски војник трумбетом даде знак, да патријарх стиже, и сад настаје врло радостан тренутак: звона звоне, Арапи коњаници и војници из пушака пуцају, а народ врло одушевљено кличе, „Зито! Зито!“ и „Живио! Живио!“, поздрављајући патријархов долазак. Патријарх кад стигне, два ђакона му обуку патријаршеску мантију, и даду му штаку (жезао); за тим витлејемски владика (Дамјан), поздрави патријарха оним поздравом, којим су се поздравили мудраци, када су дошли да се поклоне новорођеном младенцу. Послије тога свештеници и богослови запојаше „Тон деспотин“, а патријарх с крстом у руци благосиљаше народ на све четири стране, који му сада још радосније клицаше „Живио! Живио!“ – а озго с кућа бацају најљешпе мирисаво цвијеће и посипаше пут, куда ће патријарх проћи. У том свештеници и богослови запојаше: „Рождество твоје Христе Боже наш“.
Ко је гледао овај величанствени призор, није се могао уздржати, да не заплаче од радости, особито кад види како и самом патријарху радосна суза капље и кваси му крст на прсима. Овако пјевајући крећу обучени свештеници с патријархом прво у вертеп, а потом у велику цркву. Ту се чита девети час, па велико вечерње, на коме је сам патријарх читао „Благослови душе“. На входу и на благосиљању хљебова парадира све 62 свештеника и 14 ђакона, те је врло величанствен. Вечерње је трајало до 6 сати у вече. Затим је био кратак одмор.
Равно у 9 сати ноћу звона зазвонише, и поздравише радосни празник Рождества Христова. Патријарх долази одмах у цркву, те се чита полуношница, а за тим и јутрење. Кад се већ почело појати „Бог Господ и јависја нам“, онда се облаче опет 62 свештеника, 14 ђакона, 4 епископа и сам патријарх. Цијело свештенство држи у руци запаљене свијеће, крст, еванђеље, или икону. Кад се отпоји „хвалите имја Господње“, сви свештеници и ђакони одлазе у вертеп, а патријарх са владикама стаде код самога вертепа, појући „величаније“. Иза тога читано је св. еванђеље, прво грчки па словенски и најпошље арапски. Но сада у вертепу није била она тајанствена помрчина, већ од силних запаљених кандила и свијећа, изгледао је као оно небо, када је најсвјетлије и звјездама најпуније. Ова божанствена свјетлост простријелила би срце и највећег грјешника. Заиста браћо, овога минута поклоникова душа осјећа неку божанствену, неописану радост, која му потреса и душу и срце.
Послије овог свршеног св. чина, био је крсни вход кроз цијелу цркву. Патријарх је с крстом у руци благосиљао народ на све четири стране. Свештеници и богослови појали су канон празника, а народ је најрадосније појао: „Рождество твоје Христе Боже наш!“ Јутрење је трајало до 12 сати ноћу.
Без икаквог растојања и одмора, тачно је у 12 сати ноћу почета је св. служба Божја, и сва 62 свештеника, 14 ђакона 4 епископа и патријарх служили су св. службу Божју. Апостол и св. еванђеље читано је на три мјеста: прво грчки, па словенски, а најпослије арапски. На великом входу (када се св. тајна износи), сваки је свештеник држао у руци запаљену свијећу, крст или једну св. икону, и свакије са страхом и трепетом тихо и мирно шапутао своју искрену молитву. Патријарх је у овај мах, прво над дискосом очитао прописану молитву, за здравље оних поклоника, који су се записали и њина имена јасно је прочитао. За тим је над св. путиром исто тако очитао прописану молитву за упокој душе умрлих, и њихова је имена јасно прочитао. Кад се и овај чин сврши, свршава се већ и прописана служба Божја.
У вријеме причасна један јеромонах (Јоаким), говорио је слово па арапском језику, а за тим други, (Герасим) говорио је на руском језику. Послије проповиједи на четири мјеста, владике раздавају народу нафору. Кад је већ св. служба свршена, патријарх и епископи и сви служашчи свештеници одлазе у спремљену врло лијепу салу на ручак и каву. Ручак је врло кратак и скроман. Послије ручка патријарх је са цијелом синодском свитом најискреније испраћен био, гдје га је народ и овог пута одушевљено поздравио са ријечима „Зито! Живио! На многа љета“.
Ето Срби браћо, чули сте како овдје у Витлејему народ дочекује, поздравља, и љуби свога патријарха, па и ви би најсрећнији били да пођете тим, сваке хвале достојним путем, па да и ви љубите овако вашу св. цркву и вјеру православну, и вашег архијереја поштујете, браните, и љубите. Ето Срби браћо, овако се на том св. мјесту прославља она ноћ и дан, када се Христос Спаситељ родио. Благо оном народу који тамо у Витлејему живи, те може сваке године ту величанствену прославу видјети! Благо њему, кад може да се до миле воље наужива, и наслади оном светом сладошћу, коју осјећа тога дана само поклоникова хришћанска душа.
Преузето из сарајевског листа „Босанска вила“, бр. 23. и 24, 1895. г.
Хаџи Арсеније Јеремић
Светигора, Божић, 2016.
Кад се изађе из Јерусалима кроз витлејемску капију, на западној страни стоји град Витлејем. Народ (поклоници), још 23. децембра из Јерусалима и околних мјеста у многобројним групама креће се и долази у Витлејем, да добије раније повољног мјеста, гдје ће провести 2–3 дана.
Прије но што ће народ из Јерусалима поћи, сваки ће купити 5–6 и више свијећа, и друге поклоничке дарове, да као хришћанску најмилију жртву, принесе и запали на оном мјесту, гдје се Христос родио. Тако с највећом радошћу одлазе у Витлејем, пјевајући цијелим путем: Рождество твоје Христе Боже наш, и друге св. црквене пјесме.
 |
| Сребрна филигранска кандила изнад Витлејемске звезде фото: Филигран Покимица |
Кад већ народ доће близу Витлејема, у својој поклоничкој души осјећа неку неописану радост, јер види св. крст, који је прикован горе над вертепом, на оном мјесту гдје је звијезда стала и мудрацима показала, да се ту заиста Христос родио. О, како је сада потресена поклоникова душа и какву радост осјећа када види овај св. крст то само онај зна казати, који је ово са сузним очима гледао. Звона звоне и поздрављају долазак поклоника а они у души осјећају, као да слушају анђелски глас: „Слава во вишњих Богу, и на земљи мир, в человјецјех благоволеније!“ Крст горе над вертепом народ непрестано гледа и до земље се клања, јер у души осјећа и мисли, да очима својим гледа ону звијезду, која је на том мјесту стојала, када се Христос родио.
На вратима од велике цркве стоје 2-3 калуђера, и народ кропе мирисавом водом, за тим га воде у једну малу, подземну цркву, у вертеп, да се поклони ономе мјесту, гдје се родио младенац. Сад настаје најрадоснији тренутак, јер видиш овдје неку тајанствену помрчину, која потреса душу, јер у вертепу свијетли само једно кандило, што представља ону звијезду, што је на том мјесту стајала и свијетлила, када се родио младенац Исус. Приђеш ли ближе, видјећеш гдје стоји један врло сијед калуђер, представљајући праведнога Јосифа обручника, и дрхтавом руком показује мјесто, јасно говорећи: „Овдје се Христос родио!“ Народ кад чује ове ријечи пада на кољена, а из очију види се, како од страха и побожности просипа сузе радоснице. Тога часа заиста гледа младенца Исуса Христа, како у повијеним пеленама као сироче лежи на крилу своје Богомајке, и поклоници, пуни одушевљења, најрадосније тада запоје: „Тебје клањатисја солнцу правди, и тебе вједјети с висоти востока Господи слава тебје!“
Док се ова врло радосна пјесма поји, народ долази цјелива ово св. мјесто, у нади и у душевном увјерењу, да заиста цјелива и руке младенца Исуса Христа, и прилажу своје скромне поклоничке дарове, као оно што су и мудраци прилагали: злато, ливан, и смирну. Одатле калуђери воде народ и у друге пештере да се поклони као: у пештеру, гдје је живио праведни Јосиф и у многе друге. За тим их воде у своје простране одаје, дајући им хљеба, маслина и чаја, гдје се народ мало одмори.
Око пет сати увече народ се креће на једну пољану, а то је оно мјесто, гдје су се анђели јавили пастирима, када се Христос родио. На овом мјесту има једна мала православна црква. Народ овдје долази да се поклони, а за тим излази напоље и цијелу ноћ под ведрим небом поје: „Рождество твоје“, „Слава во вишњих Богу“ и друге св. пјесме. Хиљаду запаљених свијећа приљепљују на земљу, а свештеници читају каноне и акатист Божије Матере, а умилни и радосни народни глас разлијеже се по овој св. пустињи. Арапи и Кавази, који овдје народ чувају, пуцају из пушака, па кад се измијеша та цика с побожном пјесмом, у поноћној тишини у души осјетиш да пред собом гледаш и слушаш онај анђелски глас, када су јављали пастирима, да се Христос родио, појући ону свету небеску пјесму: „Слава во вишњих Богу“.
Када се већ зора укаже, поклоници пјевајући св. пјесме, одлазе натраг у Витлејем, али и овдје не дају сна очима својим, већ долазе у велику цркву, и слушају св. службу Божију, која се тога дана најсвечаније служи и бива освећење масала, којима се народ помазује ради здравља. По свршетку службе причешћују се поклоници, па онда одлазе у своје одаје, да се мало одморе. Ето, Срби браћо, тако се у Витлејему прославља прва ноћ пред рождество Христово.
Већ по обичају наређује се да 24. децембра, у један сат по подне дође око 40 Арапа коњаника. Сваки је то био врло лијепо обучен, за појасом је сваки имао по један лаворвер или пиштољ, (кубуру), а у десној руци, по турском обичају, сваки је држао још по једну пушку. За тим се крену у два реда на својим бијесним и врло лијепим арапским коњима, до манастира св. пророка Илије, с њима је много поклоника пјешке из Витлејема дошло, да и они дочекају и поздраве јерусалимског патријарха.
Кад се патријарх са „својев синодсков свитов“ већ приближи, игуман манастира отац Данило, нареди да се звони у сва звона. Арапи коњаници пуцњавом пушака поздрављају патријархов долазак; а народ радосно клицаше: „Зито!“ „Зито!“ и „Живио!“ Живио!“ – и овде се мало одморе. За тим коњаници напријед, а за њима и народ креће у два реда у Витлејем, појући св. пјесме. Патријарх је на својим каруцама сасвим остраг и креће се врло лагано, окружен народом и коњаницима.
Прије но што ће патријарх стићи у Витлејем, наређено је да се обуку шездесет и два свештеника и четрнаест ђакона, и сваки је у руци држао запаљену свијећу, крст, еванђеље или икону. За тим се обукоше ђаци да носе барјаке, чираке, крст и рипиде. За ђацима у два реда ишли су богослови, а за њима обучени свештеници, и ђакони, и тако у сретање патријарху изишли су на педесет хвати испред велике цркве. Овдје је прострт један врло лијеп ћилим, на ком је стајао сребрн чирак са запаљеном свијећом, и крст. Турски војници у два реда у наоколо држаху ред међу народом, јер је у густим групама доље по улицама, и горе по кућама врло много народа било, тако, да се није знало ко је Грк или Рус, ко ли Србин или Бугарин, ко ли Арапин или Турчин: све је то у густим групама стајало, и жељно очекивало када ће стићи из Јерусалима патријарх са својом одабраном синодском свитом.
Тачно у три сата, један турски војник трумбетом даде знак, да патријарх стиже, и сад настаје врло радостан тренутак: звона звоне, Арапи коњаници и војници из пушака пуцају, а народ врло одушевљено кличе, „Зито! Зито!“ и „Живио! Живио!“, поздрављајући патријархов долазак. Патријарх кад стигне, два ђакона му обуку патријаршеску мантију, и даду му штаку (жезао); за тим витлејемски владика (Дамјан), поздрави патријарха оним поздравом, којим су се поздравили мудраци, када су дошли да се поклоне новорођеном младенцу. Послије тога свештеници и богослови запојаше „Тон деспотин“, а патријарх с крстом у руци благосиљаше народ на све четири стране, који му сада још радосније клицаше „Живио! Живио!“ – а озго с кућа бацају најљешпе мирисаво цвијеће и посипаше пут, куда ће патријарх проћи. У том свештеници и богослови запојаше: „Рождество твоје Христе Боже наш“.
Ко је гледао овај величанствени призор, није се могао уздржати, да не заплаче од радости, особито кад види како и самом патријарху радосна суза капље и кваси му крст на прсима. Овако пјевајући крећу обучени свештеници с патријархом прво у вертеп, а потом у велику цркву. Ту се чита девети час, па велико вечерње, на коме је сам патријарх читао „Благослови душе“. На входу и на благосиљању хљебова парадира све 62 свештеника и 14 ђакона, те је врло величанствен. Вечерње је трајало до 6 сати у вече. Затим је био кратак одмор.
Равно у 9 сати ноћу звона зазвонише, и поздравише радосни празник Рождества Христова. Патријарх долази одмах у цркву, те се чита полуношница, а за тим и јутрење. Кад се већ почело појати „Бог Господ и јависја нам“, онда се облаче опет 62 свештеника, 14 ђакона, 4 епископа и сам патријарх. Цијело свештенство држи у руци запаљене свијеће, крст, еванђеље, или икону. Кад се отпоји „хвалите имја Господње“, сви свештеници и ђакони одлазе у вертеп, а патријарх са владикама стаде код самога вертепа, појући „величаније“. Иза тога читано је св. еванђеље, прво грчки па словенски и најпошље арапски. Но сада у вертепу није била она тајанствена помрчина, већ од силних запаљених кандила и свијећа, изгледао је као оно небо, када је најсвјетлије и звјездама најпуније. Ова божанствена свјетлост простријелила би срце и највећег грјешника. Заиста браћо, овога минута поклоникова душа осјећа неку божанствену, неописану радост, која му потреса и душу и срце.
Послије овог свршеног св. чина, био је крсни вход кроз цијелу цркву. Патријарх је с крстом у руци благосиљао народ на све четири стране. Свештеници и богослови појали су канон празника, а народ је најрадосније појао: „Рождество твоје Христе Боже наш!“ Јутрење је трајало до 12 сати ноћу.
Без икаквог растојања и одмора, тачно је у 12 сати ноћу почета је св. служба Божја, и сва 62 свештеника, 14 ђакона 4 епископа и патријарх служили су св. службу Божју. Апостол и св. еванђеље читано је на три мјеста: прво грчки, па словенски, а најпослије арапски. На великом входу (када се св. тајна износи), сваки је свештеник држао у руци запаљену свијећу, крст или једну св. икону, и свакије са страхом и трепетом тихо и мирно шапутао своју искрену молитву. Патријарх је у овај мах, прво над дискосом очитао прописану молитву, за здравље оних поклоника, који су се записали и њина имена јасно је прочитао. За тим је над св. путиром исто тако очитао прописану молитву за упокој душе умрлих, и њихова је имена јасно прочитао. Кад се и овај чин сврши, свршава се већ и прописана служба Божја.
У вријеме причасна један јеромонах (Јоаким), говорио је слово па арапском језику, а за тим други, (Герасим) говорио је на руском језику. Послије проповиједи на четири мјеста, владике раздавају народу нафору. Кад је већ св. служба свршена, патријарх и епископи и сви служашчи свештеници одлазе у спремљену врло лијепу салу на ручак и каву. Ручак је врло кратак и скроман. Послије ручка патријарх је са цијелом синодском свитом најискреније испраћен био, гдје га је народ и овог пута одушевљено поздравио са ријечима „Зито! Живио! На многа љета“.
Ето Срби браћо, чули сте како овдје у Витлејему народ дочекује, поздравља, и љуби свога патријарха, па и ви би најсрећнији били да пођете тим, сваке хвале достојним путем, па да и ви љубите овако вашу св. цркву и вјеру православну, и вашег архијереја поштујете, браните, и љубите. Ето Срби браћо, овако се на том св. мјесту прославља она ноћ и дан, када се Христос Спаситељ родио. Благо оном народу који тамо у Витлејему живи, те може сваке године ту величанствену прославу видјети! Благо њему, кад може да се до миле воље наужива, и наслади оном светом сладошћу, коју осјећа тога дана само поклоникова хришћанска душа.
Преузето из сарајевског листа „Босанска вила“, бр. 23. и 24, 1895. г.
Хаџи Арсеније Јеремић
Светигора, Божић, 2016.
Нема коментара:
Постави коментар