Милунка Савић - витез Карађорђеве звезде и Легије части

   О Милунки Савић, хероини из Балканских и Великог рата причале су се легенде. Она је, свакако, била јединствен пример жене која је јунаштвом надмашивала многе мушкарце и једна од највише одликованих бораца ратова с почетка прошлога века. Али, као што често бива, кад су ратови прошли, о њеној судбини се мало ко бринуо. Тек после много година почело је да се говори и пише о њеним подвизима.
   Поводом стоте годишњице Првог светског рата, у Прокупљу је ових дана приказана књига о Милунки, чију су аутори Предраг Павловић, Новица Пешић и Видоје Голубовић. Њихову књигу под насловом „Милунка Савић витез Карађорђеве звезде и Легије части” издали су Удружење ратних добровољаца, „Прометеј” и РТС у оквиру едиције „Србија у Великом рату 1914–1918”. Истовремено је промовисан и документарни филм „Милунка Савић – српска хероина” аутора Бранка Станковића, новинара РТС. О овој необичној личности српске историје надахнуто је говорио Предраг Павловић, предавач националне и војне историје на Војној академији.

повезани текст:

ЖРТВОВАЊЕ БЕЗ ОСТАТКА

   То је књига која на свој начин брани од заборава ову јунакињу. Промовисана је баш у Прокупљу где је и формиран Други пешадијски пук „Књаз Михаило”, који је једини од свих српских пукова назван – Гвоздени пук, у којем је она као ратник показала невиђено јунаштво.
   А ко је, уствари, била Милунка Савић? Ова сеоска девојка, рођена у Копривници на обронцима Копаоника 1890. године, пријавила се у војску да би заменила брата јединца. Све до рањавања у Брегалничкој бици нико није ни знао да је она, уствари Милунка, а не Милун, како се представљала. И одлучно је одбила да буде демобилисана. У Великом рату она је опет добровољац и то истакнути бомбаш у Колубарској бици када је Гвоздени пук први пробио непријатељске линије. За то је одликована Карађорђевом звездом са мачевима. При повлачењу 1915. године опет је тешко рањена, али се после опоравка вратила на Солунски фронт. У бици на Кајмакчалану сама је заробила 23 бугарска војника. Добила је нашу медаљу „Милош Обилић” и француски орден Легије части. Французи су је одликовали и Златним крстом са палмом. Унапређена је и у чин наредника...
   После ратова нашла је посао куварице у Босни где се удала и са Вељком Глигоровићем изродила кћер Милену. Брак је кратко трајао, али је Милунка усвојила још три самохране девојчице. Тек 1920. године доделила јој је држава мало имање у Војводини за ратне заслуге. Са четири девојчице није могла од тога да живи па се преселила у Београд где се 1929. године запослила као чистачица у Хипотекарној банци, живећи у скромној кућици у којој је, ипак, очувала велики број деце из родног краја која су долазила на школовање у престоницу. Кад је добила малу пензију, потпуно је заборављена од свих. Умрла је у оној већ оронулој кућици 1973. године.
   Ипак, последњих година о Милунки Савић, као српској хероини, почело је више да се пише и говори. Мирко Добричанин, војни историчар, у књизи „Топлички гвоздени пук” њој и Флори Сендс из Шкотске, јединим женама борцима овог пука, посветио је посебне странице. О њеним подвизима и животном путу пише и Википедија.
   Тек четири деценије по упокојењу посмртни остаци Милунке Савић пренети су у Алеју великана на београдском Новом гробљу. Недавно је и Завод за заштиту споменика културе из Краљева реконструисао њену родну кућу, а Музеј Топлице у Прокупљу планира да оснује спомен-парк јунацима Гвозденог пука. Међу бистама носилаца Карађорђеве звезде биће, кажу, и Милункина.

   Извор: Политика
   www.spc.rs