Божије Откривење и Свето Предање

   Стојте чврсто и држите предања, којима сте научени, било нашом речју било посланицом...

(2 Сол 2, 15)

   Вероватно нема православног хришћанина који себи или другима није бар једном у животу објашњавао која је основна разлика између православног хришчанства и разних религија, и зашто баш православно хришћанство носи пуноћу истине о Богу, свету и човеку. Одговори на ова питања обично су различити, зависно од доживљаја вере оног ко одговара. Тако једни истичу да је православна вера најлепша и да тако лепа вера мора бити од Бога који је Извор сваке лепоте. У томе се потпуно слажемо и кличемо са ђаконом Авакумом: "Нема лепше вере од хришћанске!". Други, опет, одговарају да је вера православних не само најлепша, него је и дејствена као ниједна друга. И тај аргумент има неспорну снагу - веру која пројављује тако чудесна благодатна дејства сувишно је испитивати. Трећи веле да је православна вера једина која рађа Светитеље, те да само истинита и света вера може рађати истините и свете људе Божије. И то је апсолутно тачно . О томе сведоче не само древна, већ и наша времена.

 

    Све што је претходно речено стоји и јасно је "к'о дан", но ипак није сасвим довољно да би се направила коренита разлика између православног хришћанства и светских религија. Наиме, суштинска разлика се налази у извору хришчанске вере, а то је Божије откривење. Није човек, "изумео" хришћанског Бога, већ се хришћански Бог открио човеку. Хришћанство у том похледу има сродника једино у старозаветном јудаизму, чије је порекло такође у божанском откривењу. То старозаветно откривење Божије је, међутим, само било путовођ до пуноће новозаветног откривења у Личности Господа нашег Исуса Христа који је најсавршеније открио Бога људима.

   Живи додир са Богом путем Његовог откривења је "преточен" у Свето Предање, односно Свето Писмо као саставни део Светог Предања. Између ове две врсте сведочанстава не треба правити вештачке разлике - Свето Писмо није ништа друго до записани део Светог Предања. Овакав однос према Светом Предању које (поред Светог Писма које је из њега настало) обухвата апостолско учење, акте Васељенских сабора, богослужбене текстове, дела Светих Отаца, побожне обичаје...сачуван је у целости у Православној Цркви. Она је благодатни организам који не само што у својим недрима носи Свето Предање, већ га из свог опита увек изнова може породити - када би сви свети списи из неког разлога нестали, Црква би благодаћу Духа Светог који у њој обитава поново могла да састави суштински идентична дела.

   С друге стране, Црква одбацује разна људска предања која јој се редовно намећу. Таквих "предања" има и данас: од народног веровања до две младе на венчању не смеју да се сретну испред црквених врата до избегавања по сваку цену да се укрсте руке приликом поздрава (што неодољиво личи на неки турски изум, да се не би чинио знак Часног Крста). Сви ти и слични обичаји само су људска предања и "заблуда старине". Подвуцимо стога још једном: Свето Предање свој извор има у Божијем откривењу и посведочено је опитом богопознања, док људска предања свој извор имају у празноверицама и лажном умовању које нема потврду Духа Светог.

   Што се неправославних хришћанских заједница тиче, оне су одвајањем из благодатног окриља Цркве јако осиромашиле када је реч о Светом Предању. Не само да су увеле нека своја предања, већ су се у мањој или већој мери одрекле древног искуства Цркве. То није могло проћи без последица - довољно је приметити колико је само недостатак исихастичког предања на Западу довео до тога да западни хришћани данас не могу да функционишу без породичних психотерапеута.

   Да закључимо: Свето Предање је благодатни живот Цркве преточен у речи, симболе и свештене радње. Оно се више проживљава и опитује, него што се дефинише и испитује. Њега истовремено чувамо и оно чува нас. А живот по њему је услов да бисмо целим својим бићем "литургисали" (дејствовали) како треба.

С љубављу у Христу Господу

презвитер Оливер Суботић

ПРАВОСЛАВНИ МИСИОНАР, свеска 346, новембар/децембар 2015.