Сваке године пред прославу једног од два моја света заштитника које прослављам у Крсној Слави, Светог Николаја Српског, осим молитвом приближавам му се поновним читањем његових дела, дела о њему, записа које сам оставио правећи му како сам знао житија - филмско, позоришно и књижевно.
И увек имам то двојно осећање - беспомоћности пред необухватљивом личности о којој је остало толико трагова и толико дела које је написао, и љубави која ме обухвата и која ми доноси велики мир.
И увек желим да поделим оба та осећања са блиским људима.
Није лако написати Николајево житије. Као и остали Свети он надилази наше жеље да га класификујемо и разумемо, али пошто има још увек живих сведока који су га познавали о њему имамо много више података него о старим светитељима.
Николај је био свечовек. И скептици су пред њим остајали са необјашњивим осећањем поштовања а камоли они који су му били блиски и волели га.
У његовим очима "сјајним као код арапа" видели су очи "онога који је видео Бога". Они који су га сматрали највећим хришћанским проповедником двадесетог века бележили су са љубављу и несмањеним поштовањем његово претеривање у посту и велики труд, његову мистичну дубину, али и то да је волео да се нашали, да је даноноћно пишући волео да попије по неку чашу вина и да је, пошто је понекад и пушио умео духовито да каже да "пушење није грех, него аскетска храна".
Често је без икакве компромиса опомињао власти преко мере коју је власт могла лако да трпи. Неки су говорили да као епископ није добар администратор и да је често делећи и шаком и капом потребитим људима остајао без новца прикупљеног за градњу неке цркве, али и како је успешно обновио много цркава.
Имао је пријатеље и међу Индијцима и међу Енглезима, оптуживали су га Срби и да је екумениста и да је конзервативац. Слушали су га и највећи интелектуалци, српски и страни државници, имао је два доктората и говорио одлично неколико страних језика, а с највећом усрдношћу се бавио простим богомољцима.
Умео је да живи као усамљеник, али се на свој начин бавио и политиком. Учинио је у Великом рату у англосаксонском свету за српску ствар више него цела српска влада. Био је један од ретких црквених великодостојника у немачком концентрационом логору у Другом светском рату. "Кад избије пожар кућа се не гаси изнутра" рекао је после рата и остао доживотно ван граница вољене Србије. Оптужен у земљи као националиста, од међусобно завађених српских националиста у Америци морао је да се склони у руски манастир.
Упокојио се у Америци 18.марта 1956. године. Тамо, у Либертвилу је и сахрањен, а на сахрани је неко мконстатовао да ако је такав човек толико волео српски народ, можда он ипак и вреди нешто.
Мошти су му пренесене у Србију 3.маја 1991. Отприлике тада сам и ја оживео, иако и нисам био свестан ко се у Србију вратио.
И сад га славим са породицом поред Светог Алимпија Столпника кога сам као заштитника наследио од предака.
И још ништа за њега нисам рекао. Огромно је Николајево дело. Протумачио је за нас Свето Предање Цркве, оставио нам упутства за све препреке које стоје пред нама. Дао нам сва охрабрења. Немогуће је за славу Светог Николаја издвојити нешто из свега што је написао, а да не буде премало да изрази поштовање захвалност коју и ја и верујем многи други осећамо.
Можда само молитву коју треба да запамте сви Срби који имају и славе неку Крсну Славу.
"У огромном колу светих Твојих, Господе и моји су преци; сви свети српски благочестиви цари, благоверне царице и књегиње, краљи и војводе, праведници, мученици, испосници, пастири и учитељи, богомољци, добротворци – народ велики и сјајан, Небесна Света Србија.
Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем достојан предака својих, верних слугу Твојих а сада великих племића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору анђела свих светих.
Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној милости Твојој и удостој ме уврстити се у моје послављене претке на небесима, Господе Боже мој, Христе Спаситељу мој, животе мој, све добро моје. Амин".
о. Ненад Илић
www.facebook.com
И увек имам то двојно осећање - беспомоћности пред необухватљивом личности о којој је остало толико трагова и толико дела које је написао, и љубави која ме обухвата и која ми доноси велики мир.
И увек желим да поделим оба та осећања са блиским људима.
Није лако написати Николајево житије. Као и остали Свети он надилази наше жеље да га класификујемо и разумемо, али пошто има још увек живих сведока који су га познавали о њему имамо много више података него о старим светитељима.
Николај је био свечовек. И скептици су пред њим остајали са необјашњивим осећањем поштовања а камоли они који су му били блиски и волели га.
Имао је пријатеље и међу Индијцима и међу Енглезима, оптуживали су га Срби и да је екумениста и да је конзервативац. Слушали су га и највећи интелектуалци, српски и страни државници, имао је два доктората и говорио одлично неколико страних језика, а с највећом усрдношћу се бавио простим богомољцима.
Умео је да живи као усамљеник, али се на свој начин бавио и политиком. Учинио је у Великом рату у англосаксонском свету за српску ствар више него цела српска влада. Био је један од ретких црквених великодостојника у немачком концентрационом логору у Другом светском рату. "Кад избије пожар кућа се не гаси изнутра" рекао је после рата и остао доживотно ван граница вољене Србије. Оптужен у земљи као националиста, од међусобно завађених српских националиста у Америци морао је да се склони у руски манастир.
Упокојио се у Америци 18.марта 1956. године. Тамо, у Либертвилу је и сахрањен, а на сахрани је неко мконстатовао да ако је такав човек толико волео српски народ, можда он ипак и вреди нешто.
Мошти су му пренесене у Србију 3.маја 1991. Отприлике тада сам и ја оживео, иако и нисам био свестан ко се у Србију вратио.
И сад га славим са породицом поред Светог Алимпија Столпника кога сам као заштитника наследио од предака.
И још ништа за њега нисам рекао. Огромно је Николајево дело. Протумачио је за нас Свето Предање Цркве, оставио нам упутства за све препреке које стоје пред нама. Дао нам сва охрабрења. Немогуће је за славу Светог Николаја издвојити нешто из свега што је написао, а да не буде премало да изрази поштовање захвалност коју и ја и верујем многи други осећамо.
Можда само молитву коју треба да запамте сви Срби који имају и славе неку Крсну Славу.
"У огромном колу светих Твојих, Господе и моји су преци; сви свети српски благочестиви цари, благоверне царице и књегиње, краљи и војводе, праведници, мученици, испосници, пастири и учитељи, богомољци, добротворци – народ велики и сјајан, Небесна Света Србија.
Од сваке муке најтежи ми је страх да се не нађем достојан предака својих, верних слугу Твојих а сада великих племића Твојих у вечном царству истине и весеља, у хору анђела свих светих.
Избави ме и спаси од тога страха, по неисказаној милости Твојој и удостој ме уврстити се у моје послављене претке на небесима, Господе Боже мој, Христе Спаситељу мој, животе мој, све добро моје. Амин".
о. Ненад Илић
www.facebook.com
Нема коментара:
Постави коментар