Сада би виђено оно што је људским очима невидљиво тело земљано блистајуће Божанским сјајем, тело смртно које извире славу Божанства. Јер и реч постаде тело и усели се у нас пуно благодати и истине; и видесмо славу Његову, славу, као Јединороднога од Оца (Јн. 1, 14). Мада ниједно не иступи из своје природе. О чуда, које сваки ум превазилази! Није телу споља слава придошла, него је изнутра, из сједињеног му на неизрецив начин по Ипостаси надбожанственог Божанства Бога Логоса. Kако се несмесиве (стварности) мешају, и остају несливене? То је дело ипостасног сједињења: да сједињене чини једним и једном Ипостасју (Личношћу), да у нераздељивој разлици и у несливеном сједињењу чува јединство Ипостаси и одржава двојност природа, кроз непроменљиво оваплоћење Логоса и неизменљиво и ум превазилазеће обожење земне природе.
И Божије постаје оно што је људско, а људско оно што је Божанско, начином размене и узајамног несливеног прожимања (перихорисеос) и ипостасног крајњег сједињења. Јер је Један (Христос) који је и оно био вечно (тј. Бог), и ово постао касније (тј. Човек).
Свети Јован Дамаскин
извор: eparhija-zicka.rs
Нема коментара:
Постави коментар