Гост 60.Међународног сајма књига био је и јеромонах московског Сретењског манастира, Игњатије Шестаков, уредник српске верзије сајта Православие.Ру. За Србин.инфо отац Игњатије је говорио о руској православној литератури, данашњој руској книжевној елити, као и о руско-српским везама и шта за њега, као руског православца, значи Косово и Метохија.
Помоз’ Бог оче Игњатије! Да ли сте први пут на Сајму књига?
Био сам овде више пута, тако да ми је познат Београдски сајам. У Москви такође имамо Међународни сајам књига, али он нема такав значај за Москву и Русију, као што овај сајам има за Србију. Волим овде да дођем, јер не само да могу да сретнем старе пријатеље, већ и да видим нове књиге, пројекте и идеје из области културе, религије и науке.
Ове године ми је посебно драго зато што је Русија почасни гост, па је организатор дао доста простора и православној издавачкој делатности. Сваког дана смо имали најмање по једну промоцију својих издања.
И какво је било интересовање?
Одлично. У уторак смо на пример имали промоцију нове књиге Александра Ткачова „Мисонарске белешке”. То је био радни дан, радно време и лично мени је било сумњиво колико може доћи људи, но посета је била сјајна, сала је била препуна, интересовање огромно, а атмосфера неусиљена са доста занимљивих питања. Видело се, што је мени било посебно драго, да је међу публиком било доста младог света. Такође, било је присутно и доста српских медија, што говори о томе да интересовање за православну црквену литературу није само велико на Сајму, већ и у српској јавности.
Оче Игњатиј, коју сте конкретно издавачку кућу представљали на Сајму?
Дошао сам да представим низ издања на руском језику у оквиру штанда „Света Русија”. Пре свега представљао сам издавачку делатност свог манастира, Сретењског манастира у Москви, и „Православну енциклопедију”, али такође и друге издаваче који су хтели да буду присутни овде у Београду и послали своје књиге. Такође, овде смо представили и књиге српских издавача који су објавили руске ауторе. То су наши заједнички пројекти са српским партнерима.
Осим књига, на Сајму смо представили и дугометражни документарни филм о нашем руском патријарху Кирилу „Пут пастира”, филм владике Иларијона Алфејева, са српским преводом. После Сајма ћемо га објавити и на интернету, као што је било и са филмом, „Друго крштење Русије”.
Које су тренутно најзаступљеније теме у православној литератури Русије?
То су теме породичног живота и васпитање деце, што су и за наше друштво највеће теме. Заступљене су и мисионарске теме: како полемисати са непровославним конфесијама. Чита се одлично и православна книжевност, као што су дела владике Тихона.
Колико је веронаука присутна у руским школама и колико је руска обична породица после совјетског раздобља опет христијанизирана?
У Русији с једне стране имамо слободу и могућност да помогнемо руском друштву да се наново христијанизира, а опет с друге имамо велики талас греховности. Грех је свуда присутан што доводи да имамо велики неморал у јавном животу. Додуше ја то не бих везао само за Русију, чини ми се да тај проблем исто имају и остали православни народи – Грци, Срби… Проблем абортуса за све наше народе је можда и највећи грех који је присутан у нашим животима.
Што се тиче веронауке, она је присутна и зове се „Основи православне културе”. Присутна је по регионалном принципу, односно у свакој регији није заступљена у школама на исти начин. Мени се чини, да би ипак веронаука морала да се организује озбиљније и свеприсутније него што је данас. Добро је што се, например, појављује све више и више православних гимназија. Тако у самој Москви има 20 православних гимназија и исто толико оних чији наставнички кадар добро сарађује са Црквом. И знам да доста људи који нису црквени, али дају децу у православне школе због квалитета наставе, али и због тога што знају да ће бити заштићена од многих лоших ствари који су присутни у нашем друштву.
А колико су хришћанске теме присутне у руском јавном животу, а колико у и руској книжевности?
И код нас постоји велики број писаца и људи из културног и јавног живота који су или равнодушни или нису баш наклоњени Цркви и самом хришћанству. У такозваној културној елити се и налази највећа група људи који имају одбојност према Цркви, као што то примећујем да је присутно и у Србији. С друге стране, има доста и писаца који су блиски православљу и заступају хришћанске вредности. Истакао бих једног писца, коме раније у његовим књигама није било православних тема и који је био близак и чак награђиван од кругова који су критични према Цркви, а сада му је стваралаштво све ближе православљу. У питању је Захар Прилепин, чији роман, „Обитељ” књижевни хит у Русији. Нажалост, овај његов роман је српским читаоцима доступан на латиници, што је по мени велики пропуст српског издаваштва.
У Русији има доста писаца. Тако писац може бити веома познат у једном делу државе, а да га у другом делу уопште га не знају. То је нормално. Рецимо мени се дешавало да ми кажу тај писац је одличан, он је број један у Петербургу, а да га ја не знам у Москви, нити га познају многи моју суграђани.
Хтео бих да напоменем и да има доста некадашњих совјетских писаца који су се у међувремену православили се као што је Белов, Распутим, Ганич.
Нажалост и данас су, као некада, подељени руски писци – једни су више окренути Западу, такозваним европским вредностима, други више самој Русији, традицији, православљу и словенофилству, с тиме да имам утисак да су ови први, иако су у мањини, некако активнији и прусутнији у медијима, слично као у Србији. Чак ти либерални писци видим да доста сарађују са својим идеолошким истомишљеницима у Србији, да њихова дела су прилична штампана и на српском језику тако да би се рекло да су наши либерални кругови веома и пословно блиски.
Често путујете на Космет. Шта за вас, као руског православног верника, значе Косово и Метохија и какав је став Руске православне цркве по питању уласка шиптарских окупатора у УНЕСКО?
Позиција РПЦ је иста као и позиција СПЦ. Улазак Приштине у УНЕСКО ништа добро не може донети. Како људи који су рушили наше православне светиње могу сада да буквално добију те светиње као своје. То је огроман проблем и неправда.
Косово је за мене, а и за многе православне Русе које познајем, место силе, територија која има ванземаљски, есхатолошки значај. Косово и Метохију можете упоредити са нашом Кримом и још боље са Светом земљом. Космет је са својим манастирима, и православним народом који је исто светиња, велико благо које не можемо, ми православни, ни да дамо, нити можемо продати за илузорна блага овога света.
За крај, оче Игњатије, имате ли неку поруку за читаоце Србин.инфо?
Мој савет је да што више читају књиге. Хришћанство је вера књиге и хришћанска култура је књижна култура. Хришћанска књига, пре свега Свето писмо са делима светих отаца, мора да заузме своје место у свакој кући и у сваком дану нашег живота – поручује за Србин.инфо јеромонах Игњатије Шестаков из московског Сретењског манастира.
Извор: СРБИН.ИНФО
Помоз’ Бог оче Игњатије! Да ли сте први пут на Сајму књига?
Био сам овде више пута, тако да ми је познат Београдски сајам. У Москви такође имамо Међународни сајам књига, али он нема такав значај за Москву и Русију, као што овај сајам има за Србију. Волим овде да дођем, јер не само да могу да сретнем старе пријатеље, већ и да видим нове књиге, пројекте и идеје из области културе, религије и науке.
Ове године ми је посебно драго зато што је Русија почасни гост, па је организатор дао доста простора и православној издавачкој делатности. Сваког дана смо имали најмање по једну промоцију својих издања.
 |
| фото: ИЗДАВАЧКА ДЕЛАТНОСТ МОСКОВСКОГ СРЕТЕЊСКОГ МАНАСТИРА У 2015. ГОДИНИ |
И какво је било интересовање?
Одлично. У уторак смо на пример имали промоцију нове књиге Александра Ткачова „Мисонарске белешке”. То је био радни дан, радно време и лично мени је било сумњиво колико може доћи људи, но посета је била сјајна, сала је била препуна, интересовање огромно, а атмосфера неусиљена са доста занимљивих питања. Видело се, што је мени било посебно драго, да је међу публиком било доста младог света. Такође, било је присутно и доста српских медија, што говори о томе да интересовање за православну црквену литературу није само велико на Сајму, већ и у српској јавности.
Оче Игњатиј, коју сте конкретно издавачку кућу представљали на Сајму?
Дошао сам да представим низ издања на руском језику у оквиру штанда „Света Русија”. Пре свега представљао сам издавачку делатност свог манастира, Сретењског манастира у Москви, и „Православну енциклопедију”, али такође и друге издаваче који су хтели да буду присутни овде у Београду и послали своје књиге. Такође, овде смо представили и књиге српских издавача који су објавили руске ауторе. То су наши заједнички пројекти са српским партнерима.
Осим књига, на Сајму смо представили и дугометражни документарни филм о нашем руском патријарху Кирилу „Пут пастира”, филм владике Иларијона Алфејева, са српским преводом. После Сајма ћемо га објавити и на интернету, као што је било и са филмом, „Друго крштење Русије”.
Које су тренутно најзаступљеније теме у православној литератури Русије?
То су теме породичног живота и васпитање деце, што су и за наше друштво највеће теме. Заступљене су и мисионарске теме: како полемисати са непровославним конфесијама. Чита се одлично и православна книжевност, као што су дела владике Тихона.
Колико је веронаука присутна у руским школама и колико је руска обична породица после совјетског раздобља опет христијанизирана?
У Русији с једне стране имамо слободу и могућност да помогнемо руском друштву да се наново христијанизира, а опет с друге имамо велики талас греховности. Грех је свуда присутан што доводи да имамо велики неморал у јавном животу. Додуше ја то не бих везао само за Русију, чини ми се да тај проблем исто имају и остали православни народи – Грци, Срби… Проблем абортуса за све наше народе је можда и највећи грех који је присутан у нашим животима.
Што се тиче веронауке, она је присутна и зове се „Основи православне културе”. Присутна је по регионалном принципу, односно у свакој регији није заступљена у школама на исти начин. Мени се чини, да би ипак веронаука морала да се организује озбиљније и свеприсутније него што је данас. Добро је што се, например, појављује све више и више православних гимназија. Тако у самој Москви има 20 православних гимназија и исто толико оних чији наставнички кадар добро сарађује са Црквом. И знам да доста људи који нису црквени, али дају децу у православне школе због квалитета наставе, али и због тога што знају да ће бити заштићена од многих лоших ствари који су присутни у нашем друштву.
А колико су хришћанске теме присутне у руском јавном животу, а колико у и руској книжевности?
И код нас постоји велики број писаца и људи из културног и јавног живота који су или равнодушни или нису баш наклоњени Цркви и самом хришћанству. У такозваној културној елити се и налази највећа група људи који имају одбојност према Цркви, као што то примећујем да је присутно и у Србији. С друге стране, има доста и писаца који су блиски православљу и заступају хришћанске вредности. Истакао бих једног писца, коме раније у његовим књигама није било православних тема и који је био близак и чак награђиван од кругова који су критични према Цркви, а сада му је стваралаштво све ближе православљу. У питању је Захар Прилепин, чији роман, „Обитељ” књижевни хит у Русији. Нажалост, овај његов роман је српским читаоцима доступан на латиници, што је по мени велики пропуст српског издаваштва.
У Русији има доста писаца. Тако писац може бити веома познат у једном делу државе, а да га у другом делу уопште га не знају. То је нормално. Рецимо мени се дешавало да ми кажу тај писац је одличан, он је број један у Петербургу, а да га ја не знам у Москви, нити га познају многи моју суграђани.
Хтео бих да напоменем и да има доста некадашњих совјетских писаца који су се у међувремену православили се као што је Белов, Распутим, Ганич.
Нажалост и данас су, као некада, подељени руски писци – једни су више окренути Западу, такозваним европским вредностима, други више самој Русији, традицији, православљу и словенофилству, с тиме да имам утисак да су ови први, иако су у мањини, некако активнији и прусутнији у медијима, слично као у Србији. Чак ти либерални писци видим да доста сарађују са својим идеолошким истомишљеницима у Србији, да њихова дела су прилична штампана и на српском језику тако да би се рекло да су наши либерални кругови веома и пословно блиски.
Често путујете на Космет. Шта за вас, као руског православног верника, значе Косово и Метохија и какав је став Руске православне цркве по питању уласка шиптарских окупатора у УНЕСКО?
Позиција РПЦ је иста као и позиција СПЦ. Улазак Приштине у УНЕСКО ништа добро не може донети. Како људи који су рушили наше православне светиње могу сада да буквално добију те светиње као своје. То је огроман проблем и неправда.
Косово је за мене, а и за многе православне Русе које познајем, место силе, територија која има ванземаљски, есхатолошки значај. Косово и Метохију можете упоредити са нашом Кримом и још боље са Светом земљом. Космет је са својим манастирима, и православним народом који је исто светиња, велико благо које не можемо, ми православни, ни да дамо, нити можемо продати за илузорна блага овога света.
За крај, оче Игњатије, имате ли неку поруку за читаоце Србин.инфо?
Мој савет је да што више читају књиге. Хришћанство је вера књиге и хришћанска култура је књижна култура. Хришћанска књига, пре свега Свето писмо са делима светих отаца, мора да заузме своје место у свакој кући и у сваком дану нашег живота – поручује за Србин.инфо јеромонах Игњатије Шестаков из московског Сретењског манастира.
Извор: СРБИН.ИНФО
Нема коментара:
Постави коментар