Владика Николај Велимировић је дан овога света угледао на Туциндан 23. децембра 1980. године по јулијанском, односно 5.јануара 1881. по грегоријанском календару. Био је прво од деветеро деце оца Драгомира и мајке Катарине, тежачке породице настањене у селу Лелићу подно Маљенских планина. Отац Драгомир био је писмен човек, а писању се научио у манастиру Ћелије. Поред тежачких послова на обрађивању земље био је и писар среза Подгорског. Мали Никола крштен је у манастиру Ћелије, а васпитавала га је мајка Катарина, потоња монахиња Екатарина у духу традиционалне хришћанске породице. Владика Николај је касније забележио сећање на молитве из раног детињства, када се уз скут мајке Кате молио под ведрим небом у молитви којом је началствовао мили дјед, а која се завршавала са једним гласним АМИН свих присутних. Сећање на ове молитве у њему су, како је касније забележио, изазивале више скрушености и побожности него све молитве у свим велелепним храмовима које је посетио.
Основну школу завршио је у манастиру Ћелијама са одличним успехом. Отац Драгомир је тада решио да Никола стане са даљим школовањем, размишљајући у духу српског сељака да је Николи довољно што уме да чита и пише, са тиме може да буде земљорадник али и да наследи Драгомира као писара. Поред тога Драгомир се нашао и пред муком да и осталу децу не треба занемарити, па ни братову, и да и њих треба школовати. Када је отац саопштио сину да нема даљег школовања, мали Никола се растужио. Један догађај је изменио целу ситуацију. Баш пред упис у гимназију Николајеву кућу посетио је учитељ Михаило Ступаревић који је Драгомиру испричао да је Никола најбољи ђак и да треба да га упише на даљу школоловање, те на Драгомирово нећкање рекао да ће и лично школовати Николаја. Немајући куд, Драгомир уписује Николаја у гимназију у Ваљеву.
Шесторазредну гимназију Никола је завршио од 1892.-1898. године као одличан ђак, а потом се упутио у Београд како би уписао војну академију. Официрски позив и војна служба били су угледни у народу што је одличном ђаку Николају и пристајало да упише. Ипак, Божијим промислом, или пак из неких других разлога, а под изговором малог Николиног раста, Николај не уписује војну академију. Док је боравио у Београду наишао је и на конкурс за четвороразредну богословску школу у коју су примали неограничен број ђака. Николај се успешно уписује и завршава богословију. Једно кратко време после богословије био је учитељ у близини родног места у селу Драчићу, а нешто касније и у Доњим Лесковицама, тада су се за учитеље постављали људи са завршеном богословијом.
Ондашњој Србији требало је школованог кадра, измеђуосталог и у Српској Цркви. У једном разговору краља Петра и проте Алексе, краљ се обратио проти са жељом да пошаље некога на студије у Европу или у Русију, како би касније заузео значајно место у Цркви. Прота предлаже Николу Велимировића, и он постаје стипендиста Краљеве владе, послан на студије у Европу. Према подацима Друштва за српско немачку сарадњу, Николај је најпре уписао богословске студије на протестантском факултету у Халеу на Зали у Немачкој. Ту је одслушао два семестра, а онда узео исписницу и уписао се на Старокатолички факултет у Берну. Управо на овом факултету пронађена је исписница Владике Николаја са факултета у Халеу у којој су наведени и предмети које је слушао као и имена предавача. На старокатоличком факултету у Берну је завршио студије и 18. јула 1908. године када је промовисан за доктора теологије одбранивши дисертацију са највишом могућом оценом, под називом: „Вера у васкрсење Христово као основна догма апостолске Цркве.“ Тај рад је публикован у Берну 1910. године и има 56 страница. Био је веома близак са Едурадом Херцогом, предавачем Новог Завета који му је и био ментор, а који је био и епископ старокатоличке Цркве у Европи.
Пошто је промовисан у доктора теологије, Николај је изразио жељу да настави студије на философском факултету. За то му у почетку није одобрена стипендија, а тим поводом Николај је писао да ће радије и колица гурати како би наставио студије, него ли се вратити у Србију. 1909. године уписује се на философски факултет у Берну. Под менторством професора Филипа Вокера који је био истовремено професор на старокатоличком факултету, али и професор на катедри за општу историју на философском факултету, Николај успешно завршава дисертацију „Француско-словенски оружани сукоби у Боки Которској 1806.-1814. године“, и бива промовисан у доктора философије 29. јуна 1909. године. И овај докторат објављен је 1910. године на немачком језику у Берну. Података о докторату са називом „Философија Барклијева“ нису поуздани иако се тако нешто помиње у различитим изворима. У сваком случају, из Берна у Србију владика Николај долази по завршетку две докторске дисертације, као доктор теологије и доктор философије.
По повратку из Европе, мала балканска средина дочекала је Николаја са подозрењем и завишћу. Према неким изворима нису му признате докторске дисертације и поново је враћен у школску клупу да доврши гимназију, која је у међувремену од шесторазредне постала осморазредна.
Убрзо по повратку из Европе, крајем 1909. умире му брат Нинко од дизентерије од које се разбољева и сам Николај. Био је у веома тешком стању, а доктори су уз дијагнозу додали да му једино Бог може помоћи. Никола је равнодушно прихватио такав став доктора са речима: „Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме и спасти.“ После шест недеља болести у току којих се заветовао да ће се замонашити, Николај је потпуно оздравио.
После дуге и тешке болести Никола одлази по родитељски благослов за монашење. Отац Драгомир није се противио, али мајка, мајка се бунила и противила. Да би је одобровољио да пристане на његову жељу он јој је рекао да ће бити владика и да ће сви да га љубе у руку, на шта му је она одговорила: „Сине, више волим да се ожениш и децу рађаш, па макар друге у руку љубио.“. Ипак, на крају је посустала пред његовом жељом.
Никола Велимирович прима монашки постриг 17.децембра 1909. године у манастиру Раковица и узима монашко име Николај. 19. децембра је рукоположен у чин ђакона, а већ наредног 20. децембра у чин јеромонаха. После монашења, на Светог архиђакона Стефана млади монах Николај беседио је у Саборном храму у Београду. Црква је била препуна народа, а био је присутан и сам Краљ Петар први... Хришћански весник поводом ове беседе бележи: „Београдска катедрала до сада није видела овако даровитог и по свим реторским правилима изграђеног беседника, који је својим говором толико наелектрисао присутну публику, да је по завршетку говора бурно поздрављен спонтаним покличом: „ЖИВЕЛИ“.
Управо ова беседа младога јеромонаха Николаја изазвала је завист и унутар самога Црквеног клера, па га митрополит Димитрије неколико дана касније саветује да отпутује у Русију да се мало оправослави. Схоластички образован црквени клер није могао да прихвати ширину Николајевих речи доживљавајући га као протестанта. Прота Алекса Илић успео је да умоли Николаја да послуша овај савет и он одлази у Русију. По доласку у Русију дочекан је са подозрењем будући да га је пратио глас препоруке братије из Београда да у русију одлази да се оправослави. Међутим, ова препорука црквеног клера из Србије убрзо је постала бесмислена, пошто су слушали Николаја руси су га дочекали са одушевљењем дарујући му да се бесплатно вози по целој Русији уз речи: „Не треба ти да се оправославиш у Русији него иди и оправослави Русију“.
1911. године враћа се за Србију, а још док је био у Русији краљевим указом постављен је за суплента богословије у Београду. По повратку из Русије поново се сусреће са балканском завишћу. Као млад и сјајан беседник позиван је свугде да беседи. Тако је позван и од грађана и верника Шапца да на Усековање 1911. говори са предикаонице Шабачког саборног храма. По црквеној администрацији упутио је молбу за благослов тадашњем епископу шабачком Сергију који му је најпре одобрио да беседи, а онда на сами дан Усековања из болесничког кревета забранио беседу. Створена је мучна ситуација, млади Николај је позван и најављен, допутовао из Београда, а сада, забрањено му је да беседи. Ипак, он је изашао на амвон Шабачке Цркве и обратио се народу речима: „Браћо и Сестер! Позвали сте ме да говорим данас на овај велики празник у овом Божијем храму. Одазвао сам се вашем позиву. Болесни део цркве, забранио ми је данас да проповедам. Обраћам се вама, здравом телу наше свете Цркве за дозволу да говорим беседу о борби правде са неправдом, добра са злом, здравља са болешћу. Дозвољавате ли?“ Храмом се проломило: „Одобравамо“... Био је то једини начин да се Николај супротсави завидљивошћу и сујети унутар Цркве. И док га балканска сујета и завист прогоне дотле га некадашњи ментор Едуард Херцог позива да преузме катедру у Берну на факултету.
У том периоду појављују се прве Николајеве књиге. Рани радови младога Николаја Велимировића изазивали су похвале и дивљење. Био је то још један начин владике Николаја да се избори са суровошћу завидљивих и сујетних, начин да послужи Богу и роду и поред критика уперених против њега. Религија Његошева је једно од првих Николајевих озбиљнијих дела. Поводом овог дела чувени Јован Скерлић, шкрти на похвалама говори: „Млади професор богословије ништа није мање интересантан од цетињског пустињака.“ Утицај боравка у русији, унутарња борба између истока и запада огледа се у његовом сјајном делу „Ниче и Достојевски“. У овом кратком књижевно-философском есеју Николај показује одлично познавање савремене европксе културе и мисли. 1912. године, после студије „Ниче и Достојевски“ појављују се Николајеве „Беседе под гором“, збирка од тринаест Николајевих беседа изговорених углавном у Саборној Цркви у Београду. Ове године он постаје Краљевим указом дворски свештеник, због чега је у Београдском Дневнику добио још један завидљив коментар: „Салонски калуђер, Распућин.“
Када је избио Први Светски Рат иако није мобилисан, млади суплент богословије добровољно се јавља и укључује у прве редове бораца. У рату учествује помажући рањенима, а тада настаје и његов значајно дело „Изнад греха и смрти“ посвећено управо родољубљу. 1915. године када ратна срећа окреће леђа Србији председник Српске владе Никола Пашић позива Николаја у Ниш да га упути у једну чудну мисију. Никола Пашић шаље Николаја у Америку и Енглеску да беседи о напаћеном Српском народу и Србији која је сатанизована пред Европом и Америком, а народ приказан као дивљачки. Николај пита Николу Пашића: „Шта да им причам“, одговор је био : „Иди, само ће ти се касти.“ За Америку стиже преко Енглеске и почиње одмах са својом мисијом, пише, путује и беседи од Атлантика до Пацифика. У Америци се сусреће са Михаилом Пупином са којим је остварио велико пријатељство поштујући његов научни рад. После кратког боравка у Америци и великог труда у мисији за свој народ проповедајући родољубље, Николај одлази у Енглеску. Своју мисију у Енглеској започео је овако: „Размишао сам данима како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једном поред чувеног Хајдн-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконх људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајдн-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем поче да гледа и прилази....Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да говорим....“
Видовдан 1916. године је најзначајни датум у мисији Светог владике Николаја у Енглеској. Дан Косова је био датум када је по целој Енглеској требало да се покрене народ на помоћ Србима и Србији. Архиепископ Кентерберијски, Лорд Рандал позвао је владику Николаја да беседи у катедрали Светог Павла у ЛОНДОНУ. Био је то први неангликанац који говори у овој велелепној катедрали. Тог видовдана катедрала је била препуна Енглеске елите. Био је присутан и краљ Џорџ са целим краљевским домом. У храм се могло ући само уз специјалну позивницу.
Владика Николај је тада изговорио следећу беседу:
На Видовдан 1916. у Енглеској
„Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм који је понос Енглеске и хришћанства. Грађен је од најскупоценијих материјала донешених из разних крајева империје у којој сунце не залази. Гранит и мермер од кога је зидана, испирали су таласи десетина мора и океана широм света. Злато и драго камење којим је украшена донети су из најбогатијих рудника Европе, Азије и Африке. Са правом се овај храм убраја у архитектонска чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога! Тај храм се налази у Српскоме граду Нишу и зове се Ћеле кула. ЕВРОПО! Тај храм је сазидан од лобања и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана на азијатском мору на јужној капији Европе. А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак. И сваки Србин данас, могао би дићи руку и показати; Ово је глава мога деде, мога оца, моје мајке, мога брата, моје сестре, мога комшије, мога кума, мога пријатеља... Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили својим костима Турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа када је Еврпа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Док је Европа у миру вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. Једном речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, дивље трње око питоме руже..На данашњи дан српски Кнез Лазар је 1389. године, са својом храбром војском на Косову пољу стао на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу! Данас Србија од Европе очекује да јој помогне“!
Храмом се чуо јецај дама и уздаси, комешање, скидање накита од злата за помоћ Српској војсци. Енглески краљ Џорџ узвикнуо је: „Енглеска неће вратити мач у корице, док Србија не буде слободна!“
У овом храму било је доста Срба, интелектуалаца, међу којима и Чедомиљ Мијатовић, књижевник, историчар, политичар и дипломата који је ова догађај касније описао речима: „Кад сам под кубетом Светог Павла угледао Владику Николаја, учини ми се да хор не пева више: "Радуј се, о Израиљу!", него Радуј се Србијо, јер је твој син коме се ова част чини!" Али се одмах сетих да у самој ствари ова се част одаје не Николају Велимировићу као наочитој личности, него њему као одличном слуги Православне цркве српске и као верном сину народа српског.“ Поводом ове беседе и за постигнути успех у мисији за Србију владика Николај је добио од архиепископа Лорда Рандала напрсни крст, а Енглески црквени часопис је поводом Николајевог повратка у Србију објавио:
Church Times (март 1920):
„Током четири ратне године. др Николај Велимировић је собом, својом личношћу и својом поруком оставио снажан утисак на врло широк круг Енглеза, тако да смо, када се вратио у Србију, осетили то као истински губитак.“
Вредно је подсетити се Николајеве сарадње са Пупином у Америци, док је он био у Европи. Он моли Пупина да се заузме за пакете за Божић за Србе на Солунском фронту. Пакети су били у вредности од два долара, садржали су кошуљу, два пара чарапа, дуван, сапун, четкицу за зубе итд.. Симболично су названи Божићном чесницом за војску...
После овако успешне мисије, а поводом мисионарске делатности у рату као истинском родољубу и миротворцу Глазгов Универзитет му додељује први почасни докторат 25.јуна 1919. године. Ректор Глазгов универзитета позвао је Николаја да беседи у Глазгову и да прими почасни докторат, али он, због раније заказаних обавеза није отишао.
Епархија Жичка остала је упражњена од 1913. а по повратку Николаја из Енглеске митрополит Димитрије предложио га је за епископа Жичког. Николај се противио и није желео епископски чин. Тек по молбама многобројних пријатеља Николај се прихвата епископског чина, а хиротонисан је 1919. године. По хиротонији латио се посла по епархији, али је и даље наставио своју списатељску делатност. Тада, као епископ Жички довршава раније започето дело „Речи о Свечовеку“, најбриљантнији сусрет Православља са другим религијама нарочито Индијском са којом је владика био близак преко пријатеља и песника Рабиндранта Тагоре, догматске истине изречене кроз метафору и приче.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора 1920. године у децембру је премештен у Охрид за епископа Охридксе архиепископије. По одлуци за премештај у Охрид, владика Николај није одмах отишао у своју епархију, већ најпре на позив Михаила Пупина, и других високоуважених личности са Колумбија Универзитета, одлази у Америку да одржи низ предавања и беседа... Тада је доживео дочек у једној епископалној Цркви у предграђу Њујорка да му 1.500 црнаца запева химну Боже правде на Српском језику. Касније, по повратку предложио је Светом архијерејском Сабору да се оснује епархија Српске Цркве у Америци што је и учињено, а Николај је био први њен епископ-администратор. У Охриду Николај је започео један нови живот, аскетско подвижнички. Овде наставља своје писано стваралаштво и овде ничу његова велика дела. Молитве на језеру, Нове беседе под гором, Мисли о добру и злу, Омилије, Охридски пролог, Рат и Библија, Символи и Сигнали, Царев завет, Духовна лира.... Његово најлепше литерарно дело које се може назватли савременим Псалтиром јесу Молитве на језеру, настале у сутонима Охридских вечери, док је лењо сунце залазило за плаветнило Охридског језера...
За врем боравка у Охриду често је походио Свету Гору одакле се враћао са записима разговора са пустињацима... Касније је Охридска епархија претворена у Битољску, а његово седиште је било у Битољу где је он основао своје чувено сиротиште за децу названо „Богдај“. Прихватао је децу свих националности и верских опрдељења, а бригу о овом сиротишту поверио је Нади Аџић, касније монахињи Ани. После Битоља, владика Николај је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново премештен у Жичку Епархију 1936. године. За време боравка у овој епархији настало је владичино заузимање за богомољачки покрет који се појавио доста раније у банату,потом у бачкој и на крају се прочирио по шумадији, поморављу и Крушевцу... Тадашње свештенство и клер одбацивали су овај покрет, али владика Николај је показао стрпљење и љубав. Николај је тада пружио руку љубави богомољцима следећим речима: „Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан… Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце!” Убрзо после овога, свештенички орган „Весник Српске цркве” прештампао је овај Владичин апел и донео „Отклик на поклич Не одбацујте их”, отпочевши читаву серију чланака у корист богомољачког покрета, те се стање нешто поправило. У каснијим годинама у богомољачком листу Хришћанска заједница читамо: 32 свештеника су вође богомољачких братстава, а још преко 150 њих помаже Покрет. Свети Архијерејски Сабор је умолио владику Николаја да се стара о овом покрету и да га управи на прави пут спасења.
На почетку другог светског рата владика Николај је ухапшен у манастиру Жичи по директном налогу Адолфа Хитлера. Хапшење је извршио генерал Алексадар Фон Лер. 12.јула 1941. немачки војници су владику преместили из Жиче у Љубостињу. Имао је право да прочета један круг по манастиру и да врши богослужења. Из Љубостиње је касније премештен у манастир Војиловицу где су немци направили прави затвор одакле је 1944. године заједно са патријархом Гаврилом Дожићем премештен у злогласни логор ДАХАУ. У логору смрти остао је пуне две године дана. Опис пакла у логору смрти владика даје следећим речима: „У логору је било овако: Седиш у неком углу и понављаш себи: Ја сам прах и пепео. Господе узми моју душу! Душа ти се одједном вазнесе на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: Нисам спреман, врати ме тамо!“
По ослобођењу патријарх Гаврило враћа се у Србију, али владика Николај одлази најпре у Енглеску а потпом у Америку. По доласку у Америку владика се одмах укључује у живот Цркве, служи, беседи, проповеда. Ценећи велики владичин допринос за светски мир, несебичну жртву за своје ближње, духовни и научни углед, знаменити Колумбија универзитет му додељује почасни докторат. Председник Универзитетског савета обавештава владику Николаја о додели почасног доктората и каже измеђуосталог: „Вама почасни докторат није потребан, али Универзитету ће бити част да почаствује такво часнога човека“. Формула почасног доктората гласила је: „Његовом Преосвештенству Николају Велимировићу, Епископу Охридском и Жичком који је познат по свјој светости и човекољубљу; чија је прва брига увек за сиромашне и несрећне у једној многонапаћеној земљи; великом научнику и проповеднику који је изнад свега велика морална снага; додељује се почасни докторат.“ Захваљујући се на овом признању, владика Николај није крио да је то јанвеће изненађење у његовом животу, указивање части од једне овако високообразовне светски реномиране установе. На овом почасном докторату честитали су му лично Краљ Петар други Карађорђевић као и Михаило Пупин.
Поред рада у Либертвилској богословији Николај је предавао и у руској богословији у Џорданвилу и Академији Светог Владимира у Њујорку где се сусретао и упознао са великим руским теолозима Георгијем Флоровским и Алексадром Шмеманом. Са Александром Шмеманом се посебно спријатељио, а поводом 20 година од упокојења Светог владике Николај Шмеман је рекао: „Мало је догађаја у животу и раду Св. Владимирске Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу него што је то помоћ коју нам је дао блаженопочивши Владика Николај. ...Још су нам у живом сећању посете Владици на дан његове славе. Молили смо се тада Богу са њим и за њега. Знали смо да нам је Бог дао ту привилегију да будемо у заједници са најеминентнијим православним владиком двадесетог века....“
Последње године живота у Америци провео је као пуки сиромах. Монахиња Ана (Нада Аџић) заједно са другим монахињама једном приликом послала је владици Николају један пакет у коме је било упаковано семења босиљка за расаду, коренчићи чуваркуће, неколико пуцета манастирског грожђа и фина тканина за шивење кошуља. Владика Николај тада је одговорио: „Куће немам да бих посадио чуваркућу, ни градине да посадим босиљак. Зато сам и остало што је за кућу дао Српкињама у Њујорку. Красне тканине дао сам девојкама из хора.... да их носе и да се поносе... Узео сам само неколико пуцета од грожђа као лек, и од тада се осећам много зравији. Осећам се као у Србији.
Притиснут болешћу одлази у руски манастор Светог Тихна Задонског у Саут Канану у Пенсилванији где је предавао у тамошњој руској богословији. 17.марта 1956. године владика Николај је служио свету литургију. По завршетку свратио је у монашку трпезарију на окрепљење а по изласку по сведочењу једног руског монаха три пута је рекао: „Простите ме братије“. Сутрадан ујутру 18. марта свети владика склопио је своје уморне учи заувек тужне за својом родном Србијом. И тог дана требало је да служи свету литургију. Док су га исчекивали монаси су се забринули јер увек тачни владика није дошао на време. Похитали су у собу и затекли га са простра на поду, са бројаницом у руци и молитвеником поред себе. Тело је било још топло...Лекари су констатовали смрт, а узрок смрти закрчење артерија. Вест о срти владике Николаја брзо се проширила, Амерички конгрес написао је резолуцију поводом његове смрти: „Представнички Дом САД је примио са дубоком жалошћу смрт епископа Николаја, највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата, и духовног вођу српског народа у Југославији. Представнички Дом овим упућује саучешће српском народу због губитка овог великог духовног вође и заслужног сина.“ Вест се проширила и по Србији, али кришом преко богомољаца и свештеника који су га поштовали. У једном дану по договору звонила су сва звона Београдских храмова. Истине ради, прочитаћемо један запис из летописа једног тадашњег младог свештеника који је записао какво је у Србији било стању када је умро владика Николај и како нико није желео да објави ту вест:
„Велика незгода задесила је нашу намучену Српску Цркву, дана (празан простор) 1956. године, умро је Његово Преосвештенство Епископ др Николај Велимировић. Нисам га лично познавао али сматрам да је то један од највећих људи које је дао српски народ. Чувени проповедник говорио је увек чистим народним језиком. Просветитељ, револуционар, мисионар, и прогањан Србин од стране (зацрњена реч).
На жалост, смрт његову, смрт једног великана српског, нису огласиле ни једне новине, ни Борба, ни Политика, којима и не замерам толико јер су државни листови, али на жалост, по сто пута на жалост, ни Весник, лист Удружења свештеничког, а на још већу жалост ни Гласник, службени лист Српске православне цркве, не објављује смрт нашег тако славног Епископа кога жали цео хришћански свет свих вероисповести и нација, кога жали свако онај ко је чуо за име Епископа др Николаја.
Још ни до данас, ни ја као православни свештеник у селу Добрићу, немам податке о смрти др Николаја, јер ништа о томе нисам нигде прочитао, већ само незванично сазнао. Па зато и пишем ових неколико редака, нека знају и наша поколења како смо се грдно обрукали ми Срби у овоме иако тешком времену за нас је не написасмо у нашем службеном листу бар три речи: „Умро је Епископ Николај.““ Из летописа Добрићке Цркве, свештеник Степан Јанковић звани Степа Цар, школски друг садашњег патријарха Иринеја.
Пренос моштију у Србију
Много година после смрти његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.
извор: nikolajvelimirovic.blogspot.rs
Основну школу завршио је у манастиру Ћелијама са одличним успехом. Отац Драгомир је тада решио да Никола стане са даљим школовањем, размишљајући у духу српског сељака да је Николи довољно што уме да чита и пише, са тиме може да буде земљорадник али и да наследи Драгомира као писара. Поред тога Драгомир се нашао и пред муком да и осталу децу не треба занемарити, па ни братову, и да и њих треба школовати. Када је отац саопштио сину да нема даљег школовања, мали Никола се растужио. Један догађај је изменио целу ситуацију. Баш пред упис у гимназију Николајеву кућу посетио је учитељ Михаило Ступаревић који је Драгомиру испричао да је Никола најбољи ђак и да треба да га упише на даљу школоловање, те на Драгомирово нећкање рекао да ће и лично школовати Николаја. Немајући куд, Драгомир уписује Николаја у гимназију у Ваљеву.
Шесторазредну гимназију Никола је завршио од 1892.-1898. године као одличан ђак, а потом се упутио у Београд како би уписао војну академију. Официрски позив и војна служба били су угледни у народу што је одличном ђаку Николају и пристајало да упише. Ипак, Божијим промислом, или пак из неких других разлога, а под изговором малог Николиног раста, Николај не уписује војну академију. Док је боравио у Београду наишао је и на конкурс за четвороразредну богословску школу у коју су примали неограничен број ђака. Николај се успешно уписује и завршава богословију. Једно кратко време после богословије био је учитељ у близини родног места у селу Драчићу, а нешто касније и у Доњим Лесковицама, тада су се за учитеље постављали људи са завршеном богословијом.
Ондашњој Србији требало је школованог кадра, измеђуосталог и у Српској Цркви. У једном разговору краља Петра и проте Алексе, краљ се обратио проти са жељом да пошаље некога на студије у Европу или у Русију, како би касније заузео значајно место у Цркви. Прота предлаже Николу Велимировића, и он постаје стипендиста Краљеве владе, послан на студије у Европу. Према подацима Друштва за српско немачку сарадњу, Николај је најпре уписао богословске студије на протестантском факултету у Халеу на Зали у Немачкој. Ту је одслушао два семестра, а онда узео исписницу и уписао се на Старокатолички факултет у Берну. Управо на овом факултету пронађена је исписница Владике Николаја са факултета у Халеу у којој су наведени и предмети које је слушао као и имена предавача. На старокатоличком факултету у Берну је завршио студије и 18. јула 1908. године када је промовисан за доктора теологије одбранивши дисертацију са највишом могућом оценом, под називом: „Вера у васкрсење Христово као основна догма апостолске Цркве.“ Тај рад је публикован у Берну 1910. године и има 56 страница. Био је веома близак са Едурадом Херцогом, предавачем Новог Завета који му је и био ментор, а који је био и епископ старокатоличке Цркве у Европи.
Пошто је промовисан у доктора теологије, Николај је изразио жељу да настави студије на философском факултету. За то му у почетку није одобрена стипендија, а тим поводом Николај је писао да ће радије и колица гурати како би наставио студије, него ли се вратити у Србију. 1909. године уписује се на философски факултет у Берну. Под менторством професора Филипа Вокера који је био истовремено професор на старокатоличком факултету, али и професор на катедри за општу историју на философском факултету, Николај успешно завршава дисертацију „Француско-словенски оружани сукоби у Боки Которској 1806.-1814. године“, и бива промовисан у доктора философије 29. јуна 1909. године. И овај докторат објављен је 1910. године на немачком језику у Берну. Података о докторату са називом „Философија Барклијева“ нису поуздани иако се тако нешто помиње у различитим изворима. У сваком случају, из Берна у Србију владика Николај долази по завршетку две докторске дисертације, као доктор теологије и доктор философије.
По повратку из Европе, мала балканска средина дочекала је Николаја са подозрењем и завишћу. Према неким изворима нису му признате докторске дисертације и поново је враћен у школску клупу да доврши гимназију, која је у међувремену од шесторазредне постала осморазредна.
Убрзо по повратку из Европе, крајем 1909. умире му брат Нинко од дизентерије од које се разбољева и сам Николај. Био је у веома тешком стању, а доктори су уз дијагнозу додали да му једино Бог може помоћи. Никола је равнодушно прихватио такав став доктора са речима: „Ако је моја служба Господу потребна, Он ће ме и спасти.“ После шест недеља болести у току којих се заветовао да ће се замонашити, Николај је потпуно оздравио.
После дуге и тешке болести Никола одлази по родитељски благослов за монашење. Отац Драгомир није се противио, али мајка, мајка се бунила и противила. Да би је одобровољио да пристане на његову жељу он јој је рекао да ће бити владика и да ће сви да га љубе у руку, на шта му је она одговорила: „Сине, више волим да се ожениш и децу рађаш, па макар друге у руку љубио.“. Ипак, на крају је посустала пред његовом жељом.
Никола Велимирович прима монашки постриг 17.децембра 1909. године у манастиру Раковица и узима монашко име Николај. 19. децембра је рукоположен у чин ђакона, а већ наредног 20. децембра у чин јеромонаха. После монашења, на Светог архиђакона Стефана млади монах Николај беседио је у Саборном храму у Београду. Црква је била препуна народа, а био је присутан и сам Краљ Петар први... Хришћански весник поводом ове беседе бележи: „Београдска катедрала до сада није видела овако даровитог и по свим реторским правилима изграђеног беседника, који је својим говором толико наелектрисао присутну публику, да је по завршетку говора бурно поздрављен спонтаним покличом: „ЖИВЕЛИ“.
Управо ова беседа младога јеромонаха Николаја изазвала је завист и унутар самога Црквеног клера, па га митрополит Димитрије неколико дана касније саветује да отпутује у Русију да се мало оправослави. Схоластички образован црквени клер није могао да прихвати ширину Николајевих речи доживљавајући га као протестанта. Прота Алекса Илић успео је да умоли Николаја да послуша овај савет и он одлази у Русију. По доласку у Русију дочекан је са подозрењем будући да га је пратио глас препоруке братије из Београда да у русију одлази да се оправослави. Међутим, ова препорука црквеног клера из Србије убрзо је постала бесмислена, пошто су слушали Николаја руси су га дочекали са одушевљењем дарујући му да се бесплатно вози по целој Русији уз речи: „Не треба ти да се оправославиш у Русији него иди и оправослави Русију“.
1911. године враћа се за Србију, а још док је био у Русији краљевим указом постављен је за суплента богословије у Београду. По повратку из Русије поново се сусреће са балканском завишћу. Као млад и сјајан беседник позиван је свугде да беседи. Тако је позван и од грађана и верника Шапца да на Усековање 1911. говори са предикаонице Шабачког саборног храма. По црквеној администрацији упутио је молбу за благослов тадашњем епископу шабачком Сергију који му је најпре одобрио да беседи, а онда на сами дан Усековања из болесничког кревета забранио беседу. Створена је мучна ситуација, млади Николај је позван и најављен, допутовао из Београда, а сада, забрањено му је да беседи. Ипак, он је изашао на амвон Шабачке Цркве и обратио се народу речима: „Браћо и Сестер! Позвали сте ме да говорим данас на овај велики празник у овом Божијем храму. Одазвао сам се вашем позиву. Болесни део цркве, забранио ми је данас да проповедам. Обраћам се вама, здравом телу наше свете Цркве за дозволу да говорим беседу о борби правде са неправдом, добра са злом, здравља са болешћу. Дозвољавате ли?“ Храмом се проломило: „Одобравамо“... Био је то једини начин да се Николај супротсави завидљивошћу и сујети унутар Цркве. И док га балканска сујета и завист прогоне дотле га некадашњи ментор Едуард Херцог позива да преузме катедру у Берну на факултету.
У том периоду појављују се прве Николајеве књиге. Рани радови младога Николаја Велимировића изазивали су похвале и дивљење. Био је то још један начин владике Николаја да се избори са суровошћу завидљивих и сујетних, начин да послужи Богу и роду и поред критика уперених против њега. Религија Његошева је једно од првих Николајевих озбиљнијих дела. Поводом овог дела чувени Јован Скерлић, шкрти на похвалама говори: „Млади професор богословије ништа није мање интересантан од цетињског пустињака.“ Утицај боравка у русији, унутарња борба између истока и запада огледа се у његовом сјајном делу „Ниче и Достојевски“. У овом кратком књижевно-философском есеју Николај показује одлично познавање савремене европксе културе и мисли. 1912. године, после студије „Ниче и Достојевски“ појављују се Николајеве „Беседе под гором“, збирка од тринаест Николајевих беседа изговорених углавном у Саборној Цркви у Београду. Ове године он постаје Краљевим указом дворски свештеник, због чега је у Београдском Дневнику добио још један завидљив коментар: „Салонски калуђер, Распућин.“
Када је избио Први Светски Рат иако није мобилисан, млади суплент богословије добровољно се јавља и укључује у прве редове бораца. У рату учествује помажући рањенима, а тада настаје и његов значајно дело „Изнад греха и смрти“ посвећено управо родољубљу. 1915. године када ратна срећа окреће леђа Србији председник Српске владе Никола Пашић позива Николаја у Ниш да га упути у једну чудну мисију. Никола Пашић шаље Николаја у Америку и Енглеску да беседи о напаћеном Српском народу и Србији која је сатанизована пред Европом и Америком, а народ приказан као дивљачки. Николај пита Николу Пашића: „Шта да им причам“, одговор је био : „Иди, само ће ти се касти.“ За Америку стиже преко Енглеске и почиње одмах са својом мисијом, пише, путује и беседи од Атлантика до Пацифика. У Америци се сусреће са Михаилом Пупином са којим је остварио велико пријатељство поштујући његов научни рад. После кратког боравка у Америци и великог труда у мисији за свој народ проповедајући родољубље, Николај одлази у Енглеску. Своју мисију у Енглеској започео је овако: „Размишао сам данима како да скренем пажњу на наше присуство и како да заинтересујем пословично индиферентне Енглезе, за нашу ствар и за Србију. Пролазећи једном поред чувеног Хајдн-парка, видим неколико говорника који нешто беседе групицама доконх људи у парку. Узмем сутрадан моју пастирску фрулу, на којој сам свирао још као дете код стада у Лелићу и коју сам увек са собом носио негде на дну путничког кофера, и кренем у Хајдн-парк. Онако у црној мантији, са брадом и косом, станем у парку и почнем да свирам. Народ са чуђењем поче да гледа и прилази....Сви оставише оне друге говорнике. Ја онда ставим фрулу под руку и почнем да говорим....“
Видовдан 1916. године је најзначајни датум у мисији Светог владике Николаја у Енглеској. Дан Косова је био датум када је по целој Енглеској требало да се покрене народ на помоћ Србима и Србији. Архиепископ Кентерберијски, Лорд Рандал позвао је владику Николаја да беседи у катедрали Светог Павла у ЛОНДОНУ. Био је то први неангликанац који говори у овој велелепној катедрали. Тог видовдана катедрала је била препуна Енглеске елите. Био је присутан и краљ Џорџ са целим краљевским домом. У храм се могло ући само уз специјалну позивницу.
Владика Николај је тада изговорио следећу беседу:
На Видовдан 1916. у Енглеској
„Господо и пријатељи! Цео дан јуче, провео сам разгледајући овај величанствени храм који је понос Енглеске и хришћанства. Грађен је од најскупоценијих материјала донешених из разних крајева империје у којој сунце не залази. Гранит и мермер од кога је зидана, испирали су таласи десетина мора и океана широм света. Злато и драго камење којим је украшена донети су из најбогатијих рудника Европе, Азије и Африке. Са правом се овај храм убраја у архитектонска чуда света.
Но, господо и пријатељи! Ја долазим из једне мале земље са Балкана, у којој има један храм, и већи, и лепши, и вреднији, и светији од овога! Тај храм се налази у Српскоме граду Нишу и зове се Ћеле кула. ЕВРОПО! Тај храм је сазидан од лобања и костију мога народа, народа који пет векова стоји као стамена брана на азијатском мору на јужној капији Европе. А када би све лобање и кости биле узидане, могао би се подићи храм триста метара висок, толико широк и дугачак. И сваки Србин данас, могао би дићи руку и показати; Ово је глава мога деде, мога оца, моје мајке, мога брата, моје сестре, мога комшије, мога кума, мога пријатеља... Пет векова Србија лобањама и костима својим брани Европу да би она живела срећно. Ми смо тупили својим костима Турске сабље и нашим лешевима спутавали и обарали хорде, које су срљале као планински вихор на Европу, и то не за једну деценију, нити за једно столеће, него за сва она столећа која леже између Рафаела и Шилера, за сва она бела и црвена столећа када је Еврпа вршила реформацију вере, реформацију науке, реформацију политике, реформацију рада, реформацију целокупног живота. Док је Европа у миру вршила смело кориговање и богова и људи из прошлости и када је пролазила кроз једно чистилиште, телесно и духовно, ми, стрпљиви робови, клали смо се са непријатељима њеним на капијама бранећи улаз у чистилиште. Једном речју, док је Европа постајала Европом, ми смо били ограда њена, дивље трње око питоме руже..На данашњи дан српски Кнез Лазар је 1389. године, са својом храбром војском на Косову пољу стао на браник Хришћанске Европе, и дао живот за одбрану европске културе. У то време Срба је било колико и вас Енглеза. Данас их је десет пута мање. Где су? Изгинули бранећи Европу! Данас Србија од Европе очекује да јој помогне“!
Храмом се чуо јецај дама и уздаси, комешање, скидање накита од злата за помоћ Српској војсци. Енглески краљ Џорџ узвикнуо је: „Енглеска неће вратити мач у корице, док Србија не буде слободна!“
У овом храму било је доста Срба, интелектуалаца, међу којима и Чедомиљ Мијатовић, књижевник, историчар, политичар и дипломата који је ова догађај касније описао речима: „Кад сам под кубетом Светог Павла угледао Владику Николаја, учини ми се да хор не пева више: "Радуј се, о Израиљу!", него Радуј се Србијо, јер је твој син коме се ова част чини!" Али се одмах сетих да у самој ствари ова се част одаје не Николају Велимировићу као наочитој личности, него њему као одличном слуги Православне цркве српске и као верном сину народа српског.“ Поводом ове беседе и за постигнути успех у мисији за Србију владика Николај је добио од архиепископа Лорда Рандала напрсни крст, а Енглески црквени часопис је поводом Николајевог повратка у Србију објавио:
Church Times (март 1920):
„Током четири ратне године. др Николај Велимировић је собом, својом личношћу и својом поруком оставио снажан утисак на врло широк круг Енглеза, тако да смо, када се вратио у Србију, осетили то као истински губитак.“
Вредно је подсетити се Николајеве сарадње са Пупином у Америци, док је он био у Европи. Он моли Пупина да се заузме за пакете за Божић за Србе на Солунском фронту. Пакети су били у вредности од два долара, садржали су кошуљу, два пара чарапа, дуван, сапун, четкицу за зубе итд.. Симболично су названи Божићном чесницом за војску...
После овако успешне мисије, а поводом мисионарске делатности у рату као истинском родољубу и миротворцу Глазгов Универзитет му додељује први почасни докторат 25.јуна 1919. године. Ректор Глазгов универзитета позвао је Николаја да беседи у Глазгову и да прими почасни докторат, али он, због раније заказаних обавеза није отишао.
Епархија Жичка остала је упражњена од 1913. а по повратку Николаја из Енглеске митрополит Димитрије предложио га је за епископа Жичког. Николај се противио и није желео епископски чин. Тек по молбама многобројних пријатеља Николај се прихвата епископског чина, а хиротонисан је 1919. године. По хиротонији латио се посла по епархији, али је и даље наставио своју списатељску делатност. Тада, као епископ Жички довршава раније започето дело „Речи о Свечовеку“, најбриљантнији сусрет Православља са другим религијама нарочито Индијском са којом је владика био близак преко пријатеља и песника Рабиндранта Тагоре, догматске истине изречене кроз метафору и приче.
Одлуком Светог Архијерејског Сабора 1920. године у децембру је премештен у Охрид за епископа Охридксе архиепископије. По одлуци за премештај у Охрид, владика Николај није одмах отишао у своју епархију, већ најпре на позив Михаила Пупина, и других високоуважених личности са Колумбија Универзитета, одлази у Америку да одржи низ предавања и беседа... Тада је доживео дочек у једној епископалној Цркви у предграђу Њујорка да му 1.500 црнаца запева химну Боже правде на Српском језику. Касније, по повратку предложио је Светом архијерејском Сабору да се оснује епархија Српске Цркве у Америци што је и учињено, а Николај је био први њен епископ-администратор. У Охриду Николај је започео један нови живот, аскетско подвижнички. Овде наставља своје писано стваралаштво и овде ничу његова велика дела. Молитве на језеру, Нове беседе под гором, Мисли о добру и злу, Омилије, Охридски пролог, Рат и Библија, Символи и Сигнали, Царев завет, Духовна лира.... Његово најлепше литерарно дело које се може назватли савременим Псалтиром јесу Молитве на језеру, настале у сутонима Охридских вечери, док је лењо сунце залазило за плаветнило Охридског језера...
За врем боравка у Охриду често је походио Свету Гору одакле се враћао са записима разговора са пустињацима... Касније је Охридска епархија претворена у Битољску, а његово седиште је било у Битољу где је он основао своје чувено сиротиште за децу названо „Богдај“. Прихватао је децу свих националности и верских опрдељења, а бригу о овом сиротишту поверио је Нади Аџић, касније монахињи Ани. После Битоља, владика Николај је одлуком Светог Архијерејског Сабора поново премештен у Жичку Епархију 1936. године. За време боравка у овој епархији настало је владичино заузимање за богомољачки покрет који се појавио доста раније у банату,потом у бачкој и на крају се прочирио по шумадији, поморављу и Крушевцу... Тадашње свештенство и клер одбацивали су овај покрет, али владика Николај је показао стрпљење и љубав. Николај је тада пружио руку љубави богомољцима следећим речима: „Богомољци бунцају, то је истина. Нешто небеског вина ушло је у њих, и то их је узбудило и збунило. И први су хришћани бунцали док је Рим био логичан… Старајте се да разумете богомољце. Уздржите се од бацања камена на њих, јер можете лако ударити Христа. Не одбацујте их да они вас не одбаце!” Убрзо после овога, свештенички орган „Весник Српске цркве” прештампао је овај Владичин апел и донео „Отклик на поклич Не одбацујте их”, отпочевши читаву серију чланака у корист богомољачког покрета, те се стање нешто поправило. У каснијим годинама у богомољачком листу Хришћанска заједница читамо: 32 свештеника су вође богомољачких братстава, а још преко 150 њих помаже Покрет. Свети Архијерејски Сабор је умолио владику Николаја да се стара о овом покрету и да га управи на прави пут спасења.
На почетку другог светског рата владика Николај је ухапшен у манастиру Жичи по директном налогу Адолфа Хитлера. Хапшење је извршио генерал Алексадар Фон Лер. 12.јула 1941. немачки војници су владику преместили из Жиче у Љубостињу. Имао је право да прочета један круг по манастиру и да врши богослужења. Из Љубостиње је касније премештен у манастир Војиловицу где су немци направили прави затвор одакле је 1944. године заједно са патријархом Гаврилом Дожићем премештен у злогласни логор ДАХАУ. У логору смрти остао је пуне две године дана. Опис пакла у логору смрти владика даје следећим речима: „У логору је било овако: Седиш у неком углу и понављаш себи: Ја сам прах и пепео. Господе узми моју душу! Душа ти се одједном вазнесе на небо и видиш Бога лицем к лицу. Али не можеш да издржиш, па Му говориш: Нисам спреман, врати ме тамо!“
По ослобођењу патријарх Гаврило враћа се у Србију, али владика Николај одлази најпре у Енглеску а потпом у Америку. По доласку у Америку владика се одмах укључује у живот Цркве, служи, беседи, проповеда. Ценећи велики владичин допринос за светски мир, несебичну жртву за своје ближње, духовни и научни углед, знаменити Колумбија универзитет му додељује почасни докторат. Председник Универзитетског савета обавештава владику Николаја о додели почасног доктората и каже измеђуосталог: „Вама почасни докторат није потребан, али Универзитету ће бити част да почаствује такво часнога човека“. Формула почасног доктората гласила је: „Његовом Преосвештенству Николају Велимировићу, Епископу Охридском и Жичком који је познат по свјој светости и човекољубљу; чија је прва брига увек за сиромашне и несрећне у једној многонапаћеној земљи; великом научнику и проповеднику који је изнад свега велика морална снага; додељује се почасни докторат.“ Захваљујући се на овом признању, владика Николај није крио да је то јанвеће изненађење у његовом животу, указивање части од једне овако високообразовне светски реномиране установе. На овом почасном докторату честитали су му лично Краљ Петар други Карађорђевић као и Михаило Пупин.
Поред рада у Либертвилској богословији Николај је предавао и у руској богословији у Џорданвилу и Академији Светог Владимира у Њујорку где се сусретао и упознао са великим руским теолозима Георгијем Флоровским и Алексадром Шмеманом. Са Александром Шмеманом се посебно спријатељио, а поводом 20 година од упокојења Светог владике Николај Шмеман је рекао: „Мало је догађаја у животу и раду Св. Владимирске Академије којих се ми сећамо са већом радошћу и захвалношћу него што је то помоћ коју нам је дао блаженопочивши Владика Николај. ...Још су нам у живом сећању посете Владици на дан његове славе. Молили смо се тада Богу са њим и за њега. Знали смо да нам је Бог дао ту привилегију да будемо у заједници са најеминентнијим православним владиком двадесетог века....“
Последње године живота у Америци провео је као пуки сиромах. Монахиња Ана (Нада Аџић) заједно са другим монахињама једном приликом послала је владици Николају један пакет у коме је било упаковано семења босиљка за расаду, коренчићи чуваркуће, неколико пуцета манастирског грожђа и фина тканина за шивење кошуља. Владика Николај тада је одговорио: „Куће немам да бих посадио чуваркућу, ни градине да посадим босиљак. Зато сам и остало што је за кућу дао Српкињама у Њујорку. Красне тканине дао сам девојкама из хора.... да их носе и да се поносе... Узео сам само неколико пуцета од грожђа као лек, и од тада се осећам много зравији. Осећам се као у Србији.
Притиснут болешћу одлази у руски манастор Светог Тихна Задонског у Саут Канану у Пенсилванији где је предавао у тамошњој руској богословији. 17.марта 1956. године владика Николај је служио свету литургију. По завршетку свратио је у монашку трпезарију на окрепљење а по изласку по сведочењу једног руског монаха три пута је рекао: „Простите ме братије“. Сутрадан ујутру 18. марта свети владика склопио је своје уморне учи заувек тужне за својом родном Србијом. И тог дана требало је да служи свету литургију. Док су га исчекивали монаси су се забринули јер увек тачни владика није дошао на време. Похитали су у собу и затекли га са простра на поду, са бројаницом у руци и молитвеником поред себе. Тело је било још топло...Лекари су констатовали смрт, а узрок смрти закрчење артерија. Вест о срти владике Николаја брзо се проширила, Амерички конгрес написао је резолуцију поводом његове смрти: „Представнички Дом САД је примио са дубоком жалошћу смрт епископа Николаја, највећег сина нашег достојног српског савезника у два светска рата, и духовног вођу српског народа у Југославији. Представнички Дом овим упућује саучешће српском народу због губитка овог великог духовног вође и заслужног сина.“ Вест се проширила и по Србији, али кришом преко богомољаца и свештеника који су га поштовали. У једном дану по договору звонила су сва звона Београдских храмова. Истине ради, прочитаћемо један запис из летописа једног тадашњег младог свештеника који је записао какво је у Србији било стању када је умро владика Николај и како нико није желео да објави ту вест:
„Велика незгода задесила је нашу намучену Српску Цркву, дана (празан простор) 1956. године, умро је Његово Преосвештенство Епископ др Николај Велимировић. Нисам га лично познавао али сматрам да је то један од највећих људи које је дао српски народ. Чувени проповедник говорио је увек чистим народним језиком. Просветитељ, револуционар, мисионар, и прогањан Србин од стране (зацрњена реч).
На жалост, смрт његову, смрт једног великана српског, нису огласиле ни једне новине, ни Борба, ни Политика, којима и не замерам толико јер су државни листови, али на жалост, по сто пута на жалост, ни Весник, лист Удружења свештеничког, а на још већу жалост ни Гласник, службени лист Српске православне цркве, не објављује смрт нашег тако славног Епископа кога жали цео хришћански свет свих вероисповести и нација, кога жали свако онај ко је чуо за име Епископа др Николаја.
Још ни до данас, ни ја као православни свештеник у селу Добрићу, немам податке о смрти др Николаја, јер ништа о томе нисам нигде прочитао, већ само незванично сазнао. Па зато и пишем ових неколико редака, нека знају и наша поколења како смо се грдно обрукали ми Срби у овоме иако тешком времену за нас је не написасмо у нашем службеном листу бар три речи: „Умро је Епископ Николај.““ Из летописа Добрићке Цркве, свештеник Степан Јанковић звани Степа Цар, школски друг садашњег патријарха Иринеја.
Пренос моштију у Србију
Много година после смрти његове мошти су пренете из Либертивила у Лелић 12. маја 1991. године. Оне су изложене у храму манастира Лелић, који је његова задужбина.
извор: nikolajvelimirovic.blogspot.rs
Нема коментара:
Постави коментар