210 година од рођења Николаја Васиљевича Гогоља
Тај генијални писац нажалост још није сасвим схваћен и ишчитан. Обично су нам о Гогољу позната нека општа мјеста из његове биографије: да је био утемељивач руског реализма, да је у својим дјелима показивао дубоко разумијевање и поштовање менталитета, историје, културе Малорусије и Русије, да је хронолошки први међу плејадом великих руских реалиста, да је писао приповијетке, романе и комедије, да је у његовим радовима присутан и утицај претходне епохе националног романтизма, те да је имао велики утицај на касније руске реалисте, да је пријатељство с Пушкином било пресудно за његов књижевни рад.
Све то јесте тако, али запостављен је онај други Гогољ – Гогољ духовни писац, вјерски мислилац, настављач светоотачке традиције, тумач светоотачких дјела, чије је умјетничко стваралаштво хришћанско свједочанство. „Нема силе јаче од вјере“, узвикује са ломаче Тарас који умире за православну мајчицу своју – Свету Рус. Нама су и данас скоро потпуно непозната Гогољева дјела као што су „Правила живљења у свијету“, „Размишљања о Божанској литургији“, којима он свједочи љубав према православној Русији и Богу. Није он само дјелом својим свједочио вјеру своју и љубав своју Христосу распетоме, него је животом својим дисао Господом. Када се говори о Гогољевом животу обично се преноси крива слика. Кажу да је био мистик, религиозни фанатик, депресивац, лудак који је у наступу спалио своје списе, који је као паломник бјежао од овог свијета у Палестину, у усамљеност, манијакалност итд. Он јесте бјежао од чичиковштине питајући се: „Шта је наш живот?“, и дајући одговор – „Долина гдје су се јади настанили“. „Шта је свијет?“ – „Гомила људи који не осјећају“. Бјежао је да би био ближи себи, да би био ближи небеској домовини. Бјежао, јер није био од овога свијета. И зато је био несхваћен. Живио као монах у девствености, аксези, молитви, нестицању, подвигу. Спалио је оно што му је у том моменту изгледало као тег који га везује за овај свијет, што му није дало да полети у духовне висине. „Да би човјек стекао право да се удаљи од свијета, мора се достојно од њега опростити. Онима који одлазе у манастир обично се савјетује да претходно раздају свој иметак сиромасима. А шта да ја раздам? Мој иметак није у новцу. Бог ми је помогао да стекнем извјесно интелектуално и душевно добро и подарио ми неке способности које су на корист и потребу другим људима. То је оно добро које сам дужан раздати другима, онима који га немају, да бих се затим мирно могао удаљити у манастир.“ Међутим, није пошао у манастир, запао га је тежи подвиг – живјети у свијету као монах, рвати се с њим, на олтар приносити и свој таленат, своје дјело.
„Боже! Боже! Не одступи од мене! Боже! Боже! Сјети се древне љубави. Боже! Благослови и дај моћ да те возљубим, опјевам и восхвалим име Твоје и упутим све на хваљење имена Твојега“, ово су молитвени вапаји пишчеве душе бескрајно заљубљене у Творца и у умјетност. Он је знао да умјетност може изазвати жељу за чињењем добра и сва његова дјела позивају на љубав, на благодарност Саздатељу. Нарочито је то изражено у „Изабраним мјестима из преписке с пријатељима“. Писао је: „Без љубави према Богу никоме нема спасења… Христос нам је једини донио и објавио тајну да кроз љубав према браћи стичемо љубав према Богу. Треба их само завољети онако како је Христос заповиједио, па ће се на крају сама од себе појавити и љубав према Богу. Идите, дакле, у свијет и претходно стекните љубав према браћи.“
Гогољ се упокојио баш у вријеме Великог поста 4. марта 1852, пошто се причестио и помазао, са бројаницом у руци и ријечима: „Како је слатко умирати!“ Искуство слатке смрти потпуно супротно искуству старозавјетног цара Агага, који рида: „Како је горка смрт!“ Како је Гогољ могао осјетити питкост смрти, њену сласт, естетику умирања да је чак затражио мердевине? „Мердевине, дајте брже мердевине?“ Једини одговор који се намеће јесте да је у том моменту доживио апсолутно ослобођење, да је његова анђеоска душа која није припадала овом свијету прхнула тамо гдје је у ствари одавно и припадала. Значи свјестан да су смрт двери за бескрајну радост, да је васкрсење смрт смрти и да предстоји ход небеским лествицама у живот вјечни, могао је изговорити такву оскиморонску конструцкију.
Зашто је баш његова књига „Изабрана мјеста из преписке с пријатељима“ подвргнута критици, убитачној?! Напао ју је ондашњи маг руске књижевне критике – Висарион Бјелински. Није напао само књигу него и аутора, и то жестоко, сецирајући његово „још живо тијело“ (нехотице се присјећамо нашег несретног пјесника Диса и вивисекције Ј. Скерлића). „Имена Мога ради прогониће вас“, упозорио је Христос. А Гогољ је ову књигу писао баш у славу имена Његова, рекавши: „Састављајући ову књигу, све сам чинио у име Божије“. А структура те богонадахнуте књиге поклапа се с темом Великог поста, те се и доживљава као путеводитељ ка свијетлом Христовом васкрсењу. На самом почетку наратор каже да ће кад почне Велики пост кренути на ходочашће у Јерусалим и тражи опроштај од свих, што се поклапа са Опроштајном седмицом на улазу у Велики пост. И креће у духовно странствовање ка небеском Јерусалиму.
Марија Живковић
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар