Његово Блаженство Архиепископ охридски и Митрополит скопски г. Јован: Било је покушаја увлачења Бугарске Цркве у решавање статуса Македонске Православне Цркве, а што се тиче Цариграда, мислим да у овом случају неће поступити неканонски
Преговори су били прекинути после неприхватања Нишког споразума од стране Македонске Православне Цркве. Тада је Македонска Православна Црква предузимала све што је могла да би неутралисала постојање Православне Охридске Архиепископије, па је чак и прекинула сваку комуникацију са Српском Православном Црквом. Затим се у све умешала држава, сада Северна Македонија, а држава је то радила врло неодмерено, рекли бисмо грубо, тако да је отежала, боље речено одужила, сваки вид комуникације са Македонском Православном Црквом. Као што је познато, ја сам неколико пута био затваран, а и после мог последњег ослобађања из затвора 2015. судски процеси су се наставили. То је био разлог зашто је дијалог био прекинут. И сада још траје један процес који је пред Врховним судом, а који је управо тај суд пре четири године вратио на поновно одлучивање првостепеном суду. Али ипак, и поред свих неиспуњених предуслова, односно да се уклони тај Дамоклов мач који нам прети уколико преговори не успеју, ми смо се сагласили да се преговори наставе како би се коначно решио статус МПЦ, која је већ много деценија у расколу – објашњава архиепископ охридски.
Да ли је дијалог Српске Православне Цркве и Македонске Православне Цркве могућ у овом тренутку?
Осим претходно наведеног, сада постоји још једна препрека. Као што је већ познато, последњих година Македонска Православна Црква је правила недостојне егзибиције. Прво је нудила Бугарској православној цркви да јој она буде мајка црква, као да се мајка може бирати, а затим је затражила од Константинопољске патријаршије да јој она буде апелациони судија, правним речником рекли бисмо од ненадлежног суда. Све ово, наравно, продужава време да би преговори започели, јер док се не добије јасан став о томе да архијереји Македонске Православне Цркве неће седети на две столице, почетак преговора је немогућ. Сам захтев о апелацији упућен Васељенској патријаршији о статусу Македонске Православне Цркве је бесмислен, јер чак и да се призна Васељенској Патријаршији апелационо право у неким степенима, то би могло једино на индивидуалном нивоу, рецимо уколико нека личност, са црквеним чином или без њега, осећа да је обесправљена у помесној Цркви у којој је суђена. Васељенска Патријаршија није надлежна да решава међуцрквене спорове, за то је надлежан једино Велики Црквени Сабор. А не знам колико би Македонској Православној Цркви одговарало да њихово питање изађе на Велики Црквени Сабор, јер са претпоставком да се њихово питање на том сабору реши на начин неприхватљив за Македонску Православну Цркву, онда би они остали расколници још много деценија.
Да ли би у решавање питања канонског статуса Македонске Православне Цркве могла да се укључи и нека друга помесна Православна Црква? У својој недавној изјави премијер Зоран Заев је истакао добре односе Македонске Православне Цркве са Бугарском Црквом.
Црква је једна и поред тога што је административно подељена на 14 аутокефалних Цркава. Тако је свакој помесној Цркви чак и неопходно да се занима о стању Цркве у читавој екумени. Ипак, неки административни процеси су у јурисдикцији једне од помесних Цркава. Такво је и питање о црквеној аутономији неког дела који је под јурисдикцијом неке помесне Цркве. Територија Северне Македоније је под јурисдикцијом Српске Православне Цркве, и то је признато и од Васељенске Патријаршије и од свих осталих аутокефалних Цркава. Зато Бугарска Православна Црква није прихватила понуђено мајчинство. Дакле, није једнострано покушавала да се меша у решавање статуса МПЦ, него је било покушаја Македонске Православне Цркве да у то увуче Бугарску Цркву, а поготово је на томе инсистирала влада Северне Македоније под председништвом Заева. Господин Заев има можда добру вољу да решава и статус Македонске Православне Цркве. То је, на крају крајева, на дневном реду приоритета и Владе Северне Македоније јер, да не заборавимо, Македонска Православна Црква је од почетка стварања 1958. под непосредним патронатом власти, будући да ју је власт створила. Сада кад су се побољшали државни односи са Бугарском, председник владе је сматрао да може да утиче на побољшање црквених односа. Али то се није остварило, јер су црквени односи независни од државних. Када ово схвате политичари у Северној Македонији и када оставе Цркву да сама решава свој велики проблем који има са читавим православљем биће и решења, али све док они желе да имају патронат над Македонском Православном Црквом, до решења проблема Македонске Православне Цркве је немогуће доћи.
Митрополит црногорско-приморски Амфилохије, у интервјуу агенцији Тас, рекао је и да не сматра могућим да „украјински сценарио” буде примењен било где на Балкану, па ни у Македонији. Слично сте изјавили и ви, када сте пре неколико месеци говорили о томе у „Политици”. Да ли је ваш став и данас исти?
И ја сам истог мишљења да Васељенска Патријаршија неће направити такав неканонски поступак. Она је та која је дала јурисдикцију Српској Православној Цркви над територијама данашње Северне Македоније, а сада нема никаквог разлога да ту јурисдикцију доводи у питање. Али, као што је Митрополит црногорско-приморски Амфилохије рекао у истом том интервјуу, после онога што се догодило у Украјини може се све очекивати. Ипак, то би било на највећу штету управо Васељенској Патријаршији, чије првенство части данас нико не доводи у питање, али првенство власти је неприхватљиво у Православној Цркви. Неприхватљиво је да у 21. веку само једна Црква, па нека је она и првотрона, сама одлучује о питањима која су у интересу и других Православних Цркава.
аутор: Јелена Чалија
Политика, 9. август 2019. године, стране 1 и 7
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар