Алекса Шантић, НЕМИЛОСНОМ БОГАТАШУ

Поп’о си се сред милина,
Двор ти злато, свила краси;
Богаташ си од давнина –
Ал’, човјече, прашина си.

Сиротиња тужи, цвили,
У јаду јој теку часи;
А ти лежиш у тој свили –
Ал’, човјече, прашина си.

До ушију допиру ти
Сиротињске муке гласи;
Ти презиреш тај глас љути –
Ал’, човјече, прашина си.

Ти је гониш, а не видиш
Kако сузом лице кваси;
Ти си силан, ти с’ не стидиш –
Ал’, човјече, прашина си.

Замало ћеш, ој смртниче,
На свијету тако бити,
Замало ћеш, ој смртниче,
Јер ћ’ и тебе земља скрити.

Преминуће сва милина,
Оставићеш своје дворе;
И они ће бит прашина,
Времена ће да их соре.

Имај срца! Буди човјек!
Нек те дјела дижу свуде,
Па ћеш тако живит довијек’ –
И кад тијело прах ти буде.

   извор: iskra.co