Овај чланак је део опширнијег необјављеног рукописа „Студије о верској настави Православне Цркве“ др Ивице Живковића, професора Богословије у Нишу
Један од приговора на почетну идеју да верска настава буде идентификована као проповед Христа састојао се у сумњи да проповед, по свом етимолошком значењу, не подразумева двосмерну комуникацију. Проповед је, наводно, једнострано обраћање овлашћених
лица пасивним примаоцима поруке, што није добар модел за односе у образовању. Међутим, већ сам израз саопштавање, који се односи на преношење поруке, префиксом „са“ упућује на постојање неког односа. Грчки појам ομιλία наглашено укључује контекст заједнице у којој се проповед саопштава. О томе говори и словенски израз собесједование, непреводив на
савремени српски језик, који, за разлику од појма проповед, јасно етимолошки упућује на одређену врсту односа.
Настава је стога, дефинисали је као проповед или не, догађај општења. То је разлог због којег савремена критика истиче проблем технолошког рационализма као рак-рану традиционалног образовања. Идеје нове школе, какве у различитим облицима извиру већ читав век, бар по једном свом тумачењу воде ка еманципацији односа у настави. То их чини начелно прихватљивим и драгоценим надахнућем за токове у савременој методици верске наставе. Према савременим идејама образовања, у настави се мора видети нешто више од институционалне делатности усмерене на обликовање деце. Потребно је превазићи препреке између образовања и заједничког живљења деце са одраслима, малих са великима, личности у развоју са одраслим, зрелим особама.
Од чега треба еманциповати односе у настави? Вероватно – од једне посебне врсте професионализације која их угрожава на специфичан начин. Оно што наставник обично пита доводи се у везу са добро познатим теоријским појмом образовања. Његово занимање за мишљења ученика помало личи на став адвоката којег занимају жалбе клијента, психолога про-
блеми пацијента или етнографа обичаји урођеника. Он је усредсређен, али лично остаје равнодушан. То интересовање није толико усмерено на садржину мишљења и ситуацију, колико на систем вредности који се може извући из тих речи. Наставник није толико заинтересован за ученике као људска бића и њихово учешће у образовном процесу, колико за односе који међу њима владају и улоге које имају. Њега не занима чак ни како се процес развоја одвија, ни које су његове последице. Пре свега покушава да се домогне педагошке логике која се крије иза тог процеса.
Суштина односа између наставника и ученика лежи у прихватању педагошког погледа на учење. Уколико и ученик достигне неку педагошку спознају, смањује се удаљеност између та два субјекта. Наставник је постављен на своје место силом закона и знатно је образованији од ученика. Његово занимање за ученике које поучава детаљно је испланирано и привременог је карактера. Осим занимања и мотива везаних за поучавање, постоје и глобални, економски и психички процеси и они могу да утичу на односе који се успостављају у настави. Да ли су полазници верске наставе само типични представници омладине или неке друге циљне групе, објекти педагошког утицаја, или су то личности које имају глас, виђења, сумње, осећања,
са којима је катихета повезан и чије одговоре покушава да процени? Од одговора на ово питање може да зависи и сам смисао овог предмета.
Еманципација односа у настави
Појмови индоктринације и манипулације данас се помињу искључиво у негативним конотацијама, јер се њима именују једнострани утицаји на људе, пре свега на младе, децу и личности које се сматрају незрелима. Иза ових утицаја препознаје се руковођење људи
специфичним педагошким идеологијама, скривеним претпоставкама и механизмима за подешавање истине о друштву и њима самима.
Данас не постоје легитимни историјски, етички и друштвени разлози којима се може правдати манипулација у васпитању, јер не постоје вредности и стремљења друштва која они репрезентују, у име којих се може вршити приморавање на слободу. Потребно је разобличити легитимацијске основе оног схватања васпитања по коме се манипулација децом проглашава педагошком законитошћу (Исидор Граорац, Васпитање и комуникација, Нови Сад, Матица
српска 1985, 176).
Оправдање манипулације у настави не треба тражити ни у православној хришћанској етици ни у просветном предању Цркве. Разлог је једноставан: манипулација је разорна по личне односе, који у православном тумачењу образовања имају највишу вредност и представљају циљ по себи. Несумњиви проблем верске наставе је појава манипулације у пракси, која се очитава у више различитих равни, поступцима, особинама личности наставника, личности детета, намерама наставника и његовом односу према обичајима средине. Тежи облици манипулације настају прикривањем личних уверења – од прећуткивања морално непожељних судова, до агресивног односа према онима који не мисле и не понашају се у складу са наметнутим ставовима.
Није лако препознати и именовати манипулацију у образовању. На њу се може указивати једино са становишта слободе и стваралаштва личности, с обзиром на шире етичке замисли о човеку и његовом свету. Исидор Граорац набраја обележја по којима се може уочити ова врста опструкције личних односа. Манипулација се јавља свуда где постоји навођење других да мисле, верују, вреднују и поступају као ми; наметање погледа на свет око којих не постоји општа сагласност и разумевање; настојање да се елиминишу алтернативе; навођење других да не сумњају о иначе сумњивим стварима; злоупотреба података; неразумно осуђивање других; наметање ирационалног ауторитета; свесно ширење лажи и полуистина; стварање односа моћи; нуђење своје поруке као једине истине; настојање да се учврсте или да се мењају постојећи ставови без довољног разјашњавања; припрема људи на прилагођавање; формирање затворене свести; произвођење несамосталних и зависних личности (Граорац, наведено дело, 176).
При распоређивању градива верске наставе, било да је у питању састављање школског програма или обрада методских јединица, треба поћи од неких начелних питања.Шта је задатак верске наставе? Ко је наш ученик? Шта намеравамо с њим? Које су његове личне потребе,
могућности, реална интересовања, имајући у виду очекивања Цркве, породице, друштва? Имплицитни одговори на ова питања преламају се кроз однос вероучитеља и ученика у процесу наставе. Специфично у положају одраслих у верском подучавању јесте њихово смирење пред истином коју сведоче. Нулти степен тог смирења значи и нулти степен могућности вероучитеља да својим ученицима веродостојно посведочи православну веру. Катихета у настави не треба да наступа као неко ко је „овладао“ или „влада“ градивом, чак ни као неко ко је до краја „усвојио“ знање које преноси, или ко је доспео до краја пута на
који упућује. Он треба да се налази пред сталним судом своје савести –колико његово понашање у настави представља сведочење Христа, а колико себе самог или неке социјалне групе којој припада. Сведочење Христа затвара врата манипулацији у настави. Воља настав-
ника није коначна инстанца у верском образовању. Њу саму ваља одмеравати према Божјој вољи, и најбоље је ако то чини сам наставник. Катихетска служба хришћана није вршење њихове воље већ воље онога који их је послао. Држећи се благословеног поретка Цркве, катихете се при самом успостављању односа са ученицима позивају на своје посланство и благослов црквене заједнице.
За перспективу односа у настави једнако је важан и приступ ученика. Њима треба омогућити да у сазнавању истине пођу од сопственог постојећег искуства, реалног животног става према истини о којој се говори. Давање и очекивање од ученика треба да зависе од њихових специфичних узрасних могућности.Брига о односу са њима подразумева интересовање и упознавање са тим могућностима. У истраживању области развојне психологије (девелопменталисм) најдаље су стигли теоретичари православног религијског образовања у Сједињеним Америчким Државама, који су саставили и обимне силабусе наставних садржаја према узрастима школске деце. Део тог материјала преведен је на наш језик у насловима Софије Колумзин.
Градиво верске наставе разликује се од материје других наставних предмета у мери у којој се истине Божанског откровења разликују од осталог људског знања. Специфичан начин сазнавања – путем вере као вишег степена људске рационалности – захтева и нарочит поступак обраде катихетског садржаја. Истина у Верској настави није објективно знање које се може распоређивати и које се преноси између катихете и ученика, чак ни када се катихета схвата као законити представник Цркве. Истина је догађај духовног просветљења који се одвија између Бога, вероучитеља и ученика. Улога вероучитеља ни у ком случају није у томе да тим просветљењем манипулише тако што ће посредовати између Бога и деце. Дете је личност која има свој однос са Богом, као што и катихета има свој. Природно је да катихета буде заинтересован и активно помаже детету у развоју његовог односа са Богом, али никако не да тај однос пројектује кроз себе самога. Велико искушење православне педагогије су случајеви препречавања пута Божанске благодати ка деци сувишним и погрешним настојањима одраслих. Идеја о посредовању Божанске истине доводи катихету у положај непогрешивог ауторитета, који провоцира његову човечанску (човекобожанску) гордост. Са такве позиције могуће је успоставити једино односе у којима се практикује људска моћ, који онемогућавају пројаву Божанске благодати.Односи хришћанске љубави какви треба да се успоставе на православној верској настави дијаметрално су супротни односима манипулације и моћи– они почињу тамо где се ови завршавају и завршавају се тамо где ови почињу. Зато је превасходна одговорност православних вероучитеља да изађу на крај са овом врстом „професионалне деформације“. Теорија наставе може им помоћи у томе темељним оповргавањем идеје посредовања Божанске истине. Ова критика детаљно је и у обухватнијем контексту разрађена у делима Јустина Поповића.
Етика катихетске службе
Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. Ниједан сусрет при ком се успостављају односи са ученицима није морално неутралан или недовољно етички значајан. Наше доба брине о етици.Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког уређеног система правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми.
Иако се духовно образовање и настава не тичу одлука о животу и смрти директно и на исти
начин као у медицини, постоји неколико етичких дилема које се могу применити у контексту
обраћања младима са места и у улози наставника. Образовање се упућује људским бићима која
се сматрају незрелим, неискусним, на различите начине некомпетентним да узму учешћа
у јавним пословима друштва. У случају духовног образовања, руковођење младих догађа се
на путу вечног живота. Важност сазревања људског бића на том путу не може се пренагла-
сити. Многи родитељи, породице и црквене заједнице учинили би много да обезбеде ваљано
духовно образовање својој деци, а значајан део њих у том погледу указује велико поверење верској настави. У тој перспективи, принципи понашања или етика вероучитеља, било да су они пастири или лаици Цркве, треба да буду у служби интереса и добробити младих. Верска настава је служба за опште добро Цркве и друштва путем залагања за добро личности које се налазе у периоду развоја.
Теорија православне верске наставе више се не може сводити само на питања педагогије и методике. Не ради се ту више само о сврсисходности, већ пре свега о одговорности понашања катихета у настави. Односи у настави нису тема методике, већ етике катихетске службе. Та етика не може се аутоматски регистровати као хришћанска свуда где се ради о верској на-
стави православне цркве. Овде важи обрнута логика: служба је у оној мери православна уколико представља пројаву и сведочење хришћанске етике. Шта је, међутим, за вероучитеље хришћански морал? У модерно доба термин „морал“ углавном се примењује на правила и вредности које су наслеђене из прошлости, из неке традиције, религије или из књижурина. Појам је мање више специјализован за смисао „онога што је пренесено“, као неки код већ формираних понашања и судова. Термин „етика“ више се користи за подручја у којима норме и правила понашања тек треба сачинити, измислити и утврдити колективном мишљу. Људи се у новонасталим ситуацијама питају да ли треба дозволити или забранити одређеним навикама да доминирају, да ли су оне добре или лоше, у ком случају, за кога и под којим условима. Треба утврдити правила, обликовати их, узети у обзир више гледишта, пронаћи евентуално неки компромис. То је, говорећи савременим језиком, посао етике. „Морал“ би у том случају означавао наслеђене норме, а „етика“ оне које се формирају.
Тумачење етике службе православних катихета колеба се између ова два савремена значења. У извесном смислу, она потиче из предања Цркве, држи се њеног благослова и дисциплинског поретка. Са друге стране, хришћанска етика је увек назив за ново, за морал у настајању, морал који у новој генерацији верних трага за својим идентитетом, нарочито када су у питању нови
изазови. Савремени свет опхрван је сумњом у правила која треба поштовати и збуњеношћу пред принципима које теба примењивати. Очигледност моралних дужности мање је јасна, јер увек постоји неколико начина сагледавања моралних питања – чак и када је у питању православно хришћанско гледиште. Одговори нису више јединствени. Човек савременог доба суочава се са мноштвом критеријума моралности, неком врстом полицентризма или расточене структуре која је разорила вредности и начине оцењивања онога што је добро и лоше. Пред таквом многострукошћу морала, етичка мисао постаје све важнија у свом пољу истраживања.
Наставници нису машине програмиране да извршавају разне задатке без размишљања. Они доносе одлуке током читавог дана и током читавог века службе, преузимајући одговорност на себе чак и у најбезазленијим случајевима општења у настави. Етику њихове службе не треба схватати као практичну активност у оквиру које је могуће задовољити се пуким примењивањем правила. Треба размишљати чиме се та правила оправдавају, на чему се заснива избор нечијих поступака, шта је полазиште од кога он креће, методе које жели да употреби, какви су резултати које жели да постигне, који су разлози који све то оправдавају. Својим поступцима наставник никада не чини ствари само себе ради, већ посредно одлучује и
за друге – своје ученике. Сваки пут када катихета прави неки избор, тај избор се истовремено тиче и других, односно његових ученика. Ако поступа на начин за који сматра да је најбољи (ма какав он заиста био), установљава неко правило, користи критеријуме избора. Проблем је што многи вероучитељи тога углавном нису свесни. Етика њихове службе проистиче из
размишљања о томе по којим правилима поступају и по којим критеријумима процењују поступке других. Тешкоћа етичког расуђивања и одлучивања огледа се у томе што, чак и када се неко руководи општим правилима, опет мора да се суочава са појединачним случајевима. По дефиницији, сви случајеви личних односа су јединствени. Примењена етика се бави усаглашавањем општих правила са појединачном ситуацијом која је увек јединствена. Треба кројити,подешавати, проверавати да ли је изгубљен из вида неки аспект ситуације, добро одмеравати све елементе. У настави, као и у животу уопште, готова и коначна решења не постоје. Сами одлучујемо када је тренутак да пређемо из галопа у кас.
Теме од највеће етичке важности за катихетску службу могу се поделити у неколико области. Најпре, то су питања компетенције. Је ли неко у довољној мери припремљен и стручно оспособљен за вероучитеља? Има ли он/она довољно личних и других капацитета?
Да ли се његова компетенција реално надгледа и према каквом критеријуму се може одмерити? Које напоре катихета улаже на унапређењу делотворности наставе – да ли се и даље образује, обучава, тражи помоћ и подршку у томе? Друга област односи се на поверење ученика. На чему се заснива поверење које ученик указује катихети и где се налазе границе тог поверења? Катихете могу бити мање или више свесни широког домена одговорности који укључује њихова служба. Које све одговорности они имају пред својим ученицима? Које пред собом као служашчима у црквеној мисији катихезе? Које пред школом која их ангажује, просветним властима и наставницима других предмет? Које пред родитељима и друштвеном заједницом? Важно етичко питање је и начин на који вероучитељ представља себе и свој рад, презентујући свој предмет и анимирајући ученике на избор.
Увек када неко нуди другима руководство или пример, треба да има на уму како се понаша пред њима и како они то виде. Начини понашања наставника имају изражен елемент индивидуалног, јер се етика донекле заснива на човековим личним вредностима и уверењима.
Међутим, постоји неколико заједничких елемената који се тичу етичког понашања наставника. Сви наставници настоје да делују у складу са законом. Сви се труде да поштују личности својих ученика. Сви се држе описа посла који им је додељен у установи у којој раде. Сви покушавају да делују на поштен и разумљив начин. Када су суочени са неком дилемом, сви настоје да раде оно што је најбоље и што доноси најмање штете. Ако постоји икакав средишњи моменат који обједињава ова етичка питања, то је добробит ученика којима се држи настава. Сви наставници покушавају ученицима да помогну пре него да их искористе, да развију њихове могућности пре него да их осујете, да помогну ученицима да науче да доносе зреле личне одлуке, а не да други управљају њиховим животима.
Оно што у погледу одговорности издваја реализаторе верске наставе од других наставника исто је оно што одликује деловање хришћана у друштву у којем живе. Понашање православних вероучитеља треба да представља пројаву и сведочанство православне хришћанске етике.
То није неко „хришћански специфично“ дефинисање добра и зла, исправног и рђавог, одговарајућег и неодговарајућег. Начела хришћанског понашања налазе се с ону страну сваког аутономног људског поимања (познања добра и зла). Она су заснована на распознавању онога што је Божје у односу на оно што је људско. Када православни катихета размишља о добру својих ученика, постизању исправних циљева наставе или правилном поступању у настави, он настоји да следи Божје заповести, откривену Божју вољу о човеку, духовне смернице развоја
личности својих ученика. Судећи по овим критеријумима, добробит ученика не може се сводити на оспособљавање за живот у друштву, на стицање знања и вештина које ће ученицима бити од практичне користи у животу овога века. Добро које има у виду верска настава је вечно добро човека. Образовање на верској настави је пут духовног сазревања, којим вероучитељи иду заједно са својим ученицима. Односи успостављени на верској настави не могу се инструментализовати у сврху постизања ових циљева, јер се остварење тих циљева пројављује управо у самим тим односима. Другим речима, кроз хришћанске односе између катихете и ученика на верској настави пројављује се вечна Божанска љубав Свете Тројице, љубав Бога откривена и дарована у Христу благодаћу Светога Духа.
Највећа опасност која прети у случају покушаја да се ови односи инструментализују јесте свесно или несвесно искоришћавање полазника верске наставе. Катихете у својој ревности могу прећи границе благослова са којим су послани на службу. Могу бити мотивисани пре-
тежно интересима своје личне добити. Могу се упустити у друштвено-политичку кампању за јачање утицаја Цркве, сврставајући младе људе по принципу припадности. Могу се испречити и сопствени проблеми вероучитеља, на пример, може се снажно идентификовати са пробле-
мима или позицијом својих ученика. Може имати и стечени интерес у неком посебном резултату свог рада, који би деловао као непланирани изазов. Најзад, успостављајући и негујући личне односе са ученицима,вероучитељ може на различите начине подлећи искушењу везивања за поједине међу њима.
Има много начина потенцијално неетичког понашања вероучитеља.Када су у питању односи у настави, не постоји непосредно надлежно тело које их може саветовати и заштитити. Свако ко врши службу катихете мора да укључи личну одговорност како би на принципијелан
и етички начин у односима са својим ученицима трагао за путевима Божје воље.
 |
| Манастир Вазнесење |
лица пасивним примаоцима поруке, што није добар модел за односе у образовању. Међутим, већ сам израз саопштавање, који се односи на преношење поруке, префиксом „са“ упућује на постојање неког односа. Грчки појам ομιλία наглашено укључује контекст заједнице у којој се проповед саопштава. О томе говори и словенски израз собесједование, непреводив на
савремени српски језик, који, за разлику од појма проповед, јасно етимолошки упућује на одређену врсту односа.
Настава је стога, дефинисали је као проповед или не, догађај општења. То је разлог због којег савремена критика истиче проблем технолошког рационализма као рак-рану традиционалног образовања. Идеје нове школе, какве у различитим облицима извиру већ читав век, бар по једном свом тумачењу воде ка еманципацији односа у настави. То их чини начелно прихватљивим и драгоценим надахнућем за токове у савременој методици верске наставе. Према савременим идејама образовања, у настави се мора видети нешто више од институционалне делатности усмерене на обликовање деце. Потребно је превазићи препреке између образовања и заједничког живљења деце са одраслима, малих са великима, личности у развоју са одраслим, зрелим особама.
Од чега треба еманциповати односе у настави? Вероватно – од једне посебне врсте професионализације која их угрожава на специфичан начин. Оно што наставник обично пита доводи се у везу са добро познатим теоријским појмом образовања. Његово занимање за мишљења ученика помало личи на став адвоката којег занимају жалбе клијента, психолога про-
блеми пацијента или етнографа обичаји урођеника. Он је усредсређен, али лично остаје равнодушан. То интересовање није толико усмерено на садржину мишљења и ситуацију, колико на систем вредности који се може извући из тих речи. Наставник није толико заинтересован за ученике као људска бића и њихово учешће у образовном процесу, колико за односе који међу њима владају и улоге које имају. Њега не занима чак ни како се процес развоја одвија, ни које су његове последице. Пре свега покушава да се домогне педагошке логике која се крије иза тог процеса.
Суштина односа између наставника и ученика лежи у прихватању педагошког погледа на учење. Уколико и ученик достигне неку педагошку спознају, смањује се удаљеност између та два субјекта. Наставник је постављен на своје место силом закона и знатно је образованији од ученика. Његово занимање за ученике које поучава детаљно је испланирано и привременог је карактера. Осим занимања и мотива везаних за поучавање, постоје и глобални, економски и психички процеси и они могу да утичу на односе који се успостављају у настави. Да ли су полазници верске наставе само типични представници омладине или неке друге циљне групе, објекти педагошког утицаја, или су то личности које имају глас, виђења, сумње, осећања,
са којима је катихета повезан и чије одговоре покушава да процени? Од одговора на ово питање може да зависи и сам смисао овог предмета.
Еманципација односа у настави
Појмови индоктринације и манипулације данас се помињу искључиво у негативним конотацијама, јер се њима именују једнострани утицаји на људе, пре свега на младе, децу и личности које се сматрају незрелима. Иза ових утицаја препознаје се руковођење људи
специфичним педагошким идеологијама, скривеним претпоставкама и механизмима за подешавање истине о друштву и њима самима.
Данас не постоје легитимни историјски, етички и друштвени разлози којима се може правдати манипулација у васпитању, јер не постоје вредности и стремљења друштва која они репрезентују, у име којих се може вршити приморавање на слободу. Потребно је разобличити легитимацијске основе оног схватања васпитања по коме се манипулација децом проглашава педагошком законитошћу (Исидор Граорац, Васпитање и комуникација, Нови Сад, Матица
српска 1985, 176).
Оправдање манипулације у настави не треба тражити ни у православној хришћанској етици ни у просветном предању Цркве. Разлог је једноставан: манипулација је разорна по личне односе, који у православном тумачењу образовања имају највишу вредност и представљају циљ по себи. Несумњиви проблем верске наставе је појава манипулације у пракси, која се очитава у више различитих равни, поступцима, особинама личности наставника, личности детета, намерама наставника и његовом односу према обичајима средине. Тежи облици манипулације настају прикривањем личних уверења – од прећуткивања морално непожељних судова, до агресивног односа према онима који не мисле и не понашају се у складу са наметнутим ставовима.
Није лако препознати и именовати манипулацију у образовању. На њу се може указивати једино са становишта слободе и стваралаштва личности, с обзиром на шире етичке замисли о човеку и његовом свету. Исидор Граорац набраја обележја по којима се може уочити ова врста опструкције личних односа. Манипулација се јавља свуда где постоји навођење других да мисле, верују, вреднују и поступају као ми; наметање погледа на свет око којих не постоји општа сагласност и разумевање; настојање да се елиминишу алтернативе; навођење других да не сумњају о иначе сумњивим стварима; злоупотреба података; неразумно осуђивање других; наметање ирационалног ауторитета; свесно ширење лажи и полуистина; стварање односа моћи; нуђење своје поруке као једине истине; настојање да се учврсте или да се мењају постојећи ставови без довољног разјашњавања; припрема људи на прилагођавање; формирање затворене свести; произвођење несамосталних и зависних личности (Граорац, наведено дело, 176).
При распоређивању градива верске наставе, било да је у питању састављање школског програма или обрада методских јединица, треба поћи од неких начелних питања.Шта је задатак верске наставе? Ко је наш ученик? Шта намеравамо с њим? Које су његове личне потребе,
могућности, реална интересовања, имајући у виду очекивања Цркве, породице, друштва? Имплицитни одговори на ова питања преламају се кроз однос вероучитеља и ученика у процесу наставе. Специфично у положају одраслих у верском подучавању јесте њихово смирење пред истином коју сведоче. Нулти степен тог смирења значи и нулти степен могућности вероучитеља да својим ученицима веродостојно посведочи православну веру. Катихета у настави не треба да наступа као неко ко је „овладао“ или „влада“ градивом, чак ни као неко ко је до краја „усвојио“ знање које преноси, или ко је доспео до краја пута на
који упућује. Он треба да се налази пред сталним судом своје савести –колико његово понашање у настави представља сведочење Христа, а колико себе самог или неке социјалне групе којој припада. Сведочење Христа затвара врата манипулацији у настави. Воља настав-
ника није коначна инстанца у верском образовању. Њу саму ваља одмеравати према Божјој вољи, и најбоље је ако то чини сам наставник. Катихетска служба хришћана није вршење њихове воље већ воље онога који их је послао. Држећи се благословеног поретка Цркве, катихете се при самом успостављању односа са ученицима позивају на своје посланство и благослов црквене заједнице.
За перспективу односа у настави једнако је важан и приступ ученика. Њима треба омогућити да у сазнавању истине пођу од сопственог постојећег искуства, реалног животног става према истини о којој се говори. Давање и очекивање од ученика треба да зависе од њихових специфичних узрасних могућности.Брига о односу са њима подразумева интересовање и упознавање са тим могућностима. У истраживању области развојне психологије (девелопменталисм) најдаље су стигли теоретичари православног религијског образовања у Сједињеним Америчким Државама, који су саставили и обимне силабусе наставних садржаја према узрастима школске деце. Део тог материјала преведен је на наш језик у насловима Софије Колумзин.
Градиво верске наставе разликује се од материје других наставних предмета у мери у којој се истине Божанског откровења разликују од осталог људског знања. Специфичан начин сазнавања – путем вере као вишег степена људске рационалности – захтева и нарочит поступак обраде катихетског садржаја. Истина у Верској настави није објективно знање које се може распоређивати и које се преноси између катихете и ученика, чак ни када се катихета схвата као законити представник Цркве. Истина је догађај духовног просветљења који се одвија између Бога, вероучитеља и ученика. Улога вероучитеља ни у ком случају није у томе да тим просветљењем манипулише тако што ће посредовати између Бога и деце. Дете је личност која има свој однос са Богом, као што и катихета има свој. Природно је да катихета буде заинтересован и активно помаже детету у развоју његовог односа са Богом, али никако не да тај однос пројектује кроз себе самога. Велико искушење православне педагогије су случајеви препречавања пута Божанске благодати ка деци сувишним и погрешним настојањима одраслих. Идеја о посредовању Божанске истине доводи катихету у положај непогрешивог ауторитета, који провоцира његову човечанску (човекобожанску) гордост. Са такве позиције могуће је успоставити једино односе у којима се практикује људска моћ, који онемогућавају пројаву Божанске благодати.Односи хришћанске љубави какви треба да се успоставе на православној верској настави дијаметрално су супротни односима манипулације и моћи– они почињу тамо где се ови завршавају и завршавају се тамо где ови почињу. Зато је превасходна одговорност православних вероучитеља да изађу на крај са овом врстом „професионалне деформације“. Теорија наставе може им помоћи у томе темељним оповргавањем идеје посредовања Божанске истине. Ова критика детаљно је и у обухватнијем контексту разрађена у делима Јустина Поповића.
Етика катихетске службе
Важно је да православни вероучитељи култивишу став одговорног понашања у настави, без обзира на ниво угледа и место на којем врше своју катихетску службу. Ниједан сусрет при ком се успостављају односи са ученицима није морално неутралан или недовољно етички значајан. Наше доба брине о етици.Данас та брига дотиче различите области: привреду и финансије, спорт, медије, а највише област медицине. Многим људима је блиска идеја етичности у медицинском позиву. Лекари морају да делују охрабрујуће за пацијенте, да чувају тајне везане за њихово здравствено стање и да увек поступају у корист очувања и продужења живота. Ова и друга правила понашања сачувана су у чувеној Хипократовој заклетви. Пажња која се придаје медицинској етици већа је утолико што лекари дословно имају посла са животом и смрћу, а када се доносе одлуке које се тичу живота и смрти добро дође подршка неког уређеног система правила. Многе од ових етичких одлука имају непосредне везе са људским вредностима, духовним уверењима и другим чврсто успостављеним ставовима. Етички интереси јављају се све чешће и у свакодневном животу. Вербална или физичка агресија постаје све учестанија појава. У друштвеном животу све је више насиља и неуљудности, док дисциплина и ауторитет имају све мање значаја. Људи се позивају на поштовање личности и на неопходност постојања неких колективних норми.
Иако се духовно образовање и настава не тичу одлука о животу и смрти директно и на исти
начин као у медицини, постоји неколико етичких дилема које се могу применити у контексту
обраћања младима са места и у улози наставника. Образовање се упућује људским бићима која
се сматрају незрелим, неискусним, на различите начине некомпетентним да узму учешћа
у јавним пословима друштва. У случају духовног образовања, руковођење младих догађа се
на путу вечног живота. Важност сазревања људског бића на том путу не може се пренагла-
сити. Многи родитељи, породице и црквене заједнице учинили би много да обезбеде ваљано
духовно образовање својој деци, а значајан део њих у том погледу указује велико поверење верској настави. У тој перспективи, принципи понашања или етика вероучитеља, било да су они пастири или лаици Цркве, треба да буду у служби интереса и добробити младих. Верска настава је служба за опште добро Цркве и друштва путем залагања за добро личности које се налазе у периоду развоја.
Теорија православне верске наставе више се не може сводити само на питања педагогије и методике. Не ради се ту више само о сврсисходности, већ пре свега о одговорности понашања катихета у настави. Односи у настави нису тема методике, већ етике катихетске службе. Та етика не може се аутоматски регистровати као хришћанска свуда где се ради о верској на-
стави православне цркве. Овде важи обрнута логика: служба је у оној мери православна уколико представља пројаву и сведочење хришћанске етике. Шта је, међутим, за вероучитеље хришћански морал? У модерно доба термин „морал“ углавном се примењује на правила и вредности које су наслеђене из прошлости, из неке традиције, религије или из књижурина. Појам је мање више специјализован за смисао „онога што је пренесено“, као неки код већ формираних понашања и судова. Термин „етика“ више се користи за подручја у којима норме и правила понашања тек треба сачинити, измислити и утврдити колективном мишљу. Људи се у новонасталим ситуацијама питају да ли треба дозволити или забранити одређеним навикама да доминирају, да ли су оне добре или лоше, у ком случају, за кога и под којим условима. Треба утврдити правила, обликовати их, узети у обзир више гледишта, пронаћи евентуално неки компромис. То је, говорећи савременим језиком, посао етике. „Морал“ би у том случају означавао наслеђене норме, а „етика“ оне које се формирају.
Тумачење етике службе православних катихета колеба се између ова два савремена значења. У извесном смислу, она потиче из предања Цркве, држи се њеног благослова и дисциплинског поретка. Са друге стране, хришћанска етика је увек назив за ново, за морал у настајању, морал који у новој генерацији верних трага за својим идентитетом, нарочито када су у питању нови
изазови. Савремени свет опхрван је сумњом у правила која треба поштовати и збуњеношћу пред принципима које теба примењивати. Очигледност моралних дужности мање је јасна, јер увек постоји неколико начина сагледавања моралних питања – чак и када је у питању православно хришћанско гледиште. Одговори нису више јединствени. Човек савременог доба суочава се са мноштвом критеријума моралности, неком врстом полицентризма или расточене структуре која је разорила вредности и начине оцењивања онога што је добро и лоше. Пред таквом многострукошћу морала, етичка мисао постаје све важнија у свом пољу истраживања.
Наставници нису машине програмиране да извршавају разне задатке без размишљања. Они доносе одлуке током читавог дана и током читавог века службе, преузимајући одговорност на себе чак и у најбезазленијим случајевима општења у настави. Етику њихове службе не треба схватати као практичну активност у оквиру које је могуће задовољити се пуким примењивањем правила. Треба размишљати чиме се та правила оправдавају, на чему се заснива избор нечијих поступака, шта је полазиште од кога он креће, методе које жели да употреби, какви су резултати које жели да постигне, који су разлози који све то оправдавају. Својим поступцима наставник никада не чини ствари само себе ради, већ посредно одлучује и
за друге – своје ученике. Сваки пут када катихета прави неки избор, тај избор се истовремено тиче и других, односно његових ученика. Ако поступа на начин за који сматра да је најбољи (ма какав он заиста био), установљава неко правило, користи критеријуме избора. Проблем је што многи вероучитељи тога углавном нису свесни. Етика њихове службе проистиче из
размишљања о томе по којим правилима поступају и по којим критеријумима процењују поступке других. Тешкоћа етичког расуђивања и одлучивања огледа се у томе што, чак и када се неко руководи општим правилима, опет мора да се суочава са појединачним случајевима. По дефиницији, сви случајеви личних односа су јединствени. Примењена етика се бави усаглашавањем општих правила са појединачном ситуацијом која је увек јединствена. Треба кројити,подешавати, проверавати да ли је изгубљен из вида неки аспект ситуације, добро одмеравати све елементе. У настави, као и у животу уопште, готова и коначна решења не постоје. Сами одлучујемо када је тренутак да пређемо из галопа у кас.
Теме од највеће етичке важности за катихетску службу могу се поделити у неколико области. Најпре, то су питања компетенције. Је ли неко у довољној мери припремљен и стручно оспособљен за вероучитеља? Има ли он/она довољно личних и других капацитета?
Да ли се његова компетенција реално надгледа и према каквом критеријуму се може одмерити? Које напоре катихета улаже на унапређењу делотворности наставе – да ли се и даље образује, обучава, тражи помоћ и подршку у томе? Друга област односи се на поверење ученика. На чему се заснива поверење које ученик указује катихети и где се налазе границе тог поверења? Катихете могу бити мање или више свесни широког домена одговорности који укључује њихова служба. Које све одговорности они имају пред својим ученицима? Које пред собом као служашчима у црквеној мисији катихезе? Које пред школом која их ангажује, просветним властима и наставницима других предмет? Које пред родитељима и друштвеном заједницом? Важно етичко питање је и начин на који вероучитељ представља себе и свој рад, презентујући свој предмет и анимирајући ученике на избор.
Увек када неко нуди другима руководство или пример, треба да има на уму како се понаша пред њима и како они то виде. Начини понашања наставника имају изражен елемент индивидуалног, јер се етика донекле заснива на човековим личним вредностима и уверењима.
Међутим, постоји неколико заједничких елемената који се тичу етичког понашања наставника. Сви наставници настоје да делују у складу са законом. Сви се труде да поштују личности својих ученика. Сви се држе описа посла који им је додељен у установи у којој раде. Сви покушавају да делују на поштен и разумљив начин. Када су суочени са неком дилемом, сви настоје да раде оно што је најбоље и што доноси најмање штете. Ако постоји икакав средишњи моменат који обједињава ова етичка питања, то је добробит ученика којима се држи настава. Сви наставници покушавају ученицима да помогну пре него да их искористе, да развију њихове могућности пре него да их осујете, да помогну ученицима да науче да доносе зреле личне одлуке, а не да други управљају њиховим животима.
Оно што у погледу одговорности издваја реализаторе верске наставе од других наставника исто је оно што одликује деловање хришћана у друштву у којем живе. Понашање православних вероучитеља треба да представља пројаву и сведочанство православне хришћанске етике.
То није неко „хришћански специфично“ дефинисање добра и зла, исправног и рђавог, одговарајућег и неодговарајућег. Начела хришћанског понашања налазе се с ону страну сваког аутономног људског поимања (познања добра и зла). Она су заснована на распознавању онога што је Божје у односу на оно што је људско. Када православни катихета размишља о добру својих ученика, постизању исправних циљева наставе или правилном поступању у настави, он настоји да следи Божје заповести, откривену Божју вољу о човеку, духовне смернице развоја
личности својих ученика. Судећи по овим критеријумима, добробит ученика не може се сводити на оспособљавање за живот у друштву, на стицање знања и вештина које ће ученицима бити од практичне користи у животу овога века. Добро које има у виду верска настава је вечно добро човека. Образовање на верској настави је пут духовног сазревања, којим вероучитељи иду заједно са својим ученицима. Односи успостављени на верској настави не могу се инструментализовати у сврху постизања ових циљева, јер се остварење тих циљева пројављује управо у самим тим односима. Другим речима, кроз хришћанске односе између катихете и ученика на верској настави пројављује се вечна Божанска љубав Свете Тројице, љубав Бога откривена и дарована у Христу благодаћу Светога Духа.
Највећа опасност која прети у случају покушаја да се ови односи инструментализују јесте свесно или несвесно искоришћавање полазника верске наставе. Катихете у својој ревности могу прећи границе благослова са којим су послани на службу. Могу бити мотивисани пре-
тежно интересима своје личне добити. Могу се упустити у друштвено-политичку кампању за јачање утицаја Цркве, сврставајући младе људе по принципу припадности. Могу се испречити и сопствени проблеми вероучитеља, на пример, може се снажно идентификовати са пробле-
мима или позицијом својих ученика. Може имати и стечени интерес у неком посебном резултату свог рада, који би деловао као непланирани изазов. Најзад, успостављајући и негујући личне односе са ученицима,вероучитељ може на различите начине подлећи искушењу везивања за поједине међу њима.
Има много начина потенцијално неетичког понашања вероучитеља.Када су у питању односи у настави, не постоји непосредно надлежно тело које их може саветовати и заштитити. Свако ко врши службу катихете мора да укључи личну одговорност како би на принципијелан
и етички начин у односима са својим ученицима трагао за путевима Божје воље.
КАЛЕНИЋ, бр.4, 2015.
Нема коментара:
Постави коментар