В рождествје дјевство сохранила јеси, во успенији мира не оставила јеси Богородице: пре-ставиласја јеси к животу, мати сушчи живота, и молитвами твојими избављајеши от смерти души нашја.
Родивши девство си сачувала, упокојивши се свет ниси оставила, Богородице: прешла си у
живот, будући Мати Живота, и молитвама Твојим избављаш од смрти душе наше.
 |
| Охрид |
Ми ништа поуздано не знамо о околностима смрти Дјеве Марије, Мајке Исуса Христа. Из времена раног Хришћанства до нас су дошле разне приче о тој смрти, углавном украшене неком врстом детиње љубави и нежности. Но, баш због тога што су те приче различите нема потребе да се бавимо испитивањем "историјске поузданости" ниједне од ових прича понаособ. На дан Успења Пресвете Богородице Црква своје сећање и љубав усредсређује не на тај чињенични и историјски контекст, нити на тачни датум и тачно место окончања земаљског живота Мајке свих мајки и те свејединствене Жене, већ на оно што чини суштину и смисао Њене смрти, где год да се и када год да се она збила. Црква се сећа смрти Оне чији је Син - како вели наша вера хришћанска - победио смрт, васкрсао из мртвих и даровао нам обећање општег васкрсења и славне победе бесмртнога живота.
Сматрам да су суштина и смисао смрти Мајке Божије најбоље изражени на икони која се на Успење износи на средину храма и представља символично средиште празновања тог празника. На тој икони Мајка Божија упокојена лежи на самртном одру. Око Ње стоје апостоли Христови, а изнад Ње – Христос Који на рукама држи Своју Мајку, живу и заувек сједињену у вечности са Богом. Ми, дакле, видимо смрт и оно што се збило у тој смрти: не растанак, већ сједињење; не жалост, већ радост; и - у коначном исходу - не смрт, већ живот. "И после Рождества - Дјева и после смрти – жива'', пева Црква гледајући ту икону и додаје: ''Родивши сачувала си девство, упокојивши се свет оставила ниси''.
Падају нам на памет речи једне од најдубљих и најлепших молитава које Црква упућује Дјеви Марији и у којој је Дјева Марија названа "зором тајанственога дана". "Радуј се, зоро тајанственога дана!". И управо нам светлост те зоре сија из празника Успења. Сагледавајући светлост те смрти и стојећи у светлости крај Њеног самртног одра почињемо да схватамо да смрти више нема, да је и умирање човека постало чин живота и човеков улазак у истински живот, у живот који бесмртно живује. Христос среће на светлим дверима умирања Ону која Му је предала сав свој живот, која Га је волела до краја: и, гле, смрт постаје радосни сусрет! И, гле, живот надвладава смрт! И, гле, над свим што постоји зацарује се радост и љубав! Она је једна од нас : Она - Марија, Дјева, Мајка Божија!
Вековима је Црква промишљала смрт Дјеве Марије, вековима се удубљивала и уживљавала у смрт Оне која је била Мајка Исусова, којаје дала живот нашем Спаситељу и Господу, која је целу себе - све до стајања под Крстом - предала Сину свом. И Црква – сагле-давајући Њену смрт - никада у тој смрти није видела, нити осетила ни страх, ни ужас, ни крај, већ увек и само блештаву и истинску васкршњу радост. "На бесмртно Твоје успење сабрасмо се...", пева Црква у првој песми тог празника, откривајући - већ у тим првим и почетним речима - саму суштину успењске радости. ''Бесмртно Усиење! Бесмртна смрт!''.
Шта значе ови противречни, на први поглед апсурдни искази? У празнику Успења нам се открива радосна тајна смрти Мајке Божије и та тајна постаје и наша радост. Знамо да је смрт ужас и страва коначног растанка и погружења у страшну тмину и самоћу, али ничега тога нема у смрти Мајке Божије. Јер Њена је смрт као и читав Њен живот – непрестани сусрет, непрестана љубав, непрестано приближавање и улажење у непролазну и невечерњу светлост вечног Царства Божијег.
"Савршена љубав побеђује страх", говори апостол љубави Јован Богослов. И зато страха нема у бесмртном уснућу Дјеве Марије. Смрт је овде побеђена изнутра, ослобођена од свега онога што је преиспуњава ужасом и безнађем. Може се рећи да је у Успењу Пресвете Богородице сама смрт постала живот и победа живота. Смрт је постала ''зора тајанственога дана''. И зато у овом празнику нема нимало жалости, ни надгробнога ридања, ни јада. Само светлост, само радост! И као да се свакоме од нас који се приближавамо неизбежном прагу смрти - у празнику Успења - отварају двери из којих почињу да просијавају и блистају зраци долазеће победе, долазећег Царства Божијег.
У те августовске дане, када природни свет достиже врхунац своје лепоте и када као да и сам постаје похвала, нада и знак другога света, све трепери успењском светлошћу у којој одјекују речи молитве: "У молитвама неуморну Богородицу смрт и умртвљење нису задржали. Јер је у живот прешла Мајка Самога Живота...".
Смрт престаје да буде смрт. Смрт почиње да сија вечношћу и бесмрћем. Смрт више није растанак, већ сједињење. Смрт више није жалост, већ радост. Смрт више није пораз, већ победа. Ето то је оно што празнујемо на дан Успења Пречисте Мајке Божије, предосећајући, предокушајући и исповедајући зору тајанственога дана који већ почиње да свиће.
прот. Александар Шмеман, Тајне празника, Цетиње, 1996
[1] Православна Црква празнује празник Успења или Уснућа, тј. упокојења Пресвете Богородице 15. августа по црквеном, а 28. августа по грађанском календару (прим. прев).
Нема коментара:
Постави коментар