Међу многобројним ктиторима базилике Светог Николе у Барију, у којој од 9. маја 1087. почивају мошти овог светитеља, било је и неколико владара из династије Немањића, међу њима и родоначелник ове династије Стефан Немања, а потом и његови потомци, Стефан Урош II Милутин и Стефан Урош III. По узору на владаре ктиторску делатност је неговала и властела. Неколико ктиторских подухвата у распону од готово век и по указују на живе везе између области на источној и западној обали Јадранског мора. Поклони које су владари из династије Немањића упућивали Базилици познати су углавном само на основу писаних извора, док су сачувани само једна икона, поклон краља Стефана Уроша III и једна повеља цара Стефана Душана.
Прве везе српске средњовековне државе са светилиштем у Барију везују се за владавину великог жупана Стефана Немање. Његов син Стефан, тада велики жупан и севастократор, а потоњи краљ, забележио је у Житију светог Симеона да је Немања даривао, поред светилишта у Светој земљи и Риму, такође и светилиште светог архијереја и светитеља Николаја и чудотворца. Ова ктиторска делатност може се хронолошки сместити у последњу деценију Немањине владавине, после борби у савезништву са Угрима у области Ниша и Сердике 1183. године као и каснијих самосталних освајања на југу и у приморју пре почетка 1186. године. Бојан Миљковић указује да је Немањино смештање двора у Котор можда повезано са чињеницом да је овај био под црквеном јурисдикцијом надбискупа Барија и Каносе од 1089. године, иако даље не разрађује ову тезу. И Константин Јиречек је сматрао да подложност Котора архиепископији у Барију представља вероватни узрок дуготрајних веза између српске средњовековне државе и овог светилишта. Документи сачувани у архиви базилике и каснији описи не говоре о Немањиним даровима, тако да њихов карактер није могуће ближе одредити. Иако су Немањини непосредни потомци одржавали везе са Римом, није познато да је неки од његових синова имао везе са базиликом Светог Николе. Први познати дародавац после Немање била је краљица Јелена, супруга краља Уроша, и мајка краљева Драгутина и Милутина. Она је заједно са својим синовима базилици поклонила икону која данас није сачувана, али о чијем изгледу сведочи опис Антонија Беатила који је написао дело о животу, преносу моштију и чудима светог Николе 1620. године. Икона је вероватно била нешто виша од једног метра и на њој је било насликано попрсје светог Николе, док су се при дну налазиле клечеће фигуре ктитора, краљице Јелене и њених синова. Уз лик краљице Јелене стајао је опширан натпис који сведочи о њеном ктиторству док су се уз портрете њених синова налазили краћи натписи REX STEPHANVS (VROSIVS за Милутина) FILIVS VROSII REGIS SERVIE. Познато је да је икона почетком 17. века чувана у крипти, десно од светитељевог гроба. Сличан поклон Јелена је даровала базилици Светог Петра у Риму, али су на овој икони приказани апостоли Петар и Павле. Натписи које преноси Беатило указују да је икона настала после 1282. године, односно првих година Милутинове владавине.
Најскупоценији и физички највећи поклон неког српског владара базилици Светог Николе у Барију био је сребрни олатар чију је израду наручио краљ Стефан Урош II Милутин. Олтар је по својој вредности надмашивао појединачне дарове савременика, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике може издвојити напуљски краљ Карло II Анжујски (1285—1309). Најстарији познати опис олтара је онај који даје састављач инвентара ризнице из 30. септембра 1362. године. Према наводу овог извора, ранији мермерни олтар је био обложен сребрним плочама украшеним фигурама светитеља и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола. Олтарска пала која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе. Олтар је осветљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених. Име дародавца није сачувано у инвентару али је било забележено на натпису смештеном на сребрној плочи са задње стране олтара. Опис овог раскошног поклона дао је у свом делу и Антонио Беатило. Преписи натписа са олтара сведоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је по свој прилици на лицу места, док је необрађен материјал био послат из Србије. Израду олтара надгледао је грађанин Котора и поданик српског краља Обрад, син Десиславе. Ова личност спомиње се у неколико наврата у актима которског архива, али на основу њих није могуће разазнати карактер његових веза са краљем Милутином, али се може закључити да није припадао највишем слоју которског друштва. Миљковић сматра да се по аналогији са савременим предметима насталим на Апенинском полуострву може закључити да је олтар имао стилска обележја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји). Историјат Милутиновог олтара може се назрети на основу писаних извора. Почетком 17. века циборијум више није постојао. Замењен је новим, а том приликом су извршене измене над другим елементима како би се уклопили у нову конструкцију. Последњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара. Тада изграђени барокни олтар замењен је тек 1953. године у склопу напора да се у што већој мери врати првобитан изглед. Антонио Беатило је на основу списа Јакова Лукаревића извео конструкцију да је Милутин 1319. посетио Бари, али ондашње спољнополитичке прилике искључују овакву могућност. Наиме коалиција коју су чинили угаски краљ Карло Роберт, Филип Тарентски и Младен II Брибирски, а чији је стожер био папа Јован XXII ратовала је против Милутина који је сматран за узурпатора неких територија угарске круне које је преузео после братовљеве смрти.
После Милутина и Стефан Урош III је наставио да дарује светилиште у Барију. Војвода Калабрије Карло је у писму од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Урошу, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар наменио. У питању је била икона светог Николе, димензија 187 цм са 113 цм, која се и данас чува у базилици. Централни део иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље. У горњем делу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана. Убрзо по настанку икона је пресликана, што је као последицу имало промену распореда фигура. Фигуре донатора су сада насликана у стојећем положају па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим делом првобитне натписе због чега је било извесних недоумица око идентификације ових личности. Икона је била смештена у оков од позлаћеног сребра. Лик младог Душана на овој икони најстарији је његов познати портрет. Ова икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе. Направљен је велики број реплика ове иконе у различитим техникама. Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара. Забуну је изазивао и лик голобрадог младића јер већ у инвентару из 1578. стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене. Беатило је чак ишао даље па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина. На молбу каноника базилике цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи. Душанову одлуку потврдио је његов наследник цар Стефан Урош V. Ипак, Дубровчани су се оглушили о цареву повељу па су чак оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспео и до напуљског двора. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Пример владара следила је и властела па је тако као дародавац остао забележен кесар Гргур, који је поклонио различите богослужбене предмете. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.
Литература
Бојан Миљковић, Немањићи и Свети Никола у Барију, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275—294.
извор: www.istorijskabiblioteka.com
 |
| Икона Светог Николе са донаторима, 1322—1325, у окову од позлаћеног сребра, базилика Светог Николе, Бари |
Најскупоценији и физички највећи поклон неког српског владара базилици Светог Николе у Барију био је сребрни олатар чију је израду наручио краљ Стефан Урош II Милутин. Олтар је по својој вредности надмашивао појединачне дарове савременика, иако се по учесталости даривања од Милутинових савременика као најважнији ктитор базилике може издвојити напуљски краљ Карло II Анжујски (1285—1309). Најстарији познати опис олтара је онај који даје састављач инвентара ризнице из 30. септембра 1362. године. Према наводу овог извора, ранији мермерни олтар је био обложен сребрним плочама украшеним фигурама светитеља и био је наткривен циборијумом од сребра на којем се, по средини звезданог неба, налазио лик Бога Оца и представе четворице јеванђелиста или њихових симбола. Олтарска пала која се налазила иза циборијума пружала се хоризонтално између колонета и била је опточена сребрном оплатом на којој је био приказан лик светог Николе. Олтар је осветљавало чак осамнаест кандила, такође богато украшених. Име дародавца није сачувано у инвентару али је било забележено на натпису смештеном на сребрној плочи са задње стране олтара. Опис овог раскошног поклона дао је у свом делу и Антонио Беатило. Преписи натписа са олтара сведоче да је олтар израђиван између јуна 1319. и марта 1320. године, а израђиван је по свој прилици на лицу места, док је необрађен материјал био послат из Србије. Израду олтара надгледао је грађанин Котора и поданик српског краља Обрад, син Десиславе. Ова личност спомиње се у неколико наврата у актима которског архива, али на основу њих није могуће разазнати карактер његових веза са краљем Милутином, али се може закључити да није припадао највишем слоју которског друштва. Миљковић сматра да се по аналогији са савременим предметима насталим на Апенинском полуострву може закључити да је олтар имао стилска обележја готике (сличне онима у олтару цркве Светог Марка у Венецији или олтара Светог Јакова из катедрале у Пистоји). Историјат Милутиновог олтара може се назрети на основу писаних извора. Почетком 17. века циборијум више није постојао. Замењен је новим, а том приликом су извршене измене над другим елементима како би се уклопили у нову конструкцију. Последњи пут сребрни олтар је споменут 1682. године када је капитол базилике одлучио да се олтар демонтира, а да се сребро искористи за израду новог олтара. Тада изграђени барокни олтар замењен је тек 1953. године у склопу напора да се у што већој мери врати првобитан изглед. Антонио Беатило је на основу списа Јакова Лукаревића извео конструкцију да је Милутин 1319. посетио Бари, али ондашње спољнополитичке прилике искључују овакву могућност. Наиме коалиција коју су чинили угаски краљ Карло Роберт, Филип Тарентски и Младен II Брибирски, а чији је стожер био папа Јован XXII ратовала је против Милутина који је сматран за узурпатора неких територија угарске круне које је преузео после братовљеве смрти.
После Милутина и Стефан Урош III је наставио да дарује светилиште у Барију. Војвода Калабрије Карло је у писму од 24. новембра 1325. упућеном капитолу базилике писао да би послао изасланике Урошу, краљу Србије и Далмације, да преузму поклоне које им је овај владар наменио. У питању је била икона светог Николе, димензија 187 цм са 113 цм, која се и данас чува у базилици. Централни део иконе заузима фигура светог Николе који десном руком благосиља, а левом држи јеванђеље. У горњем делу насликана су попрсја Христа и Богородице, док су у доњем делу смештене клечеће фигуре донатора, Стефана Уроша III и његовог сина младог краља Душана. Убрзо по настанку икона је пресликана, што је као последицу имало промену распореда фигура. Фигуре донатора су сада насликана у стојећем положају па су прикази њихових круна и нимбова прекрили добрим делом првобитне натписе због чега је било извесних недоумица око идентификације ових личности. Икона је била смештена у оков од позлаћеног сребра. Лик младог Душана на овој икони најстарији је његов познати портрет. Ова икона је била веома поштована, јер је сматрана за аутентични портрет светог Николе. Направљен је велики број реплика ове иконе у различитим техникама. Прави дародавац иконе брзо је пао у заборав, а икона је приписивана ктитору олтара. Забуну је изазивао и лик голобрадог младића јер већ у инвентару из 1578. стоји да је у питању приказ краља Уроша и његове жене. Беатило је чак ишао даље па је лик идентификовао као Јелену, по његовом спису другу жену краља Милутина. На молбу каноника базилике цар Стефан Душан је издао повељу у Скопљу 20. августа 1346. године у којој спомиње дарове свог оца и деде и налаже дубровачкој општини да од годишњег трибута издвајају 200 перпера у венецијанским грошима и да их дају за восак овој богомољи. Душанову одлуку потврдио је његов наследник цар Стефан Урош V. Ипак, Дубровчани су се оглушили о цареву повељу па су чак оспоравали и њену аутентичност, а спор је доспео и до напуљског двора. Ипак, царев потпис и златни печат указују на аутентичност повеље. Пример владара следила је и властела па је тако као дародавац остао забележен кесар Гргур, који је поклонио различите богослужбене предмете. Његовим даровима завршава се низ ктитора из средњовековне Србије који су били добротвори базилике Светог Николе.
Литература
Бојан Миљковић, Немањићи и Свети Никола у Барију, Зборник радова византолошког института XLIV (2007), 275—294.
извор: www.istorijskabiblioteka.com
Нема коментара:
Постави коментар