Драги брате,
Када кажете да сте почели да се интересујете за хришћанство очигледно је да сте тражили пут и смисао у бесмислу који сачињава живот без Бога. Како сами кажете, оно што вас не чини срећним у вашој вери јесте идеја вечног живота, односно могућност да та вечност буде вечно мучење у паклу. Логички вам то, како кажете, изгледа као уцена, јер нико, наравно, неће да се вечно мучи, а опет пакао постоји. Како то разумети?
Наравно, ви нисте ни први ни последњи човек који размишља о смислу живота и вечности и који се суочава са овим питањем. Мислим да је ваш проблем у томе што сте одређене ставове поставили у погрешној логичкој вези. Бог жели да сви уђу у вечно постојање, односно да себе оцелотворе , кроз природни начин функционисања човекове личности, онако је Бог по свом предвечном промислу и наменио човеку. Ми се, међутим, суочавамо са последицом пада, односно погрешног човековог избора, који се и на личном нивоу актуелизује сваки пут када аутентичне вредности претпоставимо лажним, када небиће претпоставимо бићу и страсти природном функционисању наших богомданих енергија.
Подсетимо се речи Апостола Павла Римљанима: „Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.“ Рим. 7, 14-21
Дакле, начин како поимамо и користимо богомдану слободу је погрешан, јер како би иначе желели једно, а чинили друго. У томе је суштина греха, јер грех је промашај, погрешна реализација намере. Другим речима, иза сваког греха се крије одређена добра намера, која се у неприродном функционисању наше оболеле природе окреће у погрешном смеру, па желећи добро, чинимо зло (сваки пут ка злу је често поплочан добрим намерама). Већ сам раније помињао важну разлику коју Св. Максим прави у поимању аутентичне тј. природне воље (θέλημα φυσικόν) која се манифестује увек позитивно и афирмативно према Богу и тзв. гномске воље (θέλημα γνωμικόν), која се креће у домену избора између добра и зла и коначно завршава у бунту против Бога. Наш проблем је у самом старту у томе што палу и оболелу вољу сматрамо за природни израз нашег личног постојања и слободе. Од те премисе можемо само да дођемо до читавог низа погрешних закључака, на пример да је Бог направио грешке у стварању јер свет није савршен. Управо та премиса је главна основа демонске философије да створени свет треба престворити, прерадити. Они су први револуционари који свет желе да преобликују на своју слику и прилику и за то им је потребан човек.
Потрага за слободом је непосредно повезана са проблемом моралности. Посебан проблем настаје када се логика и етика сукобе са слободом. На пример, постављамо питање како можемо бити слободни, а око нас постоје одређени математички и логички закони које никако не можемо променити. Такође, дешава се да добри и честити људи трпе и страдају, а људи који чине зло уживају у удобном и мирном животу. Где је ту правда, где је ту Бог и смисао живота, а где савршенство света који је Бог створио? О овим питањима је нарочито писао Достојевски. Он нам кроз своје јунаке открива да је прави смисао човековог живота у самом постојању, бићу, а не у циљу и начину постојања, односно указује нам на аутентично православно поимање разлике између онтологије и етике. Свети оци полазе од тога да Христос није дошао да нас учини хуманијим, већ да победи смрт и дарује нам живот вечни. Наглашавање етике посебно је карактеристично за западно хришћанство што је многе мислиоце на Западу довело до питања која су разрешили једноставно чињеницом да Бог не постоји. Св. Максим то посебно истиче тако што је говорио да је циљ човека да оствари вечнобитије (пакибитије), а не просто добробитије. По Св. Максиму слобода се, дакле, састоји у одбацивању или прихватању самог постојања, односно бића.
Овде долазимо до кључног питања смисла страдања, раја и пакла. Ако човек у својој слободи изабере небиће уместо бића, он изабира вечну смрт и пакао је реализација његове коначне слободе избора. С друге стране, одлука да прихватимо биће, често подразумева бол и страдање. Међутим, тим избором човек не постаје жртва принуде јер у чудесном апсурду он тек тада истински остварује своју слободу, односно слободу као љубав када вољно страда ради других. У томе је и најдубљи смисао Христовог страдања који крсним страдањем, љубави ради према палом човеку, побеђује у људској природи смрт, будући васркснут Духом Светим из мртвих и отворивши врата вечног постојања васцелој твари.
Човекова слобода се најпотпуније реализује у евхаристијском начину постојања, управо зато што евхаристија подразумева заједничарење свих са Христом. У евхаристији постајемо колективни Христос задржавајући своје лично постојање које је увек у односу и у зависности од другога, и то је тајна будућег века. Кажете, како да осећате радост у евхаристији када се милиони муче у паклу. Само питање показује озбиљну замену теза. Ваш највећи проблем јесте само постојање пакла које видите као негацију Божије љубави, постојања и смисла сваког, па и евхаристијског живота. Међутим, пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили. Претходно сам у мојим одговорима писао да је идеја о кажњавању грешника у паклу, због наводно увређеног божанског достојанства и потребе да се Божија правда задовољи, у потпуности заснована на погрешном разумевању и Бога и нашег спасења. Следствено томе, спасење није избављење од пакла и мука, већ пуно остварење нашег личног постојања у Христу. Они који своје служење Богу, љубав према Богу и ближњима, као и вршење Божијих заповести, заснивају на страху од пакла неизбежно ће доћи до сукоба са логиком. Како волети Бога који мучи људе који му нису угодили, с правом се питају они који су се заплели у јуридичко поимање Бога и спасења. Управо овај проблем је довео до сасвим природног настанка атеизма на римокатоличком и протестантском Западу. Даље, по тој логици, ви сте сасвим у праву да би чак и боравак у рају са таквим Богом који милионе држи у паклу било мучна принуда. Православна традиција која се заснива на правилном схватању Светог Писма и учењима св. Отаца не познаје оваквог Бога. Он је пројекција оболелог човековог ума и његове логике. Атеисти су стога у праву што негирају постојање оваквог Бога. Њихов проблем јесте, међутим, у томе што одбацују да постоји Бог љубави који не само да састрадава онима који пате, већ Бог који је истовремено и са онима који су у рају и са онима који су у паклу. Разлика је само у томе што његову љубав једни доживљавају као блаженство и утеху, а други као муку и бол.
На сличан начин неки западни хришћански учитељи тумаче првородни грех који не само што је за њих увреда Божијег достојанства, већ који захтева казну – смрт. Казна по њима долази због кривице која се преноси са једног колена на друго. Ми наслеђујемо по том учењу кривицу чак и када сами нисмо скривили. Неки критичари ових псеудо-хришћанских учења с правом су такав однос према палом човеку назвали крвном осветом. На римокатоличком Западу богослови су развијали учење да су светитељи они који су својим заслугама нашли милост Божију, а вишком заслуга Црква има и право да опрашта грехове. Ово учење довело је до теорије индулгенција која је била окидач за протестантску револуцију Мартина Лутера крајем 15. и почетком 16. века. Још раније, 1230. године доминиканац Хуго Сен-Шер развио је теорију о „ризници заслуга Христа и светитеља“ (thesaurum satisfactionum Christi et Sanctorum) . Ову ризницу сачињавају бескрајне заслуге Христа и светитеља који су на располагању Цркви и која на основу те ризнице има право да опрашта грехове. О овоме су писали и схоластичари Алберт Велики и Тома Аквински, дајући богословско објашњење за индулгенције (опроснице) једно од најапсурднијих учења на хришћанском Западу. Римокатоличо богословље Средњег века је у потпуности засновано на бескрајним тумачењима јуридичких принципа. Бог кога то богословље описује стално је у сенци божанске правде која диктира и ограничава његове поступке и која је јача од његове љубави. Тај псеудо-Бог латинског Запада стално тражи жртву као компензацију за увреду. Зато и када се човек суочи са страдањем, а да није крив, увек мора постојати нека кривица, јер у противном страдање не би било логично и оправдано. Оптерећеност кривицом је један од главних покретачких мотора вере на Западу што је тако неизбежно довело до тога да западни човек једноставно збаци тај мучни јарам и прогласи смрт таквог Бога. Књига о Јову је од почетка до краја деманти тог учења о нужној кривици, које логику и морализам ставља изнад бића, слободе и љубави. Библијски Бог је изнад људских и моралистичких појмова добра и зла. Истина, у Св. Писму налазимо да је Он често љубоморан, да се гневи, да кажњава. Да ли је онда то у супротности са милосрдним Богом човекољубцем, кога нам открива Христос. За оне који иду путем богопознања ту нема супротности јер пасусе у Старом Завету треба разумети у контексту Божије љубави, јер ако се он гневи не гневи се из страсти и злобе, већ љубави ради, као отац који грди своје чадо које иде на руб провалије и може да пострада, као љубоморни женик који пати због блуда своје љубљене, тј. душе док она лута клањајући се идолима овога света. Данашњи хришћани често живог библијског Бога своде на неку позитивну безличну енергију, али Бог је личност која тражи живи однос са човеком, тај однос боли и није једноставан, он дубоко ангажује и не оставља равнодушним. Пребивање у Богу је стална борба, стални сусрет личног Бога са нашом личношћу, а не нека безлична и анестезирана нирвана далекоисточних мудраца.
Наравно, у православној традицији правда је неодвојива од љубави и хвала Богу да Бог суди по својој љубави, а не по јуридичкој правди, јер ко би се спасао? Бог није смрћу казнио палог Адама, већ је смрт, која је својствена свему створеном из ничега, наступила као природна последица погрешног избора, одвајања од извора живота. Смрт је као отров ушла у људску природу и тако се преноси са поколења на поколење, дакле не као кривица, не етички, већ онтолошки. Св. оци уче да смо постали смртни, јер смо рођени од смртног, а не зато што смо наследили кривицу. Такође, актуелизација смрти, којој су човек као и васцела твар потенцијално били склони и пре пада, израз је и чудесне Божије милости после пада, јер би у противном пало стање постало вечно стање одвојености од Бога. У ширем смислу све је то део и Божије педагогије и предвечног промисла да се васцела творевина уведе у вечно постојање преко Сина Божијег који ће у времену постати човек. Будући да стари Адам није у томе успео, онда је то остварено преко Христа , новог Адама, који је да би победио смрт сам вољно као човек окусио смрт и погазио њену силу као Бог. Нама су отворена врата вечног живота у Христу, али да бисмо постали баштиници вечности потребно је да сами то слободно прихватимо јер Бог ништа не даје на силу. Крштењем и евхаристијским животом ми улазимо у вечно постојање. Зато смрт коју биолошки морамо да прођемо не пролазимо тако што идемо у ад, већ у Христу улазимо у нови живот.
У центру вашег интересовање очигледно је пакао, који је за вас негација Божије љубави. Проблем у тој поставци јесте што и у рају као и у паклу постоји Божија љубав, али се различито доживљава и манифестује. Пакао према учењу већине православних отаца није простор, већ начин (не)постојања. Бог ће када прође обличје овог света и века све обасјати својом љубављу која је као огањ. „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.“ 1Кор 3, 13. Они који су изабрали биће наспрам небића, љубав наспрам мржње, дела светлости наспрам дела таме, они ће бити спашени, односно препознаће ту светлост и огањ као живог Бога и вечну радост, и наставиће да узрастају у радости вечног постојања којој неће бити краја. Они, пак, који су изабрали пут смрти у овоме животу, који су изабрали да постоје као индивидуе у својој себичности и самољубљу, наставиће тако и у вечности и ту исту Божију љубав доживљаваће као вечну муку, бол, шкргут зуби. Што их Бог више буде грлио и љубио патња ће бити већа и сами ће хтети да иду у још већу изолацију од Бога, у већу таму, у мрачне дубине тартара. Дакле, једна реалност, Божија доброта и љубав, доживљава се на два потпуно различита начина. Бог зато није онај који шаље људе у пакао да би се мучили, већ сами људи бирају таму још у овом начину постојања, удаљујући се од Божије љубави коју не разумеју, не прихватају, која их пржи и пали. У примерима егзорцизама демони у опседнутим људима присуство свештеника, молитве, освећене водице, знак крста и сл. доживљавају као муку и бол, иако је за људе који траже Бога и његову љубав то извор велике радости и утехе. Тако је и са људима који доживљавају и Литургију, и причешће као муку. За њих је заједница лишавање слободе коју виде у афирмацији свог индивидуализма и самољубља. Они су заправо већ на путу погрешног избора. За њих је Бог неправедан и, коначно, за њих лично више не постоји. Пакао је зато вечни начин (не)постојања у самоизолацији, кроз лични и слободни избор. За разлику од овог стања у коме живимо које подразумева време и простор у будућем веку неће бити тих категорија и један моменат биће вечност, зато избор који направимо у овом свету и веку остаје као вечни начин постојања наше личности. Погледајте колико и у овом животу имамо примера у којима што више љубави показујмо према онима који нас ненавиде, њихова мржња је још већа. Ако некога омрзнемо, не само његово присуство већ и сама помисао на њега уноси нам немир и муку. Мржња не постоји сама по себи већ је негативни израз љубави и зато је у љубави увек супротно јер заједница са вољеним бићем за нас је сама по себи радост и блаженство.
Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор. Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања. То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.
Морам да кажем, драги брате, да ме стога дубоко брину ваше речи да због страха од вечних мука и немогућности да то логички помирите са Божијим постојањем и његовом добротом не можете да живите као хришћанин. Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију. Зато је немогуће да пакао вечно не постоји, зато Црква никада није прихватила Оригенову апокатастазу (васпостављење свега) јер би у том случају човек био неслободна личност, тј. не би носио лик и подобије Бога који га је створио.
Питамо се шта бива са онима који нису православни хришћани, или нису уопште хришћани и који који никада нису чули истину о Богу. Немамо дефинитивних одговора, али упознавајући љубав Божију можемо да будемо уверени да ће сваки човек који у свом срцу тражи Бога и његову љубав, у дан Суда, када светлост Христова све обасја, препознати тог Христа као Бога коме је не знајући тежио цео свој живот, лутајући можда у разним религијама и учењима. У свакој религији има понешто истине јер човек у свом природном коду носи сећање још од Адама на заједницу са Богом. То колективно, (да искористим реч) архетипско сећање, нашло је израза у разним религијама, митовима и учењима. Међутим , то „сећање“ само је магловити одсјај оног истинског знања које долази од заједнице са живим Богом, и које је у последња времена објавио сам оваплоћени Логос и преко Духа Светога њиме надахњује Цркву. Као хришћани можемо са сигурношћу рећи да се без Христа нико не може и неће спасити и да својом врлином и добротом нико не може сам ући у вечно постојање. Али, исто тако можемо рећи да Бог неће оставити ниједног човека у мраку и аду, а да му не пружи могућност да на неки нама несхватљив начин направи свој избор између вечног живота и вечне смрти. Многи траже Бога, иако га не познају, труде се да му служе у оним верама и традицијама у којима су се родили, а многи у свом животу никада не упознају аутентично хришћанство. Али, ко нам може са сигурношћу рећи да у дан Суда и такви у Христу неће препознати свог Бога, и заједницу са њим доживети као вечну радост? Исто тако и неки хришћани који искрено не траже Бога и не верују у Њега, већ у неку пројекцију свог оболелог ума, светлост Божију доживеће као муку и патњу, као што је већ вероватно доживљавају и у овоме свету. То, наравно, не значи да није важно у којој вери живимо и да је важно да само живимо „добрим и моралним животом“. У томе је грешка разних синкретиста. Свети оци нас уче да спасење није питање етике, већ онтологије. Зато дубоко верујем да ми никада не можемо својом логиком ограничити пучину Божијег милосрђа, као што не можемо одбацити могућност да Бог себе објави и онима који га нису упознали на начин како смо га упознали ми. Црква се не исцрпљује само у својој институционалној и видљивој форми, већ представља козмички догађај. Својим сједињењем са створеном природом и вазнесењем те природе у свом васкрслом телу „о деснују Бога Оца“ Христос је неповратно вечношћу заквасио васцелу творевину. Зато у Цркви потенцијално учествује и Духом дише свака твар. Колико ће свако себе реализовати у Цркви тј. остварити као богостворена личност, односно изабрати између бића и небића, зависи од свакога понаособ.
Апостол говори о овим стварима у целој 2. глави Римљaнима. Подсетимо се барем следећих стихова: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 12-15).
извор: www.pouke.org
Када кажете да сте почели да се интересујете за хришћанство очигледно је да сте тражили пут и смисао у бесмислу који сачињава живот без Бога. Како сами кажете, оно што вас не чини срећним у вашој вери јесте идеја вечног живота, односно могућност да та вечност буде вечно мучење у паклу. Логички вам то, како кажете, изгледа као уцена, јер нико, наравно, неће да се вечно мучи, а опет пакао постоји. Како то разумети?
Подсетимо се речи Апостола Павла Римљанима: „Јер знамо да је закон духован, а ја сам тјелесан, продан у ропство гријеху. Јер не знам шта чиним, јер не чиним оно што хоћу, него што мрзим то чиним. Ако ли чиним оно што нећу, признајем да је закон добар. Тада то не чиним више ја, него гријех који живи у мени. Јер знам да добро не живи у мени, то јест, у тијелу мојему; јер хтјети имам у себи, али учинити добро не налазим. Јер добро, што хоћу, не чиним, него зло, што нећу, оно чиним. А кад чиним оно што нећу, већ не чиним то ја, него гријех који живи у мени. Налазим, дакле, закон: када хоћу добро да чиним, зло ми је присутно.“ Рим. 7, 14-21
Дакле, начин како поимамо и користимо богомдану слободу је погрешан, јер како би иначе желели једно, а чинили друго. У томе је суштина греха, јер грех је промашај, погрешна реализација намере. Другим речима, иза сваког греха се крије одређена добра намера, која се у неприродном функционисању наше оболеле природе окреће у погрешном смеру, па желећи добро, чинимо зло (сваки пут ка злу је често поплочан добрим намерама). Већ сам раније помињао важну разлику коју Св. Максим прави у поимању аутентичне тј. природне воље (θέλημα φυσικόν) која се манифестује увек позитивно и афирмативно према Богу и тзв. гномске воље (θέλημα γνωμικόν), која се креће у домену избора између добра и зла и коначно завршава у бунту против Бога. Наш проблем је у самом старту у томе што палу и оболелу вољу сматрамо за природни израз нашег личног постојања и слободе. Од те премисе можемо само да дођемо до читавог низа погрешних закључака, на пример да је Бог направио грешке у стварању јер свет није савршен. Управо та премиса је главна основа демонске философије да створени свет треба престворити, прерадити. Они су први револуционари који свет желе да преобликују на своју слику и прилику и за то им је потребан човек.
Потрага за слободом је непосредно повезана са проблемом моралности. Посебан проблем настаје када се логика и етика сукобе са слободом. На пример, постављамо питање како можемо бити слободни, а око нас постоје одређени математички и логички закони које никако не можемо променити. Такође, дешава се да добри и честити људи трпе и страдају, а људи који чине зло уживају у удобном и мирном животу. Где је ту правда, где је ту Бог и смисао живота, а где савршенство света који је Бог створио? О овим питањима је нарочито писао Достојевски. Он нам кроз своје јунаке открива да је прави смисао човековог живота у самом постојању, бићу, а не у циљу и начину постојања, односно указује нам на аутентично православно поимање разлике између онтологије и етике. Свети оци полазе од тога да Христос није дошао да нас учини хуманијим, већ да победи смрт и дарује нам живот вечни. Наглашавање етике посебно је карактеристично за западно хришћанство што је многе мислиоце на Западу довело до питања која су разрешили једноставно чињеницом да Бог не постоји. Св. Максим то посебно истиче тако што је говорио да је циљ човека да оствари вечнобитије (пакибитије), а не просто добробитије. По Св. Максиму слобода се, дакле, састоји у одбацивању или прихватању самог постојања, односно бића.
Овде долазимо до кључног питања смисла страдања, раја и пакла. Ако човек у својој слободи изабере небиће уместо бића, он изабира вечну смрт и пакао је реализација његове коначне слободе избора. С друге стране, одлука да прихватимо биће, често подразумева бол и страдање. Међутим, тим избором човек не постаје жртва принуде јер у чудесном апсурду он тек тада истински остварује своју слободу, односно слободу као љубав када вољно страда ради других. У томе је и најдубљи смисао Христовог страдања који крсним страдањем, љубави ради према палом човеку, побеђује у људској природи смрт, будући васркснут Духом Светим из мртвих и отворивши врата вечног постојања васцелој твари.
Човекова слобода се најпотпуније реализује у евхаристијском начину постојања, управо зато што евхаристија подразумева заједничарење свих са Христом. У евхаристији постајемо колективни Христос задржавајући своје лично постојање које је увек у односу и у зависности од другога, и то је тајна будућег века. Кажете, како да осећате радост у евхаристији када се милиони муче у паклу. Само питање показује озбиљну замену теза. Ваш највећи проблем јесте само постојање пакла које видите као негацију Божије љубави, постојања и смисла сваког, па и евхаристијског живота. Међутим, пакао није место где Бог мучи оне који му нису угодили. Претходно сам у мојим одговорима писао да је идеја о кажњавању грешника у паклу, због наводно увређеног божанског достојанства и потребе да се Божија правда задовољи, у потпуности заснована на погрешном разумевању и Бога и нашег спасења. Следствено томе, спасење није избављење од пакла и мука, већ пуно остварење нашег личног постојања у Христу. Они који своје служење Богу, љубав према Богу и ближњима, као и вршење Божијих заповести, заснивају на страху од пакла неизбежно ће доћи до сукоба са логиком. Како волети Бога који мучи људе који му нису угодили, с правом се питају они који су се заплели у јуридичко поимање Бога и спасења. Управо овај проблем је довео до сасвим природног настанка атеизма на римокатоличком и протестантском Западу. Даље, по тој логици, ви сте сасвим у праву да би чак и боравак у рају са таквим Богом који милионе држи у паклу било мучна принуда. Православна традиција која се заснива на правилном схватању Светог Писма и учењима св. Отаца не познаје оваквог Бога. Он је пројекција оболелог човековог ума и његове логике. Атеисти су стога у праву што негирају постојање оваквог Бога. Њихов проблем јесте, међутим, у томе што одбацују да постоји Бог љубави који не само да састрадава онима који пате, већ Бог који је истовремено и са онима који су у рају и са онима који су у паклу. Разлика је само у томе што његову љубав једни доживљавају као блаженство и утеху, а други као муку и бол.
На сличан начин неки западни хришћански учитељи тумаче првородни грех који не само што је за њих увреда Божијег достојанства, већ који захтева казну – смрт. Казна по њима долази због кривице која се преноси са једног колена на друго. Ми наслеђујемо по том учењу кривицу чак и када сами нисмо скривили. Неки критичари ових псеудо-хришћанских учења с правом су такав однос према палом човеку назвали крвном осветом. На римокатоличком Западу богослови су развијали учење да су светитељи они који су својим заслугама нашли милост Божију, а вишком заслуга Црква има и право да опрашта грехове. Ово учење довело је до теорије индулгенција која је била окидач за протестантску револуцију Мартина Лутера крајем 15. и почетком 16. века. Још раније, 1230. године доминиканац Хуго Сен-Шер развио је теорију о „ризници заслуга Христа и светитеља“ (thesaurum satisfactionum Christi et Sanctorum) . Ову ризницу сачињавају бескрајне заслуге Христа и светитеља који су на располагању Цркви и која на основу те ризнице има право да опрашта грехове. О овоме су писали и схоластичари Алберт Велики и Тома Аквински, дајући богословско објашњење за индулгенције (опроснице) једно од најапсурднијих учења на хришћанском Западу. Римокатоличо богословље Средњег века је у потпуности засновано на бескрајним тумачењима јуридичких принципа. Бог кога то богословље описује стално је у сенци божанске правде која диктира и ограничава његове поступке и која је јача од његове љубави. Тај псеудо-Бог латинског Запада стално тражи жртву као компензацију за увреду. Зато и када се човек суочи са страдањем, а да није крив, увек мора постојати нека кривица, јер у противном страдање не би било логично и оправдано. Оптерећеност кривицом је један од главних покретачких мотора вере на Западу што је тако неизбежно довело до тога да западни човек једноставно збаци тај мучни јарам и прогласи смрт таквог Бога. Књига о Јову је од почетка до краја деманти тог учења о нужној кривици, које логику и морализам ставља изнад бића, слободе и љубави. Библијски Бог је изнад људских и моралистичких појмова добра и зла. Истина, у Св. Писму налазимо да је Он често љубоморан, да се гневи, да кажњава. Да ли је онда то у супротности са милосрдним Богом човекољубцем, кога нам открива Христос. За оне који иду путем богопознања ту нема супротности јер пасусе у Старом Завету треба разумети у контексту Божије љубави, јер ако се он гневи не гневи се из страсти и злобе, већ љубави ради, као отац који грди своје чадо које иде на руб провалије и може да пострада, као љубоморни женик који пати због блуда своје љубљене, тј. душе док она лута клањајући се идолима овога света. Данашњи хришћани често живог библијског Бога своде на неку позитивну безличну енергију, али Бог је личност која тражи живи однос са човеком, тај однос боли и није једноставан, он дубоко ангажује и не оставља равнодушним. Пребивање у Богу је стална борба, стални сусрет личног Бога са нашом личношћу, а не нека безлична и анестезирана нирвана далекоисточних мудраца.
Наравно, у православној традицији правда је неодвојива од љубави и хвала Богу да Бог суди по својој љубави, а не по јуридичкој правди, јер ко би се спасао? Бог није смрћу казнио палог Адама, већ је смрт, која је својствена свему створеном из ничега, наступила као природна последица погрешног избора, одвајања од извора живота. Смрт је као отров ушла у људску природу и тако се преноси са поколења на поколење, дакле не као кривица, не етички, већ онтолошки. Св. оци уче да смо постали смртни, јер смо рођени од смртног, а не зато што смо наследили кривицу. Такође, актуелизација смрти, којој су човек као и васцела твар потенцијално били склони и пре пада, израз је и чудесне Божије милости после пада, јер би у противном пало стање постало вечно стање одвојености од Бога. У ширем смислу све је то део и Божије педагогије и предвечног промисла да се васцела творевина уведе у вечно постојање преко Сина Божијег који ће у времену постати човек. Будући да стари Адам није у томе успео, онда је то остварено преко Христа , новог Адама, који је да би победио смрт сам вољно као човек окусио смрт и погазио њену силу као Бог. Нама су отворена врата вечног живота у Христу, али да бисмо постали баштиници вечности потребно је да сами то слободно прихватимо јер Бог ништа не даје на силу. Крштењем и евхаристијским животом ми улазимо у вечно постојање. Зато смрт коју биолошки морамо да прођемо не пролазимо тако што идемо у ад, већ у Христу улазимо у нови живот.
У центру вашег интересовање очигледно је пакао, који је за вас негација Божије љубави. Проблем у тој поставци јесте што и у рају као и у паклу постоји Божија љубав, али се различито доживљава и манифестује. Пакао према учењу већине православних отаца није простор, већ начин (не)постојања. Бог ће када прође обличје овог света и века све обасјати својом љубављу која је као огањ. „Свачије ће дјело изићи на видјело; јер ће Дан показати, јер ће се огњем открити, и свачије ће се дјело огњем испитати какво је.“ 1Кор 3, 13. Они који су изабрали биће наспрам небића, љубав наспрам мржње, дела светлости наспрам дела таме, они ће бити спашени, односно препознаће ту светлост и огањ као живог Бога и вечну радост, и наставиће да узрастају у радости вечног постојања којој неће бити краја. Они, пак, који су изабрали пут смрти у овоме животу, који су изабрали да постоје као индивидуе у својој себичности и самољубљу, наставиће тако и у вечности и ту исту Божију љубав доживљаваће као вечну муку, бол, шкргут зуби. Што их Бог више буде грлио и љубио патња ће бити већа и сами ће хтети да иду у још већу изолацију од Бога, у већу таму, у мрачне дубине тартара. Дакле, једна реалност, Божија доброта и љубав, доживљава се на два потпуно различита начина. Бог зато није онај који шаље људе у пакао да би се мучили, већ сами људи бирају таму још у овом начину постојања, удаљујући се од Божије љубави коју не разумеју, не прихватају, која их пржи и пали. У примерима егзорцизама демони у опседнутим људима присуство свештеника, молитве, освећене водице, знак крста и сл. доживљавају као муку и бол, иако је за људе који траже Бога и његову љубав то извор велике радости и утехе. Тако је и са људима који доживљавају и Литургију, и причешће као муку. За њих је заједница лишавање слободе коју виде у афирмацији свог индивидуализма и самољубља. Они су заправо већ на путу погрешног избора. За њих је Бог неправедан и, коначно, за њих лично више не постоји. Пакао је зато вечни начин (не)постојања у самоизолацији, кроз лични и слободни избор. За разлику од овог стања у коме живимо које подразумева време и простор у будућем веку неће бити тих категорија и један моменат биће вечност, зато избор који направимо у овом свету и веку остаје као вечни начин постојања наше личности. Погледајте колико и у овом животу имамо примера у којима што више љубави показујмо према онима који нас ненавиде, њихова мржња је још већа. Ако некога омрзнемо, не само његово присуство већ и сама помисао на њега уноси нам немир и муку. Мржња не постоји сама по себи већ је негативни израз љубави и зато је у љубави увек супротно јер заједница са вољеним бићем за нас је сама по себи радост и блаженство.
Као студент сам се питао зашто Бог не може да дозволи човеку да потпуно нестане, зашто му је онемогућена слобода да се једноставно врати у ништавило ако већ неће заједницу са Богом у вечности. Недавно сам нашао код Митрополита Пергамског на одговор. Христос је човекову природу увео у вечно постојање и док год постоји Христос као личност у којој та природа вечно постоји, ми који партиципирамо у тој природи не можемо да у потпуности нестанемо. Пакао је зато стање полупостојања, али не и потпуног непостојања. То је стање жеље човека да се самопоништи, али не успева и своје биће и самог Бога који том бићу даје могућност вечног постојања сматра за узрок своје муке.
Морам да кажем, драги брате, да ме стога дубоко брину ваше речи да због страха од вечних мука и немогућности да то логички помирите са Божијим постојањем и његовом добротом не можете да живите као хришћанин. Зар мислите да Бог не састрадава онима који не прихватају његову љубав, што бирају небиће и смрт кроз своју себичност, гордост и самољубље. Он их не осуђује јер су они сами себе осудили, Он их грли својом љубављу али, авај, чињеница да они ту љубав доживљавају као бол и патњу не представља кривицу Божију. Зато је немогуће да пакао вечно не постоји, зато Црква никада није прихватила Оригенову апокатастазу (васпостављење свега) јер би у том случају човек био неслободна личност, тј. не би носио лик и подобије Бога који га је створио.
Питамо се шта бива са онима који нису православни хришћани, или нису уопште хришћани и који који никада нису чули истину о Богу. Немамо дефинитивних одговора, али упознавајући љубав Божију можемо да будемо уверени да ће сваки човек који у свом срцу тражи Бога и његову љубав, у дан Суда, када светлост Христова све обасја, препознати тог Христа као Бога коме је не знајући тежио цео свој живот, лутајући можда у разним религијама и учењима. У свакој религији има понешто истине јер човек у свом природном коду носи сећање још од Адама на заједницу са Богом. То колективно, (да искористим реч) архетипско сећање, нашло је израза у разним религијама, митовима и учењима. Међутим , то „сећање“ само је магловити одсјај оног истинског знања које долази од заједнице са живим Богом, и које је у последња времена објавио сам оваплоћени Логос и преко Духа Светога њиме надахњује Цркву. Као хришћани можемо са сигурношћу рећи да се без Христа нико не може и неће спасити и да својом врлином и добротом нико не може сам ући у вечно постојање. Али, исто тако можемо рећи да Бог неће оставити ниједног човека у мраку и аду, а да му не пружи могућност да на неки нама несхватљив начин направи свој избор између вечног живота и вечне смрти. Многи траже Бога, иако га не познају, труде се да му служе у оним верама и традицијама у којима су се родили, а многи у свом животу никада не упознају аутентично хришћанство. Али, ко нам може са сигурношћу рећи да у дан Суда и такви у Христу неће препознати свог Бога, и заједницу са њим доживети као вечну радост? Исто тако и неки хришћани који искрено не траже Бога и не верују у Њега, већ у неку пројекцију свог оболелог ума, светлост Божију доживеће као муку и патњу, као што је већ вероватно доживљавају и у овоме свету. То, наравно, не значи да није важно у којој вери живимо и да је важно да само живимо „добрим и моралним животом“. У томе је грешка разних синкретиста. Свети оци нас уче да спасење није питање етике, већ онтологије. Зато дубоко верујем да ми никада не можемо својом логиком ограничити пучину Божијег милосрђа, као што не можемо одбацити могућност да Бог себе објави и онима који га нису упознали на начин како смо га упознали ми. Црква се не исцрпљује само у својој институционалној и видљивој форми, већ представља козмички догађај. Својим сједињењем са створеном природом и вазнесењем те природе у свом васкрслом телу „о деснују Бога Оца“ Христос је неповратно вечношћу заквасио васцелу творевину. Зато у Цркви потенцијално учествује и Духом дише свака твар. Колико ће свако себе реализовати у Цркви тј. остварити као богостворена личност, односно изабрати између бића и небића, зависи од свакога понаособ.
Апостол говори о овим стварима у целој 2. глави Римљaнима. Подсетимо се барем следећих стихова: „Јер који без закона сагријешише, без закона ће и изгинути; а који под законом сагријешише, по закону ће се осудити. Јер нису праведни пред Богом они који слушају закон, него ће се оправдати они који испуњавају закон. Јер кад незнабошци немајући закона чине од природе што је по закону, они немајући закон сами су себи закон; Они доказују да је у срцима њиховим написано оно што је по закону, пошто свједочи савјест њихова, и пошто се мисли њихове међу собом оптужују или оправдавају.“ (Рим. 2, 12-15).
извор: www.pouke.org
Нема коментара:
Постави коментар