Александар Солжењицин, ПОМИЊАЊЕ МРТВИХ

Оно нам је завештано, с високом мудрошћу, од људи
светог живота. Та мисао се не може разумети у
младим годинама, док смо окружени блиским људима, сродницима, пријатељима. Но, како пролазе године - оставе нас родитељи, одлазе наши врсници.
Куда одлазе?
Чини се: то се не може одгонетнути, непојмљиво је,
није нам дато и доступно. Ипак, с некаквом унапред даном јасноћом изсијава и зрачи нам, да они - нису,
нису исчезли.
И ништа више ми нећемо сазнати, док смо живи.
Али молитва за њихове душе успоставља од нас к
њима, од њих к нама неопипљиву дугу - васељенских
размера а беспреградне блискости. Да, ево они, скоро
их је могуће додирнути. И незнани су они, и као некад, тако су обични. Но иза нас по годинама; други опет који су од нас били старији, изгледајући млађи.
Сасредоточивши се, удахњујеш чак њихов одзив,
мимоход, предупређење.
И своју земну топлину шаљеш им за узврат: могуће,
и од нас има неке вајде?
И обећање сусрета.

Из књиге Угличко звоно
Превод с руског: Митрополит црногорско-приморски Г. Амфилохије
Православље, 1. фебруар 2005.

По благослову Његове Светости Патријарха српског Г.Г. Павла, 16. новембра 2004. године, Александру Солжењицину, руском књижевнику, уручено је највише одликовање Српске православне цркве - орден Светог Саве I степена