Драге моје сестре,
Ових сам последњих месеци много стрепео за вас.
Јесенас смо објавили књигу о покојној Матери(1)...Ваш су манастир и до објављивања те књиге хвалили. Те, Раваница је наш најуређенији манастир, те у Раваници се најлепше пева, те раваничке сестре су једине које врше добротворну мисију, негују тешко болесну децу, и све тако...
А када је дошла и та књига о покојној Матери, једно се време у Патријаршији и у црквеним круговима у Београду само о Раваници и говорило, и био сам некако поносан што је тај хваљени манастир у мојој епархији.
Али сам помало и стрепео. Знао сам из искуства да после сваке веће свечаности, после сваке изузетне похвале, долази и неки велики шамар, неко неочекивано искушење и осрамоћење.
После свечаног освећења конака у Копорину напустиле су нас три сестре, од којих једна заувек. После свечаности освећења конака у Миљкову догодило се нешто слично, и то осипање као да тамо и не престаје.
После велике свечаности у Нимнику, напустио је манастир духовник и одвео са собом три сестре.
Скоро је било постало правило: освети се конак, одржи свечаност, сви будемо одушевљени и поносни, објаве се слике у црквеним листовима, говори се са похвалама о нама, и онда дође нешто као олуја: сестринство се посвађа, подели и по неколико сестара оде у други манастир, или у другу епархију, а понекад и у свет.
И онда цела она околина око манастира која је учествовала у свечаности, почиње да се "разочарава", да осуђује и оговара дотада хваљени манастир и монаштво.
И Раваницу су зимус много хвалили. Можда смо се због тога, а и иначе, и ми мало понели. Али наш велики непријатељ, зли дух, не подноси никакве наше веће успехе. И уместо негдашње хвале убрзо је почело ружење Раванице. Пет узастопних недеља онај несрећни лист је сваког петка бљувао јед на овај наш манастир.
Са стрепњом сам узимао петком изјутра тај лист и - док сам читао - осећао сам као да ми оштри ножеви пробадају срце.
Највише ме ипак заболело када сам видео да свет верује писању тих новина. Па сад, што верују они који не воле веру и цркву - и није тако страшно. Али, што верују и људи из наших свештеничких и хришћанских кругова, то ме је просто ужасавало. А сасвим ме је дотукао један владика који је некада био с вама у Раковици, долазио вам после овамо и служио и овде и у Светој Петки, увек вас хвалио и знао за шта сте способне а за шта нисте. И он се чак поколебао оним писањем новина и рекао ми: "Мора да ту има и нешто истине"...Хтео сам просто да се онесвестим...
Схватио сам. Свакако, понели смо се и "даде нам се" - као Апостолу Павлу - "жалац у месо, анђео сатанин да нас куша, да се не узносимо".
Али, хвала милостивом Господу да је на време прекратио те муке.
Објавили смо и ми тамо у епархији неку књижицу поводом педесетогодишњице епархије и отворено се у њој похвалили како је код нас добро и како напредујемо.
Е, није се још - такорећи - осушила она штампарска боја у тим књигама, кад све пође некако низбрдо.
Имали смо јесенас право да примамо шесторицу дечака у богословији. Али, јавише се, на једвите јаде, само двојица. Одоше у београдску Богословију. Али, не прође ни две недеље, а њих двојица побегоше кући.
У другом смо разреду имали и два свештеничка сина. кад, један од њих напусти богословију, а други направи неке изгреде, те и њега истераше из школе.
Сада из наше епархије немамо више ниједно свештеничко дете у богословији, нити иједно дете из нашег краја у прва два разреда. Сви су се разбежали. Остало нам је само још петнаестаак богослова из Браничева у III, IV и V разреду.
Неки стари богомољац и црквени благајник ме пре три године прогонио да му обезбедим једно место у богословији за његовог унука. И чим му је унук завршио осмољетку, примисмо га. Али, ни то богомољачко унуче не пробави у богословији ни пуних месец дана.
Побегло је кући и уписало се у школу ученика у привреди...
Нисмо се још били освестили од тог бежања деце из богословији, кад наиђе ново искушење. Почеше да нам се тешко разболевају престарели манастирски духовници.
Нимник нам је, већ неколико година, и иначе без службе Божје.
Миљковски се духовник у седамдесетог години разболе од туберкулозе и ено га већ месецима у антитуберкулозном диспанзеру у Светозареву. У манастиру се сада служи само покаткад.
У Горњаку духовник прима сваког дана инсулин, има несвестице и вртоглавице и не усуђује се да редовно служи.
У Туману је духовник осамдесетогодишњи старац Михаило, који је неко време био и овде. Додоги му се да се изгуби за време службе и сестре га морају опомињати шта је сада на реду. А кад га опомену, он се љути и не дозвољава да га "млађи уче". Двапут је за време овог Часног поста просуо Свето Причешће.
У Копорину је духовник мој стриц, који има 79 година. Претрпео је неки мали шлог и несигурно хода, једном је посрнуо док је држао Свете Дарове. Срећом, једна га је од сестара придржала те му је пао само дарак а Света Чаша се - хвала Богу - није пролила.
Имамо, дакле, пет манастира без редовне службе Божје. За једну епархију то је много. Немамо прилива ни у монашком подмлатку.
У току целе прошле године дошао нам је у манастир само један искушеник, и то чак из Словенског Брода, и једна искушеница, чак из Аустралије.
Вероватно да нисте знали да, тренутно, тако лоше стоји ствар с нашим подмлатком.
Зашто вам о свему томе говорим'? Па, зато што је потребно да се усиљено молимо да Бог покрене срца младих да уђу у наше редове и продуже живот Цркве, кад ми старији испаднемо из строја и више нас не буде.
Зидамо конаке. За кога, ако нема прилива нових?
Довршавамо и освећујемо започете цркве и зидамо крај њих парохијске домове. Ко ће у тим црквама служити, ако се не принављају нови свештеници.
Дошао сам овамо не само да видим како се осећате после претрпљеног искушења, не само да замонашим сестре Евгенију, Доротеју и Надежду, него и да вас за нешто много умолим.
Господ је рекао: "Без Мене не можете ништа чинити".
Дошао сам да вам ставим на срце да се свакодневно молите Ономе без Кога не можете ништа учинити - да нам Он помогне.
Једном су Га апостоли молили: "Господе, помози нам, изгибосмо!"
Молите се тако и ви, јер смо, ето, и ми почели да гинемо и да нас бива све мање.
Кад год чујете да се у јектенијама спомиње име мене недостојнога, сетите се шта сам вас молио, те се увек помолите у себи: Господе, пронађи и изведи нове посленике на њиву Своју!
Да се сада помолимо за ове наше три сестре које примају свети постриг!
Нека Бог подари свакој од њих невино срце и душу чисту. Нека их испуни љубављу, и умиљењем, и радошћу духовном. И нека им даде Духа Светога Утешитеља да буде и с њима и са нама довека!
На путу вас радост сусретала, молитва вам Богу допирала, што молиле Бог вам даровао - Амин, Боже и Богородице и данашњи Божји празниче!
(1)Животопис схи-игуманије Јефимије, Издање манастира Раванице, 1972.
Епископ Хризостом (Војиновић), Тихи глас, Београд, 2010.
Ових сам последњих месеци много стрепео за вас.
Јесенас смо објавили књигу о покојној Матери(1)...Ваш су манастир и до објављивања те књиге хвалили. Те, Раваница је наш најуређенији манастир, те у Раваници се најлепше пева, те раваничке сестре су једине које врше добротворну мисију, негују тешко болесну децу, и све тако...
А када је дошла и та књига о покојној Матери, једно се време у Патријаршији и у црквеним круговима у Београду само о Раваници и говорило, и био сам некако поносан што је тај хваљени манастир у мојој епархији.
Али сам помало и стрепео. Знао сам из искуства да после сваке веће свечаности, после сваке изузетне похвале, долази и неки велики шамар, неко неочекивано искушење и осрамоћење.
После свечаног освећења конака у Копорину напустиле су нас три сестре, од којих једна заувек. После свечаности освећења конака у Миљкову догодило се нешто слично, и то осипање као да тамо и не престаје.
После велике свечаности у Нимнику, напустио је манастир духовник и одвео са собом три сестре.
Скоро је било постало правило: освети се конак, одржи свечаност, сви будемо одушевљени и поносни, објаве се слике у црквеним листовима, говори се са похвалама о нама, и онда дође нешто као олуја: сестринство се посвађа, подели и по неколико сестара оде у други манастир, или у другу епархију, а понекад и у свет.
И онда цела она околина око манастира која је учествовала у свечаности, почиње да се "разочарава", да осуђује и оговара дотада хваљени манастир и монаштво.
И Раваницу су зимус много хвалили. Можда смо се због тога, а и иначе, и ми мало понели. Али наш велики непријатељ, зли дух, не подноси никакве наше веће успехе. И уместо негдашње хвале убрзо је почело ружење Раванице. Пет узастопних недеља онај несрећни лист је сваког петка бљувао јед на овај наш манастир.
Са стрепњом сам узимао петком изјутра тај лист и - док сам читао - осећао сам као да ми оштри ножеви пробадају срце.
Највише ме ипак заболело када сам видео да свет верује писању тих новина. Па сад, што верују они који не воле веру и цркву - и није тако страшно. Али, што верују и људи из наших свештеничких и хришћанских кругова, то ме је просто ужасавало. А сасвим ме је дотукао један владика који је некада био с вама у Раковици, долазио вам после овамо и служио и овде и у Светој Петки, увек вас хвалио и знао за шта сте способне а за шта нисте. И он се чак поколебао оним писањем новина и рекао ми: "Мора да ту има и нешто истине"...Хтео сам просто да се онесвестим...
Схватио сам. Свакако, понели смо се и "даде нам се" - као Апостолу Павлу - "жалац у месо, анђео сатанин да нас куша, да се не узносимо".
Али, хвала милостивом Господу да је на време прекратио те муке.
Објавили смо и ми тамо у епархији неку књижицу поводом педесетогодишњице епархије и отворено се у њој похвалили како је код нас добро и како напредујемо.
Е, није се још - такорећи - осушила она штампарска боја у тим књигама, кад све пође некако низбрдо.
Имали смо јесенас право да примамо шесторицу дечака у богословији. Али, јавише се, на једвите јаде, само двојица. Одоше у београдску Богословију. Али, не прође ни две недеље, а њих двојица побегоше кући.
У другом смо разреду имали и два свештеничка сина. кад, један од њих напусти богословију, а други направи неке изгреде, те и њега истераше из школе.
Сада из наше епархије немамо више ниједно свештеничко дете у богословији, нити иједно дете из нашег краја у прва два разреда. Сви су се разбежали. Остало нам је само још петнаестаак богослова из Браничева у III, IV и V разреду.
Неки стари богомољац и црквени благајник ме пре три године прогонио да му обезбедим једно место у богословији за његовог унука. И чим му је унук завршио осмољетку, примисмо га. Али, ни то богомољачко унуче не пробави у богословији ни пуних месец дана.
Побегло је кући и уписало се у школу ученика у привреди...
Нисмо се још били освестили од тог бежања деце из богословији, кад наиђе ново искушење. Почеше да нам се тешко разболевају престарели манастирски духовници.
Нимник нам је, већ неколико година, и иначе без службе Божје.
Миљковски се духовник у седамдесетог години разболе од туберкулозе и ено га већ месецима у антитуберкулозном диспанзеру у Светозареву. У манастиру се сада служи само покаткад.
У Горњаку духовник прима сваког дана инсулин, има несвестице и вртоглавице и не усуђује се да редовно служи.
У Туману је духовник осамдесетогодишњи старац Михаило, који је неко време био и овде. Додоги му се да се изгуби за време службе и сестре га морају опомињати шта је сада на реду. А кад га опомену, он се љути и не дозвољава да га "млађи уче". Двапут је за време овог Часног поста просуо Свето Причешће.
У Копорину је духовник мој стриц, који има 79 година. Претрпео је неки мали шлог и несигурно хода, једном је посрнуо док је држао Свете Дарове. Срећом, једна га је од сестара придржала те му је пао само дарак а Света Чаша се - хвала Богу - није пролила.
Имамо, дакле, пет манастира без редовне службе Божје. За једну епархију то је много. Немамо прилива ни у монашком подмлатку.
У току целе прошле године дошао нам је у манастир само један искушеник, и то чак из Словенског Брода, и једна искушеница, чак из Аустралије.
Вероватно да нисте знали да, тренутно, тако лоше стоји ствар с нашим подмлатком.
Зашто вам о свему томе говорим'? Па, зато што је потребно да се усиљено молимо да Бог покрене срца младих да уђу у наше редове и продуже живот Цркве, кад ми старији испаднемо из строја и више нас не буде.
Зидамо конаке. За кога, ако нема прилива нових?
Довршавамо и освећујемо започете цркве и зидамо крај њих парохијске домове. Ко ће у тим црквама служити, ако се не принављају нови свештеници.
Дошао сам овамо не само да видим како се осећате после претрпљеног искушења, не само да замонашим сестре Евгенију, Доротеју и Надежду, него и да вас за нешто много умолим.
Господ је рекао: "Без Мене не можете ништа чинити".
Дошао сам да вам ставим на срце да се свакодневно молите Ономе без Кога не можете ништа учинити - да нам Он помогне.
Једном су Га апостоли молили: "Господе, помози нам, изгибосмо!"
Молите се тако и ви, јер смо, ето, и ми почели да гинемо и да нас бива све мање.
Кад год чујете да се у јектенијама спомиње име мене недостојнога, сетите се шта сам вас молио, те се увек помолите у себи: Господе, пронађи и изведи нове посленике на њиву Своју!
Да се сада помолимо за ове наше три сестре које примају свети постриг!
Нека Бог подари свакој од њих невино срце и душу чисту. Нека их испуни љубављу, и умиљењем, и радошћу духовном. И нека им даде Духа Светога Утешитеља да буде и с њима и са нама довека!
На путу вас радост сусретала, молитва вам Богу допирала, што молиле Бог вам даровао - Амин, Боже и Богородице и данашњи Божји празниче!
(1)Животопис схи-игуманије Јефимије, Издање манастира Раванице, 1972.
Епископ Хризостом (Војиновић), Тихи глас, Београд, 2010.
Нема коментара:
Постави коментар