Интервју са протојерејем Андрејем Лемешонком
Какво дивно време: све пупи, цвета, птичице певају, топлина. Засигурно, то је рај?! Али треба само спустити поглед на земљу... И шта ја имам да видим? Пикавци, папирићи, празне флаше. Људи псују, убијају једни друге, остављају децу... Не, то ипак није рај. То је неки опогањен свет. Али где је рај и како га наћи? То је тема нашег разговора са духовником манастира Свете Јелисавете – протојерејем Андрејем Лемешонком.
Баћушка, када је почело прљање света?
Рај – то је место где је људима било добро. И тамо су они све имали, али у ономе тренутку, када је човек нарушио Божију заповест, то јест када је изгубио поверење у Бога, рај је постао место изгона. Човек је почео да се крије, да страда, зато што се покидала веза са Богом. Ето то и јесте прво прљање света, зато што је за чистог све чисто.
Када је човек сагрешио, грех је од њега сакрио Бога, Творца, сакрио је људе једне од других. Грех је нарушио ту лепоту, ту пуноћу живота, која може постојати само са Богом, само у Богу. И земља је постала ђубриште, постала је гробље, постала је место где је човек живео и упијао крв, сузе и зној многих покољења. Али на ту земљу је дошао Христос – и земља се осветила! И Његова крв, коју је пролио на Голготи, дала је човеку могућност да гради сада већ нови свет, али свет који треба градити у себи. Постоји спољна екологија: машине са издувним гасовима, фабрички димњаци... А постоји и унутрашња екологија. И узроци еколошких проблема нису само у развоју индустрије. Уопште узевши цела цивилизација је – ћор сокак, који ће пре или касније довести ову земљу до погибељи.
Зар се Земља никако не може спасити?
Треба да почињемо од себе. Ја мислим да ако се сви ми будемо помало потрудили и будемо пажљивији према себи, ако будемо говорили мало мање пустих, празних, а да и не говоримо о „прљавим“ речима, ако будемо имали светле, чисте мисли... А дешава се да помисли долазе разне. Ако ми почнемо да пазимо на чистоћу свога ума, срца, онда као што је говорио преподобни Серафим Саровски „хиљаду људи око нас ће се спасити“. Јер ко прља земљу? Човек. Цар. Али ако човек почне да богоопшти (засигурно сваки верујући човек доживи такве тренутке), онда у таквом стању он већ више ни за чим нема потребу и око њега је светло, чисто, и макар да је на најпрљавијем ђубришту, то ђубриште ће постати чисто, јер ће га човек учинити чистим. А ако се прљав човек, у коме је грех, нађе и на најчистијем месту, он ће све оскрнавити. Ако ми будемо мислили о томе, онда ће се засигурно нешто променити у нама, а значи и око нас и у целом свету.
Сигурно, ми треба да научимо да чувамо то што имамо?
Ево, видите овако, човек долази у природу на одмор. Он је цар. Он одмах почиње нешто да сече, нешто да ломи. Он се као одморио, али после њега је остало брдо ђубрета. Излетник га једноставно баца, не размишљајући шта ће бити касније. И то је застрашујуће, јер то је унутрашње стање човека, који ништа не види. Сећам се како сам једном са дечијом екскурзијом путовао у Шведску. Мене је задивило, да на плажи где је много људи, није било ни једног пикавца, ни једног папирића. Човек треба да чува земљу, на којој живи. А код нас се дешава да живимо у стану а ђубре бацамо под свој прозор. Јер ако је човек навикао да живи у ђубрету, ђубре му је – мера живота, прљавштина - му је норма живота. И ето то је задатак Цркве – да открије човеку нови свет, чисти свет.
Постоји мишљење да је на селу чистије него у граду. Да ли се слажете са тим?
У граду је веселије, све има, схватате, сав комфор, али човек не размишља о томе да је стан – бетонски кавез, да асфалт од човека сакрива траву, цвеће... Човек чини оно што му је лакше. Али сада је вероватно већ и другачије, људи, који размишљају, стреме природи, одбацују Москву и друге велике градове и треже село, тишину, покушавају да нађу место где могу да се одморе и смире. Јер у градовима је таква концентрација људи, у градовима је толико ђубрета, прљавштине, зато што људи све време журе, јер људи не размишљају, јер људи трче. Ритам живота је такав, да човеку не остаје времена да се заустави и размисли, шта је унутра у њему и шта он то чини. Људима се чини да што је већи град, то је више перспектива, то више има неких могућности, а у ствари човек се одвикава да буде сам са собом, у тишини. Људи желе буку, желе да заглуше чемер, своје тешко унутрашње стање душе. И ето, реклама, галама, халабука града. Стална бука. То постаје тако нека животна форма, у којој је лакше живети, не размишљајући и кријући се иза леђа других људи, који журе улицама. Град – то је пустиња. Излози, зграде, улице... Све то блиста, привлачи, а у суштини нема садржаја. Све се продаје и купује. А где је човекова душа?! Мада и у граду се може живети са Богом.
У граду више људи иде у цркву. На селу се нажалост много људи пропије. Какав је то рај? Људи од унутрашње пустоте, зато што немају чиме да се баве, почињу да пију. То је страшно: човек има тридесет година, а већ је старац.
Наравно у природи је добро. Већ више од тридесет година мој одмор – то је шатор, језеро, ја пливам, сакупљам печурке, али свеједно то није путнота живота. У цркви је боље.
Како Вам се чини изрека „Где си се родио тамо и треба да будеш“
Човек се родио у изгнанству. Јер се човек рађа са првородним грехом, и ма која да му је земаљска отаџбина (држава, град или село), он је створен не за њу већ за вечни живот. Али човек је изгубио рај, он је избеглица. Истина у сваком од нас су неки таленти и њих треба реализовати. Многи ли мисле о томе? Мени се чини да не мисле. Људи су заузети својим неким свакодневним пословима: сујета, борба за преживљавање, новчаник, фрижидер, орман, квадратни метри, кола... Човек се, једноставно, врло јефтино продао овоме свету.
Вероватно да када су ову изреку смислили није било тако?
Био је живот, била је култура, била је нека традиција, наследност, поштовање, породица. А има ли тога данас? Не знам. Сумњам. Постоје паре, постоји рад, колхози, фармери, викендаши... Треба све то да се одухови, да у средишту живота буде Бог. Тада ће се и лепота и поредак дометнути. Да, раније, су сигурно људи били лепши, истински радили, одмарали, али десила се трагедија и те прегаоце су пробали да униште... Сетите се богоборних година. Људи су почели да губе везу са Богом и поново се десило прљање света.
Тако, ето, и пролазе године, и човек не схвата зашто живи. Задатак Цркве – је да донесе до човека вест да постоји и други живот,да постоји унутрашњи живот, да постоје и друге вредности, да постоји смисао, бесмртност, васкрсење, да постоји љубав, која чини човека живим.
Желео бих да нам кажете неколико речи о екологији породице...
Ех, „породица“ треба унети у белу књигу врста које изумиру. Где су праве породице, где је истинско поштовање, где је љубав? Породица – то је школа живота, где се деца васпитавају, где ми растемо, где учимо. А људи се разводе, не желе да оптерећују себе одговорношћу једних за друге, желе да живе само за себе. А сетите се – у старини, у селима није тако било. Био је род, била је традиција, послушање старијима. А данас шта деца виде у тим становима? Ђаво води борбу са породицом. За нас је породица – домаћа црква, то је светиња, то је истинска школа благородства, љубави, смирења, трпљења. Где ће данас жена да слуша мужа? Она каже: „ма он је будала, што да га слушам“. Где је данас муж, који заиста истински воли жену и због ње смогне снаге да се одрекне нечега, некога“ Када има преваре, онда каква је то онда породица? То онда више уопште и није породица, то је онда спољна корица. Ето целе екологије. Сигурно има негде још породица, још постоје људи који могу да дају за ближњег све што имају своје: свој живот, своје срце. То се ретко среће. Ја као свештеник много чешће чујем, да људи почињу да окривљују једни друге, не схватају једни друге, да оправдавају себе – и све се онда руши, и деца остају без родитеља.
На човека треба погледати. На пример у његове очи. Шта има у њима? Ако у њима буде живот, ако у њима буде светлост, онда ће он и ако је прикован за постељу бити свима потребан. А ако у њима буде празнина, онда коме он још треба? Могуће је сакрити се у неким одорама, у неким шареним крпицама, може се створити себи неки комфор у кући, могуће је себе обманути, али пре или касније све ће се то завршити – и човек ће лежати у сандучићу са рукицама прекрштеним на грудима. А то је на пример интересантно, погледати човека када он лежи у мртвачком сандуку, може се видети цео његов живот, квалитет тог живота.
Кад смо код смрти, о чистоћи гробаља желим да Вас питам. Дешава се дођеш на гробље а тамо ђубре, прљавштина...
Гробље – то је место, где леже посмртни остаци драгих, блиских људи, и ми чекамо васкрсење мртвих. Јер хришћанство каже да је гробље – привремено боравиште. И уопште, шта је смрт за верујућег човека? То је испит. То није трагедија. У томе је сва суштина хришћанства. У нашем „Символу вере“ ми кажемо: Чекам васкрсење мртвих и живот будућег века. Ми треба да верујемо у тај сусрет. Гробље – то је место, куда људи долазе и опште са блиским људима кроз Бога, кроз молитву. Али када гробље постане место, где се пије, мези... Није лоше што се породице окупљају, само је важно да то буде пристојно. У опште узев сва земља је – гробље. Ми ходамо по земљи где је пре хиљаду или петсто година неко умро и сахрањен. Ми смо из земље и у земљу одлазимо. Гробље – то је спомен о животу. Свети су држали мртвачки сандук у келију па су чак и спавали у њему. И ми, долазећи на гробље, треба да се сећамо да ће и нас ускоро овамо донети. Зато што ма како да смо ми здрави, ма какви лекари да нас лече, ми се приближавамо нашем физичком крају, ка оној црти после које је вечна смрт или вечни живот. За тај се, ето, живот ми и боримо.
Ми нисмо неверници и за нас је тело свето. Ми целивамо тело умрлог, оно за нас није просто леш. Ако човек живи у Цркви, ако се причешћује, онда је његово тело освећено. То је светиња која се не спаљује као цепаница. Будисти – да. За њих је то уобичајено по њиховом веровању, светоназору. Они сматрају да је сав живот – илузија.
Смрт – то је прелазак у вечност, то је веома важан догађај за човека. Блиски људи се тада такође мењају, преосмишљавају свој живот.
Спаљивати – то је варварство по мом мишљењу. Има довољно земље да се свако сахрани. Има је довољно.
Како онда изменити ситуацију и повратити чистоћу свету?
Обновити икону, а човек то је икона, кроз покајање, кроз унутрашњи напор. За то је потребно отворити очи, отворити своје срце и увидети да је Бог поред нас. Човек живи у самоћи, људи седе иза зидова, које су сами око себе и сазидали. И ако човек отвори очи и сагледа Бога у своме ближњем и у свом животу и у себи, онда ће се засигурно све променити, сав свет ће се изменити, зато што за чистога све је чисто.
Беседу водио Димитриј Артјух
Фото инока Димитрија (Козирјева)
превод на српски језик Софија и Слободан Стојичевић
http://obitel-minsk.by/_oid100075765.html
Нема коментара:
Постави коментар