Призренски поменик: Епископ Павле(Стојчевић)

   У то време Павле је био у Светој земљи. Са групом поклоника отишао је да Васкрс прослави у Јерусалиму. Овом приликом десиће се и једно важно знамење, које ће, као су многи протумачили, најавити избор Светог архијерејског сабора у Београду: Чувајући успомену на догађај када је Господ Исус Христос прао ноге дванаесторици апостола, Јерусалимска патријаршија усталила је праксу да на Велики четвртак њен патријарх символично опере ноге дванаесторици свештеника и монаха; један од дванаесторице одабраних којима ће јерусалимски патријарх опрати ноге био је потоњи српски патријарх Павле.

   Када се вратио у Грчку, архимандрит Павле добија телеграм да је изабран за епископа рашко-призренског. Био је изненађен вешћу коју је добио. Из скромности, то никоме није говорио. Повериће се тек само свом најбољем грчком пријатељу са студија Кирилу. Отац Кирило то јави архиепископу Доротеју. У Грчком синоду приреде пригодну свечаност поводом Павловог избора за владику; и потом бива свечано испраћен за Београд.
   На дужности епископа рашко-призренског, на Косову и Метохији, одакле се старао и о Рашкој области, остаће ви-ше од 33 године. У том времену, када је много шта против Цркве од државе било допуштено или пак толерисано, морао је да се супротставља разним насртајима. Штитио је светиње, цркве и манастире, и њихову имовину. Бринуо о свом монаштву, свештенству и верном народу… Обнављао је старе и порушене, али и градио нове храмове; рукополагао и монашио себи нове сараднике у служби Божјој… Надасве, старао се да његова служба увек и свуда буде у славу Божју и на корист свих људи.
   Био је истински духовни пастир. А, утолико више, нашао се и сам на мети напада албанских хулигана и свих других који су „ратовали“ против хришћанских и српских знамења на Косову и Метохији. Добацивали су му на улици, вређали и малтретирали, гуран је и избациван из аутобуса…
   Десио се и један овакав случај: Била је зима, 25. Јануар 1977. године, око 17,30 часова. Владика Павле, као и обично, кренуо је да лично преда писма на пошту у Призрену. Пролазећи поред хотела „Теранде“, зачуо је како неко трчи за њим, али није се окретао; дечко од 15─16 година у трку га је ухватио за браду, изговарајући с мржњом „попе“. Владика га сажаљиво погледа и настави својим путем. На улазу у пошту исти младић поново му притрча слеђа и удари га песницом у главу. Павле је пријавио овај случај полицији. Приведено је неколико младића. Потом је и сам позван да препозна нападача. Препознао га је одмах, али није хтео да покаже на њега – оставио му је да се сам пред собом постиди.
   Владика Павле избегавао је да прича о својим невољама, али је зато црквене и државне власти редовно извештавао о тортури коју су преживљавали његови монаси, свештеници и верни народ. Тако, рецимо, у једном извештају Светом архијерејском синоду, у јануару 1981. године, пише: „У Призрену када свештеници пролазе у пратњи при сахрани покојника, поред школе усмереног образовања, особито поред Више педагошке, ђаци и не само поједначно, него и у хору, добацују погрдне речи и псовке, а понекад их гађају и камењем.“
   Извештаји које је епископ Павле писао о нападима на Србе и имовину Српске цркве на Косову и Метохији били су трн у оку онима који су то зло чинили или га допуштали. „Добијао сам упозорења да пазим на своје редовне извештаје Светом Синоду, јер они долазе и до руку световне власти, али је било све јасније да је Косову и Метохији негде, на неком месту, пресуђено да више не буде српско“, посведочиће о тим својим мукама тек накнадно , као патријарх.
   Све је подносио стоички, без негодовања, бринући неупоредиво више о Епархији и о другима, него о себи. Журио је да стигне свуда где би чуо за какву невољу: да помогне, ублажи патњу, охрабри… Ишао је „без својих кола и кочија“, записује познати историчар уметности Живорад Стојковић , „најпространијом српском епархијом путовао је и ходао сâм, како ни сељак-домаћин не иде по тој бесудној земљи данас… Од Призрена до Београда не једном је одседао у вагонима без прозора, са снегом по седиштима… Тог владику, високоученог теолога, виђали смо и како са вратоломних мердевина поправља кровове цркава или конаке монахиња, а у седишту своје Епархије нема двор, већ ћелију, без телефона и личног секретара, са писаћом машином на столу, на којој сам куца извештаје, акта, писма…“

Призренска богословија

   Посебну бригу показивао је за Призренску богословију, где је повремено држао предавања. О њеним ученицима у свему је бринуо родитељски. Пре школских послужитеља долазио је у учионице и подлагао ватру, да ђацима кад устану буде топло. У годинама после Другог светског рата свако од наставника Богословије добијао је по тачно одређену количину дрва за огрев; Павле је своје следовање раздељивао по учионицама… Са истом бригом наставио је и када је постао епископ: од своје плате давао је сиромашним ђацима, многима је крпио ципеле и одећу, коричио књиге… А надасве, настојао је да у свакој прилици пружи по какву поуку. Сваком ученику посебно је прилазио. Ако не би имао времена за коју реч више, макар би упитао: „Како си, ђаче?“

* * *
  (потпуна биографија у Призренском поменику)
   За Поменик пише Јован Јањић, Будимо људи, Живот и реч патријарха Павла, прво издање аутора, Београд, 2014.

   извор: ФБ страница Призренски поменик