Јеромонах Саватије (Севостјанов) је фотографски летописац манастирског живота. Његови изванредни радови су мало познати обичном гледаоцу, јер њихов аутор никад не учествује у медијским манифестацијама и ретко потписује своје фотографије. Међутим, свака његова изложба постаје прави догађај у културном животу. Довољно је сетити се, на пример, колики успех је пре неколико година имала експозиција «Светлост Валаама», приказана у Санкт-Петербургу. Данас, десет година касније, отац Саватије је донео нове непоновљиве кадрове с Атона кде је провео последњих годину и по дана. О свом стваралаштву и искуству спознаје живота Свете горе, које је стекао, отац говори за портал Православие.ру.
–Зашто је монах узео фотоапарат у руке?
– Био сам фотограф још пре монаштва. Десило се да је моја прва изложба посвећена Ново-Јерусалимском манастиру, звала се «Екскурзија или обитељ». Тада сам напустио посао одлучивши да се у потпуности посветим само стваралаштву. Кад су запослени музеја који се тада налазио у манастиру, видели да често долазим код њих с фотоапаратом предложили су ми да изложим своје фотографије. Научници-етнографи су ме позвали да идем с њима на Урал. Око 10 година сам путовао у ове крајеве.
Може се рећи да сам тражио знаке руског духовног живота који су нестајали, поново сам за себе открио Русију. Сликао сам пермска насеља припадника старог обреда, костромска села, Псков, Новгород, Соловки. Имао сам успешне колекције фотографија: «Пермски припадници старог обреда», која је предата Пермском обласном музеју, «Теофанија», која се чува у другом музеју, «Мали виноград» и др. Мој последњи рад у свету била је књига «Крст изнад Русије» 1998. године.
Кад сам већ донео одлуку да идем у манастир старац који ме је благословио да се подвизавам управо на Валааму, иако су ме чекали у другом манастиру, рекао ми је да не остављам фотографију. А на Валааму је, као што је познато, фотографска радионица постојала још од 1853-54. године и одлучио сам да послужим обнављању ове традиције.
Фотографија као послушање је део мог живота, то је управо она лествица којом се крећем. И искушења су велика, јер је свако стваралаштво лично.
Дешавало се да питам свог духовника: «Почели су да ми се појављују проблеми у души због тога, шта да радим?» Он ми је рекао: «То је зато што си се стваралаштвом бавио због таштине. И загревао си се и из тога си црпео енергију. А сад је то за послушање, треба да се смираваш.»
Какву улогу у вашем животу је одиграо Атон?
– Наравно, на Атон желе да дођу сви ходочасници. Савремени Атон је једно од најдивнијих места на свету, откриће за сваког човека. Главно је што тамо постоји могућност осамљивања, јер без тога нема никаквог духовног, а тим пре монашког живота.
На Атону сам био много пута, за време последњег путовања сам тамо провео годину и по дана. У току овог времена сам живео у осамљеном скиту заједно са својим духовником, по његовом благослову сам фотографисао. По две-три недеље сам боравио у скиту, молио сам се, затим сам око недељу дана с фотоапаратом обилазио гору.
Прву пут сам тамо послат кад сам већ био искушеник у манастиру, 1995. године, био сам на послушању носача код монаха.
– Осећао сам да сам недостојан, јер сам тамо општио с правим монасима, а мени је све то тек предстојало (и предстоји) да прођем. Уопште, на Атону човек увек постаје ученик, вероватно је тамо једина школа духовног живота те врсте. Молим Бога да ме тај осећај никад не напусти.
Чини ми се да су људи тако створени да им је пред очима стално потребан пример, добар пример. То се посебно тиче монаштва. Да би човек опстао у искушењима, увек жели да има ватрену веру, да је види. А како да је види? Ето, кад види правог монаха – све схвата, чак ни читање књига не даје толико. Мислиш: «Ако он тако живи, зашто ја не могу тако да живим?» Зато су за мене толико драгоцени портрети наших садашњих становника Атона – јер они живе данас, поред нас.
Наравно, желео бих да мој скромни труд, колико је то могуће, послужи обнављању фотографске радионице на Атону. Пре 150 година професор природних наука Пјотр Иванович Севостјанов почео је да фотографише Атон, проучио је атонске рукописе и књиге, сведочанства и књиге, сведочанства о подвижницима, живот братије. Како се испоставило, не само да имамо исто презиме, већ је могуће да смо у даљем сродству. Уз помоћ Руске Академије наука и Светог Синода експедиције које је организовао Пјотр Иванович три пута су посећивале Атон (први пут 1851. године) како би се направиле детаљне карте, детаљни описи споменика и фотографије. Тада је у скиту Светог Андреја организован први професионални фотостудио. Данас се радионица обнавља у руском манастиру на Атону.
У наше време се појам старчества обезвређује. Ко су савремени старци и да ли заиста постоје?
- Старчество, наравно, није функција. То су људи високог духовног живота, који су добили благослов да руководе и другима, да дају духовне савете. То је благослов. Благодат која на њему почива и прославља га. И ја сам био сведок ових дарова: и прозорљивости, и чудотворења, и исцелења... Чак има атонских сведочанстава о томе да су неки монаси-Светогорци истовремено као велики свеци, могли да се налазе на различитим местима у истом временском тренутку и да пружају помоћ на различитим местима земљине кугле.
Кад човек долази с Атона запањи се колико оне вредности којима се сад одушевљава цео свет, све холивудске бајке, нису ништа у поређењу с духовном реалношћу која заиста постоји. Свако ко доспе тамо, чак и неверујући човек, враћа се преображен – био сам сведок тога много пута.
Ипак, не верују сви ходочасници да се на Атону сачувао управо онај дух монашког живота због којег је био славан вековима.
- Свако на Атону тражи оно што жели да нађе. Онај ко тражи благодат, ко тражи радост – наћи ће је, ко тражи грех – такође ће га тамо наћи. Зато је и задатак мог «стваралаштва» врло једноставан: да дођем на потребно место и притиснем дугме, зато што је главни уметник већ све урадио, видите и сами. Шта ја још могу да смислим?
С јеромонахом Саватијем (Севостјановом) разговарао је Антон Леонтјев
извор; www.pravoslavie.ru, 16.1.2012.
–Зашто је монах узео фотоапарат у руке?
– Био сам фотограф још пре монаштва. Десило се да је моја прва изложба посвећена Ново-Јерусалимском манастиру, звала се «Екскурзија или обитељ». Тада сам напустио посао одлучивши да се у потпуности посветим само стваралаштву. Кад су запослени музеја који се тада налазио у манастиру, видели да често долазим код њих с фотоапаратом предложили су ми да изложим своје фотографије. Научници-етнографи су ме позвали да идем с њима на Урал. Око 10 година сам путовао у ове крајеве.
Може се рећи да сам тражио знаке руског духовног живота који су нестајали, поново сам за себе открио Русију. Сликао сам пермска насеља припадника старог обреда, костромска села, Псков, Новгород, Соловки. Имао сам успешне колекције фотографија: «Пермски припадници старог обреда», која је предата Пермском обласном музеју, «Теофанија», која се чува у другом музеју, «Мали виноград» и др. Мој последњи рад у свету била је књига «Крст изнад Русије» 1998. године.
Кад сам већ донео одлуку да идем у манастир старац који ме је благословио да се подвизавам управо на Валааму, иако су ме чекали у другом манастиру, рекао ми је да не остављам фотографију. А на Валааму је, као што је познато, фотографска радионица постојала још од 1853-54. године и одлучио сам да послужим обнављању ове традиције.
Фотографија као послушање је део мог живота, то је управо она лествица којом се крећем. И искушења су велика, јер је свако стваралаштво лично.
Дешавало се да питам свог духовника: «Почели су да ми се појављују проблеми у души због тога, шта да радим?» Он ми је рекао: «То је зато што си се стваралаштвом бавио због таштине. И загревао си се и из тога си црпео енергију. А сад је то за послушање, треба да се смираваш.»
Какву улогу у вашем животу је одиграо Атон?
– Наравно, на Атон желе да дођу сви ходочасници. Савремени Атон је једно од најдивнијих места на свету, откриће за сваког човека. Главно је што тамо постоји могућност осамљивања, јер без тога нема никаквог духовног, а тим пре монашког живота.
Прву пут сам тамо послат кад сам већ био искушеник у манастиру, 1995. године, био сам на послушању носача код монаха.
Какав је утисак на вас у први мах оставила Света гора?
Чини ми се да су људи тако створени да им је пред очима стално потребан пример, добар пример. То се посебно тиче монаштва. Да би човек опстао у искушењима, увек жели да има ватрену веру, да је види. А како да је види? Ето, кад види правог монаха – све схвата, чак ни читање књига не даје толико. Мислиш: «Ако он тако живи, зашто ја не могу тако да живим?» Зато су за мене толико драгоцени портрети наших садашњих становника Атона – јер они живе данас, поред нас.
Наравно, желео бих да мој скромни труд, колико је то могуће, послужи обнављању фотографске радионице на Атону. Пре 150 година професор природних наука Пјотр Иванович Севостјанов почео је да фотографише Атон, проучио је атонске рукописе и књиге, сведочанства и књиге, сведочанства о подвижницима, живот братије. Како се испоставило, не само да имамо исто презиме, већ је могуће да смо у даљем сродству. Уз помоћ Руске Академије наука и Светог Синода експедиције које је организовао Пјотр Иванович три пута су посећивале Атон (први пут 1851. године) како би се направиле детаљне карте, детаљни описи споменика и фотографије. Тада је у скиту Светог Андреја организован први професионални фотостудио. Данас се радионица обнавља у руском манастиру на Атону.
У наше време се појам старчества обезвређује. Ко су савремени старци и да ли заиста постоје?
- Старчество, наравно, није функција. То су људи високог духовног живота, који су добили благослов да руководе и другима, да дају духовне савете. То је благослов. Благодат која на њему почива и прославља га. И ја сам био сведок ових дарова: и прозорљивости, и чудотворења, и исцелења... Чак има атонских сведочанстава о томе да су неки монаси-Светогорци истовремено као велики свеци, могли да се налазе на различитим местима у истом временском тренутку и да пружају помоћ на различитим местима земљине кугле.
Кад човек долази с Атона запањи се колико оне вредности којима се сад одушевљава цео свет, све холивудске бајке, нису ништа у поређењу с духовном реалношћу која заиста постоји. Свако ко доспе тамо, чак и неверујући човек, враћа се преображен – био сам сведок тога много пута.
- Свако на Атону тражи оно што жели да нађе. Онај ко тражи благодат, ко тражи радост – наћи ће је, ко тражи грех – такође ће га тамо наћи. Зато је и задатак мог «стваралаштва» врло једноставан: да дођем на потребно место и притиснем дугме, зато што је главни уметник већ све урадио, видите и сами. Шта ја још могу да смислим?
С јеромонахом Саватијем (Севостјановом) разговарао је Антон Леонтјев
извор; www.pravoslavie.ru, 16.1.2012.
Нема коментара:
Постави коментар