Фоча: Православни богословски факултет; Београд: Свети Василије Острошки Богословско друштво Отачник, 2015, 479 стр.; 20 цм, ИСБН 978–99955–722–6–6
Речи Светог апостола Павла, да се човеку Бог само открива (ср. Гал. 4, 9; Рим. 1, 19) и човек Га упознаје онолико колико је достојан, потврђује протојереј проф. др Љубивоје Стојановић својом најновијом књигом, Свештенослужење у мултидисциплинарном контексту, којом нам вешто и зналачки, обухватајући више научних дисциплина, одговара на многа питања са којима се сусрећемо и мучимо у животу, посебно наглашавајући да је најтеже срести се и упознати са самим собом, упућујући нас да пронађемо и прихватимо своје сопствене врлине и мане, скрећући пажњу да не гледамо само своју светлу страну већ и ону тамну и да се трудимо да и њу осветлимо.
Ова студија има неколико тема и подељена је на пет поглавља која су утемељена једно у друго и међусобно се допуњују.
У првом поглављу, под насловом „Црква у историји“, аутор се бави основним питањима одговорности нас као верних Цркве Христове у историјском контексту, истичући чињеницу да би требало увек да будемо сведоци вечности у времену, а никада незаинтересовани посматрачи.
Друго поглавље које носи наслов „Корелација и интеграција вере и знања“ говори нам о потреби усаглашавања верских истина са научним открићима, наравно, уважавајући постојеће разлике у приступу. Овде се истиче значај свештенослужитеља који треба да уважава људско стваралаштво, уз упозорење да су верски фанатизам и борбени атеизам непремостиве препреке ка здравом напретку.
У трећем поглављу које носи наслов световн„Свештенослужење као креативно усаглашавање световног и светог“ ставља се посебан нагласак на сталну нашу будност и стваралачку динамику вере.
У четвртом поглављу под насловом „Душеводитељство као прогресија христолике љубави“ говори се о разликама међу људима које захевају међусобно уважавање са посебним освртом на знање и искуство, истичући да нашу веру заснивамо на љубави Божијој, а не на страху или интересу који нас спречавају да схватимо, прихватимо и разумемо другога.
Пето поглавље насловљено је „Састваралаштво душеводитељства и психотерапије“ представља смислену завршницу претходних поглавља. У њему се говори о потреби да се разуме дух времена и да је само тако могуће разумно садејство душеводитељске делатности са психоанализом и психотерапијом-логотерапијом.
Ова богата студија покреће и упућује на живот у Цркви, а то подразумева живот у Христу, то јест, живот где се не молимо само за себе, већ за све православне хришћане, и за све људе уопште, за сав свет, знајући да је воља Божја „да сви људи дођу до познања истине и да се спасу“ (ср. Тим. 2, 4).
Идући ка последњој страници ове књиге, читалац ће осетити све већу и већу радост којом она зрачи. Радост покајања, радост сусрета, радост у чињењу добра, радост у давању, радост у жртви, радост у братољубљу, радост у гостољубљу, радост у разумевању другог и другачијег, једном речју, радост живота.
Прота Љуба, као искусни писац нам на веома пријемчив начин разрађује многобројне теме и зато сам убеђен да ће ова књига својим садржајем заинтересовати и загрејати срца сваког читаоца, а не само свештенослужитеља. Због тога чврсто верујем да ће она, поред осталог, ојачати и потврдити љубав према Богу и помоћи ономе ко је буде прочитао да учврсти своју веру у овом времену колебања, преиспитивања и странствовања, и повести га на прави пут, пут Богочовека.
У књизи је језик коректан, реченица јасна и лепа тако да казивање тече несвакидашњом једноставношћу те читаоца вешто вуче да књигу не оставља док не прочита и последњу страницу. И када дође до краја убеђен сам да ће му ова студија помоћи да чистим срцем, дакле срцем у којем је засијала светлост лица Божијег, духовно обновљен и оплемењен настави или отпочне црквено-литургијски и подвижнички живот непрестано носећи и сведочећи лик Божји у себи.
Тако доживљену је искрено и од свег срца свима и препоручујем уз скретање пажње на једину ману коју ова књига има, али која није у њеном тексту који је пребогат цитатима из Светог Писма, нарочито Новог Завета, као и поучним мислима Светих Отаца, већ у тиражу. Стога сматрам да ју је било потребно одштампати у неколико десетина па и стотина хиљада примерака, јер би је као вредну и богату духовну ризницу, требало да прочита и у својој библиотеци има сваки православни верник, па и сваки човек уопште.
Протојереј- ставрофор др Саво Б. Јовић
извор: www.spc.rs
Ова студија има неколико тема и подељена је на пет поглавља која су утемељена једно у друго и међусобно се допуњују.
У првом поглављу, под насловом „Црква у историји“, аутор се бави основним питањима одговорности нас као верних Цркве Христове у историјском контексту, истичући чињеницу да би требало увек да будемо сведоци вечности у времену, а никада незаинтересовани посматрачи.
Друго поглавље које носи наслов „Корелација и интеграција вере и знања“ говори нам о потреби усаглашавања верских истина са научним открићима, наравно, уважавајући постојеће разлике у приступу. Овде се истиче значај свештенослужитеља који треба да уважава људско стваралаштво, уз упозорење да су верски фанатизам и борбени атеизам непремостиве препреке ка здравом напретку.
У трећем поглављу које носи наслов световн„Свештенослужење као креативно усаглашавање световног и светог“ ставља се посебан нагласак на сталну нашу будност и стваралачку динамику вере.
У четвртом поглављу под насловом „Душеводитељство као прогресија христолике љубави“ говори се о разликама међу људима које захевају међусобно уважавање са посебним освртом на знање и искуство, истичући да нашу веру заснивамо на љубави Божијој, а не на страху или интересу који нас спречавају да схватимо, прихватимо и разумемо другога.
Пето поглавље насловљено је „Састваралаштво душеводитељства и психотерапије“ представља смислену завршницу претходних поглавља. У њему се говори о потреби да се разуме дух времена и да је само тако могуће разумно садејство душеводитељске делатности са психоанализом и психотерапијом-логотерапијом.
Ова богата студија покреће и упућује на живот у Цркви, а то подразумева живот у Христу, то јест, живот где се не молимо само за себе, већ за све православне хришћане, и за све људе уопште, за сав свет, знајући да је воља Божја „да сви људи дођу до познања истине и да се спасу“ (ср. Тим. 2, 4).
Идући ка последњој страници ове књиге, читалац ће осетити све већу и већу радост којом она зрачи. Радост покајања, радост сусрета, радост у чињењу добра, радост у давању, радост у жртви, радост у братољубљу, радост у гостољубљу, радост у разумевању другог и другачијег, једном речју, радост живота.
Прота Љуба, као искусни писац нам на веома пријемчив начин разрађује многобројне теме и зато сам убеђен да ће ова књига својим садржајем заинтересовати и загрејати срца сваког читаоца, а не само свештенослужитеља. Због тога чврсто верујем да ће она, поред осталог, ојачати и потврдити љубав према Богу и помоћи ономе ко је буде прочитао да учврсти своју веру у овом времену колебања, преиспитивања и странствовања, и повести га на прави пут, пут Богочовека.
У књизи је језик коректан, реченица јасна и лепа тако да казивање тече несвакидашњом једноставношћу те читаоца вешто вуче да књигу не оставља док не прочита и последњу страницу. И када дође до краја убеђен сам да ће му ова студија помоћи да чистим срцем, дакле срцем у којем је засијала светлост лица Божијег, духовно обновљен и оплемењен настави или отпочне црквено-литургијски и подвижнички живот непрестано носећи и сведочећи лик Божји у себи.
Тако доживљену је искрено и од свег срца свима и препоручујем уз скретање пажње на једину ману коју ова књига има, али која није у њеном тексту који је пребогат цитатима из Светог Писма, нарочито Новог Завета, као и поучним мислима Светих Отаца, већ у тиражу. Стога сматрам да ју је било потребно одштампати у неколико десетина па и стотина хиљада примерака, јер би је као вредну и богату духовну ризницу, требало да прочита и у својој библиотеци има сваки православни верник, па и сваки човек уопште.
Протојереј- ставрофор др Саво Б. Јовић
извор: www.spc.rs
Нема коментара:
Постави коментар