Без обзира да ли му прилази особа краљевског рода, архијереј у одјејанију, бескућник или чистачица, он се односио исто – гледао је човека у очи и разговарао са човеком. Многи од његове духовне деце који су имали малу децу сведоче да се за важне одлуке владика обраћао деци на истом нивоу као и одраслима.
Кад је једна од његових духовних чада хтела да да пређе из протестантизма у православље, сматрала је да је то њена лична одлука. Али владика је рекао да он мора обавезно да се види са њеном децом, којима је тада било 8 и 9 година. Она је довела децу, владика је пола сата или сат разговарао са њима иза затворених врата, потом су отишли, деца су села у ауто, а мама их брзоплето питала: „И, о чему сте разговарали са владиком?“. Они су се погледали и углас одговорили: „Нећемо ти рећи, договорили смо се с њим“.
***
Институт на ком сам радила је део велике болнице у коју су на операцију довели дечака из Русије. Ни дечак ни мама нису говорили енглески па су мене позвали да преводим. Ситуација је била веома лоша и ја сам схватала да је велика вероватноћа да ће дечак или умрети, или проћи кроз тешку операцију и највероватније свакако умрети у мукама. Дечак је по грађи, чак и по имену, веома личио на мог сина. Ја сам пресликавала ту трагедију на своју ситуацију, што је довело до тешке унутрашње кризе. Рекла сам владици да не могу да се причестим, јер не могу да кажем Богу: „Да буде воља Твоја“. Саслушавши ме пажљиво, владика је посаветовао: „Ставите то питање пред Бога, и не одлучујте себе од причешћа“. После тога ми је испричао како је код њега дошла девојка и рекла да су њени родитељи религиозни и да је терају да се причести на Васкрс, али она то не може да учини, јер не верује у Бога. Владика је покушавао да је припреми за причешће, али ни у шта је није убедио. Тад је стао на молитву, трипут је питао и добио одговор да она треба да се причести, поставивши питање свог неверја пред Богом. И причестивши се, девојка је осетила да је добила нешто више од хлеба и вина, и од тада је почело њено обраћење.
***
Све ово су речи (у слободнијем преводу) Јелене Садовњикове, која је као биолог деведесетих отишла у Лондон, прикључивши се једној тамошњој научно-истраживачкој групи. Тамо је сазнала да у центру Лондона има црква у којој стари свештеник држи беседе „на великолепном руском језику 19. века“. Није била верујућа, али јој је недостајало да размени коју реч на руском, па се једног дана упутила у цркву. Дошла је и схватила: ту је оно што је читав живот тражила. Имала је прилику да се сусреће и разговара са митрополитом Антонијем Блумом последњих једанаест година његовог живота.
4. августа се навршава 16 година од смрти митрополита Антонија. Будући да сам га некад пуно читала и да ми је заиста пуно значио, што сам чини ми се последњих година заборавила, такође и да ми је веома драга св. Марија Магдалина на чији се празник (као и наш прадеда) упокојио, решила сам да поделим ово са вама.
Мирјана Милетић
Нема коментара:
Постави коментар