ХРИШЋАНСКИ ХРАМ

   Свето богослужење се врши у специјалној грађевини која је посвећена Богу и намењена да служи богослужбеним потребама Цркве, које (богослужбене потребе) одређују начин изградње те грађевине, распоред њеног простора, њено намештање и украшавање. Начином изградње, уметношћу, стиловима, развојем храма и свега онога што је са њим у вези бави се посебна наука која се предаје на богословским факултетима - хришћанска археологија. Литургици једино остаје да се послужи резултатима археолошких истраживања у циљу расветљавања развоја литургијских типова и форми, који детерминишу хришћанску уметност у свим њеним облицима - архитектура, живопис, вез, шивење итд, упоредо истражујући и комбинујући одговарајућа филолошка и историјска сведочанства. Тако, на пример, формирање апсиде и синтроноса, амвона, крстионица, и тд., указују на аналогне промене које су се временом догодиле у богослужењу и које га временски детерминишу. Исто тако, одежде и свети сасуди који су приказани на фрескама и целивајућим иконама или се чувају у музејима и ризницама, које проучавају археолози, представљају видљив материјал који, у комбинацији са сведочанствима црквених писаца, расветљава њихов развој, употребу и литургијску намену.

   У јудаизму имамо један храм, на једном одређеном месту - Соломонов храм у Јерусалиму. Овај храм је изграђен по узору на шатор сведочанства који је Мојсије, по Божијој заповести, направио као покретан храм у пустињи, и задржава његов план и распоред простора. Сачињавају га две просторије: једна којој је приступ био забрањен - „светиња над светињама" („τά άγια των άγιων"), где се налазе символи Божијег присуства - ковчег завета са таблицама закона, жезал Аронов који је процветао и посуда са маном. У њу је улазио само првосвештеник једанпут годишње, на празник Очишћења. У другу просторију приступ је био дозвољен само свештеницима који су у њој приносили кађење на олтар кадиони који се тамо налазио, палили седмокраки свећњак и мењали дванаест хлебова на трпези предложења. Оваква подела јудејског храма и радње које су у њему вршене извршили су утицај како на терминологију, тако и на хришћанско грађење храмова и хришћанско богослужење.
   Насупрот томе, многобожачких храмова је било много, али су имали једну заједничку особину са јудејским храмом - и они су били место божијег обитавања, које је изображавано његовом статуом. Народ се и у јудејском храму и у многобожачким храмовима сакупљао испред храма, у дворишту, где су и код једних и код других постојали велики жртвеници, умиваоници, и остали неопходни богослужбени предмети.
   Господ је често ишао у Соломонов храм, нарочито на празнике, и поучавао тамо сабрани народ. Ο храму је говорио са нарочитим поштовањем и називао га је „домом Оца свога" (Јн. 2, 16; Лк. 2, 49). Једна од главних оптужби против Њега је била да је Он рекао да ће срушити храм (Мт. 26,61; Мк. 14, 58; Мт. 27, 40; Мк. 15, 29; Јн. 2, 19, 21). Слична оптужба је била и против Стефана („ овај човек не престаје да хули на ово свето место... да ће Исус Наза- рећанин разорити ово место", Дап. 6, 13 - 14), оптужба коју он није оповргао (Дап. 7, 44 - 50), него је додао: „А Соломон Му сазида дом. Али Свевишњи не живи у рукотвореним храмовима" (Дап. 7, 47 - 48). Исту ствар дословно понавља и апостол Павле када каже Атињанима: „Бог... не живи у рукотвореним храмовима" (Дап. 17, 24).
   Јеванђелиста Јован, коментаришући Господње речи како ће Он „срушити" храм и за три дана га поново „по- дићи ", каже да „ Он говораше ο храму тела Свога " (Јн. 2, 21). Апостол Павле назива Цркву „тело Христово" (Ефес. 1, 23 - 24; 5, 23; Кол. 1, 18), вернике удовима тела Христовог (1. Кор. 12, 27; Ефес. 5, 30) и камењем којим се гради храм Божији на темељу апостола и пророка са крајеугаоним каменом Исусом Христом (Ефес. 2, 20 -22; 1. Петр. 2, 4 - 8).
   Са овим богословским претпоставкама место где се врши хришћанско богослужење постаје образ и символ Цркве, народа храма Божијег, у коме сам Бог обитава и живи (2. Кор. 6, 16).

   Хришћански храм се у основи разликује и од јудејског храма и од многобожачких храмова, зато што он није само символично место Божијег обитавања, него и место богослужења и сабрања заједнице, синова и кћери породице Бога Оца кроз Исуса Христа у Светоме Духу.
Тако се, по угледу на многобожачке узоре и синагоге, формира хришћанска базилика која касније будући покривена кровом који подражава небо - кубе прставља символ света обновљеног и преображеног у Христу. Овоме доприноси и живописање храма, које чини опипљивим Христово присуство, Његово искупитељско дело, јединство и заједницу неба и земље, торжествујуће (=ликујуће) и војујуће Цркве.

   Унутрашњи распоред храма служи литургијским потребама Цркве и условљен је њима. Прво имамо свети олтар, са светом трпезом у средини за вршење свете евхаристије, која је (света трпеза) образ (τύπος) и симбол гроба Господњег, а он је извор васкрсења. У олтарској апсиди се налази полукружни синтронос - символ престола славе Божије, који (синтронос) се састоји од епископског трона и седишта за свештенике. Лево, такође у олтару, је проскомидија - образ места спасоносних страдања, односно Голготе, а касније витлејемске пећине рођења (Витлејем у преводу значи „дом хлебова") - на којој се припремају часни дарови, док се десно налази скевофилакион или ђаконик, где се чувају свети сасуди и одежде. Олтарски простор - „светилиште" - првобитно је био одвојен од централног дела храма, односно простора где се сабира народ, једном ниском преградом која се постепено развила у висок иконостас који има троја врата која служе за комуникацију са осталим простором храма: царске двери (ώραία πύλη) које су у средини, и двоја споредна врата са јужне и северне стране.
У западном делу храма налази се пронаос (нартекс), односно улазни простор у храм, који је намењен за стајање катихумена и покајника. Овај простор се у каснијим манастирским храмовима делио на два дела: унутрашњи нартекс, где су вршене литије, као и друга богослужења дневног круга, и спољашњи нартекс. Нартекс је са лађом храма спојен централним вратима, такозвана „царска врата" (βασιλική πύλη), и по једним вратима на бочним бродовима. Иако постоје бројни стилови у којима се граде хришћански храмови, сви они, у основним цртама, чувају ове основне архитектонске елементе.
   У лађи храма се уздиже амвон, узвишен подијум за литургијска читања и проповед. Његово првобитно место је било у средини храма, као што је данас у саборном храму у Каламбаки.

Манастир Вазнесење

   У сиријским базиликама амвон је окружен полукружним синтроносом да би се тамо вршио први део свете литургије. Из литургијских разлога је био померен мало више улево, док је у доба турског ропства,будући да није кориштен, као и ради равнотеже у односу на узвишени иконостас и епископски трон (το δεσποτικόν), био и он подигнут на један од стубова храма. Са десне стране се налази подигнут епископски трон (,,στασίδιον τοΰ άρχ ιερέως"), или игумански трон у манастирима, на коме епископ стоји у току служби, када не служи, и предводи десни хор (χοροστατεϊ). На његов леђни наслон се ставља икона Христа-архијереја, светог покровитеља града или манастирског ктитора. Ово, у ствари, није прави архијерејски трон, него је прави архијерејски трон централни трон синтроноса који се налази у апсиди, иза свете трпезе. У овај трон (централни трон синтроноса) седа само месни епископ и у овом трону бива његово устоличење (ένθρονισμός) после хиротоније.
   На иконостас се стављају четири такозване престоне (δεσποτικές) иконе: десно Господња, а лево Богородичина, које су се првобитно налазиле на стубовима олтара. Десно од Господње иконе се раније налазила икона светога коме је посвећен храм, што имамо и данас на Светој Гори и у словенским црквама. Данас се тамо ставља икона Претече, а лево од Богородичине иконе, на место где се некада налазила икона Претече, икона светога коме је посвећен храм. У зависности од висине иконостаса, изнад ових наведених (икона) долази ред икона дванаест великих празника и деисис и на врху распеће Христово, поред кога се налазе Богородица и свети Јован Богослов.
   У лађи храма се још налазе певнице и столови (στασίδια) за појце и хорове, столови (στασίδια) за верни народ, тетраподи (προσκυνητάρια) за одређене иконе или икону наступајућег празника, свећњаци за паљење свећа, кандила испред икона и полијелеји за сразмерно осветљење простора.
   Послератни технолошки развој и економски просперитет омогућили су изградњу нових храмова, углавном у византијском стилу, општу употребу електричне струје за
осветљење и грејање храмова, инсталирање микрофона и озвучења, као и постављање столица за удобније учествовање у богослужењима. Све је ово добро, и у многоме не- опходно, ако се користи разумно и служи литургијским потребама, олакшавајући на тај начин учествовање у литургији. Међутим, ако се претерује, онда то не само да нарушава естетику простора, него и секуларизује храм, претварајући га у позоришну салу са заслепљујућим осветљењем, јаком буком коју производи озвучење, са пре- трпаношћу столицама и крцатошћу намештајем веће или мање уметничке вредности. Нарочито у старим, традиционалним храмовима ова инвазија „цивилизације" и го- милање предмета, слабе уметничке вредности и лошег квалитета, нарушава скромност литургијског простора, те је зато неопходна посебна пажња и расуђивање.

  Одвојено од централне грађевине храма, или спојено с њом, гради се крстионица, која је, међутим, у новије доба, из разлога крштења деце, замењена великом фиксном фиалом која је инсталирана у нартексу, или великом покретном посудом од метала. Сем крстионица, граде се још звоници, ризнице, исповедаонице, сале и друге помоћне просторије.
   Хришћански храм није окренут у правцу Јерусалима, како се то често мисли, него према истоку, ма на којој тачки света да се налази. За разлику од многобожачких храмова који су били окренути у супротном правцу (према западу), улазна врата хришћанског храма су окренута према западу, а олтар према истоку. Овакав положај хришћанског храма је условљен положајем који хришћани одвајкада заузимају приликом молитве, тако да заједница која се моли гледа у правцу изласка сунца, које је символ духовног Сунца, Господа Исуса Христа и Његовог славног другог доласка. Ο оваквом положају приликом молитве сведочи већ свети Василије Велики, као ο неписаном и веома старом предању које се поштује (Ο Светом Духу, 27, 66).
У овом положају се сахрањују и мртви, што символизује молитвени став и очекивање доласка Господњег и васкрсења из мртвих. Насупрот томе, клир када се налази у синтроносу окренут је лицем према народу, што значи према западу, и тако су првобитно, силазећи са синтроноса, служили и свету литургију (στάση τραπέζης). Касније су и они заузели исти положај као и народ и служе окренути лицем према истоку, а леђима према народу (στάση λιτανείας).

Проф. Др Јован М. Фундулис, ЛИТУРГИКА 1, УВОД У СВЕТО БОГОСЛУЖЕЊЕ, 
Епархијски управни одбор Епархије жичке, Краљево, 2004.
извор: pouke.org