,,Јер овдје немамо постојана града, него тражимо онај који ће доћи“ (Јев.13,14)
Нека сјећања никада не блиједе.Штавише, када човјек доспије у неке зрелије године, у ријетким тренуцима доколице, она испред њега искрсавају још јаче и сугестивније. Нисам имао ни навршених 7 година, када ме је мајка први пут одвела у никшићку основну школу “Олга Головић“, коју сам похађао наредних 8 година. У тим осамдесетим годинама прошлог вијека у нашем народу је још увијек била снажно изражена племенска свијест. Например, када би родитељи водили дјецу код педијатра, водило се рачуна да љекар по могућству буде из истог племена из којег су и они. Сматрало се да је баш та чињеница обавезивала љекара да се што боље брине о здрављу дјетета. Исто је важило и за учитеље. Вјеровало се ако буду из истог племена као и ђаци, да ће још истрајније водити рачуна о њиховом васпитању и образовању. Морам да признам да сам тада, а нарочито у годинама мог сазријевања које су касније услиједиле, имао прилично неутралан и равнодушан став према свом племенском поријеклу. Био сам градско дијете које је расло уз панк и нововалну музику, филмове Џармуша и Вендерса, те сам, самим тим, био под јаким утицајем алтернативне супкултуре која је настала на Западу. Међутим, без обзира на све то, ја сам у својој првој школској години, како се то тада говорило-по “пјешивачкој линији“, био уписан у разред учитеља Стевана.
Први учитељев потпис
Готово увијек обучен у одијело, јаких црта лица и свијетлих очију, учитељ је припадао оном старом кову педагога који су већ у то вријеме били ендемска врста. За њих се говорило да су строги, али правични. Овакав учитељев однос према својој професији и дјеци која су му повјерена да их образује одразио се и на нас, неколицину Пјешиваца из његовог разреда.Наиме, он се према нама односио потпуно једнако као и према другим ђацима, што се могло видјети и по закључним оцјенама на крају полугодишта или школске године. Те оцјене су биле баш онакве какве смо и заслужили. Не само да се никада није догодило да се неко од нас побуни због завршних резултата свога учења, него се такво незадовољство није могло ни очитати у очима ђака. Сви су знали да је учитељева процјена нашег знања била крајње објективна. Овај први, за мене веома важни, потпис учитеља Стевана – потпис на мојој ђачкој књижици, у великој мјери ће касније утицати и на мој однос према професији које сам удостојен.
Други учитељев потпис
Након вечерње службе у староградској цркви Св.Тројице, ходам, за ово доба године, необично празним будванским улицама. По лијеним покретима ријетких туриста и сањивим погледима таксиста који узалуд чекају на муштерије, не би се рекло да је овај град релативно скоро био поприште пребијања његових житеља. Будва је тих дана подсјећала више на улични гето у Бронксу, а мање на медитерански град. Но, као што то обично у животу бива, већина људи као да се пребрзо вратила свакодневној рутини, заборавивши на немиле догађаје. Ово моје ламентирање над релативношћу људског памћења, прекида позив пријатеља који ме обавјештава да је на једном интернет порталу објављен апел Пјешиваца за одбрану светиња. Kада сам стигао кући, посјетио сам сајт и убрзо схватио да се међу разним, мени познатим и непознатим, људима који су потписали апел налази и учитељ Стеван. Међутим, овај његов потпис ја нисам схватио само као акт храбрости и исповједања вјере. Разумио сам га као још један час разредне наставе као лекцију коју је намијенио свим својим бившим ученицима. За разлику од оних лекција које нам је предавао кад смо били у школским клупама, а које смо по закону школског образовања морали да савладамо овим предавањем, учитељ апелује на нашу слободу. Ствар је слободне воље свакога од нас да ли ћемо ову лекцију савладати и примијенити у свакодневном животу или ћемо то одбити да учинимо. Предавања о слободи спадају у најљепше, али истовремено и најзахтијевније животне лекције. Проповједници слободе спадају у најнесхваћеније мислиоце у свом нараштају. Но, сваки од њих добија велику сатисфакцију када се сусретне са океаном слободе запљуснутим лицима оних ученика који су схватили и примили њихову науку. Према мом скромном мишљењу, накалемљен на његово вишедеценијско просветно и образовно дијело, управо је овај потпис био онај мали, али и необично важни моменат који је допринио да се и учитељ Стеван сврста у тај величанствени ред свједока слободе и истине.
Умјесто закључка
Ова два потписа учитеља Стевана наизглед немају много тога заједничког. Дијеле их деценије и све оно што се у њима дешавало на турбулентним балканским просторима. Но, ипак постоји једна невидљива нит која их повезује. Та тајанствена свеза је у чињеници да иза оба потписа стоји чврсто учитељево опредељење за Небески Јерусалим, тај сјајни и величанствени Град који незадрживо долази.
Мом учитељу,
Стевану Шкулетићу.
С поштовањем,
Ђакон Павле Љешковић, професор богословије на Цетињу.
извор: mitropolija.com
Нека сјећања никада не блиједе.Штавише, када човјек доспије у неке зрелије године, у ријетким тренуцима доколице, она испред њега искрсавају још јаче и сугестивније. Нисам имао ни навршених 7 година, када ме је мајка први пут одвела у никшићку основну школу “Олга Головић“, коју сам похађао наредних 8 година. У тим осамдесетим годинама прошлог вијека у нашем народу је још увијек била снажно изражена племенска свијест. Например, када би родитељи водили дјецу код педијатра, водило се рачуна да љекар по могућству буде из истог племена из којег су и они. Сматрало се да је баш та чињеница обавезивала љекара да се што боље брине о здрављу дјетета. Исто је важило и за учитеље. Вјеровало се ако буду из истог племена као и ђаци, да ће још истрајније водити рачуна о њиховом васпитању и образовању. Морам да признам да сам тада, а нарочито у годинама мог сазријевања које су касније услиједиле, имао прилично неутралан и равнодушан став према свом племенском поријеклу. Био сам градско дијете које је расло уз панк и нововалну музику, филмове Џармуша и Вендерса, те сам, самим тим, био под јаким утицајем алтернативне супкултуре која је настала на Западу. Међутим, без обзира на све то, ја сам у својој првој школској години, како се то тада говорило-по “пјешивачкој линији“, био уписан у разред учитеља Стевана.
Први учитељев потпис
Готово увијек обучен у одијело, јаких црта лица и свијетлих очију, учитељ је припадао оном старом кову педагога који су већ у то вријеме били ендемска врста. За њих се говорило да су строги, али правични. Овакав учитељев однос према својој професији и дјеци која су му повјерена да их образује одразио се и на нас, неколицину Пјешиваца из његовог разреда.Наиме, он се према нама односио потпуно једнако као и према другим ђацима, што се могло видјети и по закључним оцјенама на крају полугодишта или школске године. Те оцјене су биле баш онакве какве смо и заслужили. Не само да се никада није догодило да се неко од нас побуни због завршних резултата свога учења, него се такво незадовољство није могло ни очитати у очима ђака. Сви су знали да је учитељева процјена нашег знања била крајње објективна. Овај први, за мене веома важни, потпис учитеља Стевана – потпис на мојој ђачкој књижици, у великој мјери ће касније утицати и на мој однос према професији које сам удостојен.
 |
| Црква Свете Тројице, Будва |
Након вечерње службе у староградској цркви Св.Тројице, ходам, за ово доба године, необично празним будванским улицама. По лијеним покретима ријетких туриста и сањивим погледима таксиста који узалуд чекају на муштерије, не би се рекло да је овај град релативно скоро био поприште пребијања његових житеља. Будва је тих дана подсјећала више на улични гето у Бронксу, а мање на медитерански град. Но, као што то обично у животу бива, већина људи као да се пребрзо вратила свакодневној рутини, заборавивши на немиле догађаје. Ово моје ламентирање над релативношћу људског памћења, прекида позив пријатеља који ме обавјештава да је на једном интернет порталу објављен апел Пјешиваца за одбрану светиња. Kада сам стигао кући, посјетио сам сајт и убрзо схватио да се међу разним, мени познатим и непознатим, људима који су потписали апел налази и учитељ Стеван. Међутим, овај његов потпис ја нисам схватио само као акт храбрости и исповједања вјере. Разумио сам га као још један час разредне наставе као лекцију коју је намијенио свим својим бившим ученицима. За разлику од оних лекција које нам је предавао кад смо били у школским клупама, а које смо по закону школског образовања морали да савладамо овим предавањем, учитељ апелује на нашу слободу. Ствар је слободне воље свакога од нас да ли ћемо ову лекцију савладати и примијенити у свакодневном животу или ћемо то одбити да учинимо. Предавања о слободи спадају у најљепше, али истовремено и најзахтијевније животне лекције. Проповједници слободе спадају у најнесхваћеније мислиоце у свом нараштају. Но, сваки од њих добија велику сатисфакцију када се сусретне са океаном слободе запљуснутим лицима оних ученика који су схватили и примили њихову науку. Према мом скромном мишљењу, накалемљен на његово вишедеценијско просветно и образовно дијело, управо је овај потпис био онај мали, али и необично важни моменат који је допринио да се и учитељ Стеван сврста у тај величанствени ред свједока слободе и истине.
Умјесто закључка
Ова два потписа учитеља Стевана наизглед немају много тога заједничког. Дијеле их деценије и све оно што се у њима дешавало на турбулентним балканским просторима. Но, ипак постоји једна невидљива нит која их повезује. Та тајанствена свеза је у чињеници да иза оба потписа стоји чврсто учитељево опредељење за Небески Јерусалим, тај сјајни и величанствени Град који незадрживо долази.
Мом учитељу,
Стевану Шкулетићу.
С поштовањем,
Ђакон Павле Љешковић, професор богословије на Цетињу.
извор: mitropolija.com
Нема коментара:
Постави коментар